kritika objavljena na XXZ
2020.
scenario i režija: Chloe Zhao (prema knjizi Jessice Bruder)
uloge: Frances McDormand, David Strathairn, Linda May, Charlene Swankey, Bob Wells
„Docufiction” je trend koji sve više uzima maha u savremenoj kinematografiji. Razlog tome nije samo teorija da umetnost pripoveda životne istine (što može činiti savršeno kroz fikciju), već dosta više sloboda koju taj krovni termin stvaraocu ostavlja. Neki autori biraju fikcijsku obradu kako bi zaštitili svoje subjekte o kojima žele ispričati dokumentarnu priču (recimo Želimir Žilnik i njegovo remek-delo Dupe od mramora), drugi, pak, fikcijsku priču boje dokumentarnom obradom kako bi je uverljivije ispričali (Houston We Have a Problem Žige Virca), trećima je fikcija nužna u svrhu rekonstrukcije dokumentarnog materijala jer su akteri, kao i dokazni materijal, pokojni, nedostupni ili nevoljni da se sami pojave pred kamerama (Radu Jude i Uppercase Print, te Dana Budisavljević i Dnevnik Diane Budisavljević, gde dolazimo do kontra-intuitivnog pristupa da se dokumentarna građa prenosi fikcijom, a emocije i generalni duh prostora i vremena dokumentarnim materijalom). Konačno, neki poput Debre Granik (nedovršena Zimska trilogija, pre svega remek-delo Winter's Bone, Leave No Trace), Andree Arnold (American Honey) i Chloe Zhao (The Rider) od dokumentarnih i fikcionalnih elemenata kreiraju jedan neponovljiv sfumato i impresionističku sliku nečega što možemo nazvati velikom istinom.
Sa druge strane, teško je reći da je tema smrti američkog sna nova. Novohollywoodski velikani, od Peckinpaha i Pollacka, preko Ashbyja i Altmana do Cimina, propitkivali su ga u svojim filmovima i gotovo unisono došli do zaključka, da, ako je i postojao, bio je mnogo mučniji, krvaviji i prljaviji nego što se reklamirao. U novije vreme dileme nema, američki san je klinički mrtav, ali za utehu makar ostaju široki drumovi i prostranstva na kojim ga je moguće tražiti, čak i bezuspešno, dokle god nije stvar cilja nego putovanja.
Svoj drugi film u karijeri koji istupa kao retko dobar i značajan film u mršavoj i kalkulantskoj 2020. godini, pa bi se stoga mogao okititi i prestižnim nagradama u nastupajućoj sezoni, Chloe Zhao započinje info-karticom o tome kako je gradić Empire u saveznoj državi Nevadi izbrisan sa karte i iz registra poštanskih brojeva kada se zbog zatvaranja lokalne fabrike celokupno stanovništvo odselilo. Jedna od tih ljudi je i protagonistkinja Nomadlanda, Fern (McDormand) o kojoj tokom filma u doziranim porcijama saznajemo da se relativno mlada udala, da je sa mužem i za mužem otišla u Empire i zaposlila se u fabrici koju je on voleo, i tamo ostala i posle njegove smrti. Nakon zatvaranja fabrike je svoju imovinu potrpala u kombi i selila se od posla do posla, od poziva učiteljice na zameni do šljake u Amazonovom skladištu. Međutim, kako godine pritiskaju i kako je konjunktura u banani još od prethodne krize, ona od eventualne preveremene penzije ne može živeti, pa mora svoje potucanje od posla do posla podići na novi nivo.
Paralele sa Velikom depresijom 30-ih godina prošlog veka se mogu lako povući, samo što za razliku od likova iz proze Johna Steinbecka ili Malickovog najromantičnijeg filma Days of Heaven, današnji nomadi i nadničari ne rade u poljima i ne mogu čak ni pokušati sindikalnu organizaciju. Stoga su osnovali svoju neformalnu mrežu socijalnih usluga u koju na preporuku koleginice Linde (May) Fern upada. Nju vodi Bob Wells (igra samog sebe), bradati guru nove slobode. U njegovoj priči ima dovoljno hipi-elemenata da deluje intrigantno (poput vezanosti za prirodu i mogućnosti osećanja iste), ali i dovoljno realizma namenjenog ljudima u određenim godinama koji se u sve ubrzanijem društvu nisu snašli, odnosno koje je ono „sažvakalo i ispljunulo”, iako su sve radili kako treba i najbolje kako su mogli. Oni zapravo nemaju druge opcije.
Tema koja se tu probija, a koju Fern u razgovoru sa nekadašnjom komšinicom perfektno artikuliše, je razlika između toga kada neko nema kuću i kada je beskućnik. Moguće je ne posedovati i ne najmiti kuću, pa svejedno osećati toplinu doma u preuređenom automobilu, kombiju, kamperu ili prikolici. To zahteva određene kompromise po pitanju komfora (na jednom seminaru za nomada razgovara se o kantama za veliku nuždu), ali koliko je istog moguće naći u „trci pacova” sa preponama u vidu renti, osiguranja i loših iznuđenih ugovora? Primera radi, Fernina nova poznanica Swankey (takođe igra samu sebe) se zarekla da će umreti na cesti, a ne u bolnici i da je zahvalna za dobar život koji je živela, za to što je videla porodicu losova pored puta i što je pelikan sleteo pored njenog kajaka.
Chloe Zhao, čiji je prethodni film The Rider bio centriran oko bivšeg rodeo-kauboja koji mora nastaviti sa životom nakon povrede, stvorila je sasvim svoj krajnje nežni amalgam dokumentarnih uvida i fikcijskog narativa. Nomadland je korak dalje i sasvim blizu savršenstvu. Osim Frances McDormand (koja i sama može nositi auru te nesavršene, čak oronule ljudske običnosti i koja na taj način ostvaruje jednu od boljih uloga u svojoj blistavoj karijeri) i eventualno Boba Wellsa (kojeg će prepoznati malobrojni sledbenici), ostatak lica su uglavnom nepoznata, a svi se skupa tope u grupu i u pejzaž. Jedino nešto poznatije lice pripada Davidu Strathairnu koji igra Ferninu simpatiju, povremenog partnera u lutanjima i poslovima i mogućeg „dečka”. Uklopljena sa fascinantnim pejzažom uglavnom pustih američkih prostranstava van gradova, predgrađa, vojnih baza i retke preživele industrije perfektno snimljenim od strane Joshue Jamesa Richardsa i sa izuzetnom muzičkom podlogom Ludovica Einaudija, galerija likova u Nomadlandu jedan je od najboljih aspekata filma i dokaza da na svetu još ima čovečnosti.
Sam predložak Jessice Bruder je ne-fikcijskog karaktera, a količina „radnje” koju Zhao unosi u to je perfektna u toj sitnoj dozi, taman toliko da se kreće još nešto osim točkova po putu, ali da ne zasenjuje stanje i pejzaž. Naravno, ona će tu i tamo naleteti na poneko od opštih mesta i podvući nešto što bi pažljivom gledaocu moralo biti jasno samo po sebi, ali to zapravo ne kvari utisak. Nomadland je i ostaće jedan od onih malih velikih filmova koji se pamte dugo, dugo.