kritika objavljena na XXZ
2020.
scenario i režija: Adilkhan Yerzhanov
uloge: Asel Sadvakasova, Dinara Sagi, Yerbolat Akozha, Sanjar Madi, Daniar Alshinov
Neverovatno je koliko je etiketa egzotičnog zapravo diskvalifikacija. Većina ljudi nikada nije pogledala nijedan film iz Centralne Azije, iako je tamošnja kinematografija skoro pa savršena kombinacije autohtonosti i vrednih uticaja iz kinematografski bogate okoline kao što su to Iran, Turska, ostatak bivšeg SSSR-a (pre svega Rusije, ali i, primera radi, Gruzije), te Dalekog Istoka sa fokusom na kontinentalnu Kinu. Uzmimo za primer Kazahstan na koji će jedina filmska asocijacija biti Borat, fiktivni lik kojeg je smislio britanski komičar kao neku vrstu sprdnje na tipičan centralnoazijski miks Islama, ruralnih tradicija i socijalizma koji teži kultu ličnosti. Čak ni „Kazahstan” snimljen za potrebe Borata nije Kazahstan, nego Rumunija, uz pripadajući bregovićevsku muziku.
Kazahstan, međutim, ima jednog autentičnog filmskog genija koji se zove AdilkhanYerzhanov. Genija u pravom smislu te reči, čoveka koji svojim radom postavlja primer naciji i čovečanstvu. Yerzhanov je u poslednjih 10-ak godina snimio jednako toliko filmova, od toga 6 u poslednje tri godine, dok su mu još dva naslova u post-produkciji, pa ih možemo očekivati naredne godine. On radnju svojih filmova smešta u selo Karatas na jugu zemlje, satirizirajući i na apsurd svodeći korupciju, birokratiju i seljačko-tradicionalističko stanje uma koje ljude drži zaglupljenima, anesteziranima i pokornima. To uglavnom radi u žanrovskom ključu, od komedije do noira i trilera, oslanjajući se na manje ili više stalnu postavku glumaca koji dolaze iz redova amatera i lokalaca.
Sa filmom Ulbolsyn, premijerno prikazanim na Black Nights Film Festivalu u Tallinnu, gde je i nagrađen NETPAC nagradom za najbolji azijski film, Yerzhanov odlazi i korak dalje od svoje uobičajene tematike kojoj sada dodaje i feminizam, vešto pakujući izuzetno kompleksan koloplet tematike i inteligentnih opservacija u pozadini u format od samo 70-ak minuta filma koji teoretski svakome može biti razumljiv. Naslovna junakinja (Sadvakasova) dolazi iz grada u rodno selo kako bi sa sobom pokupila svoju sestru Azhar (Sagi) i poslala je na školovanje u inostranstvo. Dok se ona petlja sa birokratijom sa pozicije dvostrukog autsajdera, čak i izdajnika (prvo, kao „građanka”, drugo kao žena koja odbija biti poslušna i patrijarhalna), Azhar biva oteta skoro pa njoj pred očima i strpana u skupo terensko vozilo.
Dok Ulbolsyn na to pokušava alarmirati policiju, ispostavlja se da otmica nije baš klasična, već da je deo jednog šireg kola događaja. Naime, Azhar će biti udata za lokalnog moćnika i iscelitelja Urgena (Akozha), u selu izuzetno poštovanog i cenjenog. Snalažljiva kakva jeste, Ulbolsyn pokušava i uspeva da potegne neke veze kako bi inače nezainteresovanu i otupljenu Azhar izvukla iz dogovorenog poligamnog braka sa psihopatom. Prvo poziva rođaka koji je komandir specijalne policijske jedinice, ali njegova „sila” od desetak ljudi nije dovoljna da se suprotstavi rulji koja brani svog moćnika. Zatim poziva svog prijatelja novinara, ali seljane nije briga šta će se u gradu pisati o njima. Na kraju i mafijaša koji joj u poslednji čas otkaže pomoć, prethodno pokupivši pare. Ispostavlja se da sve mora sama...
Ulbolsyn je film o otpornosti uspostavljenih tradicija i selektivnosti moderniteta. Nejednakost između muškaraca i žena je sistemska, ženama je „ucepljeno” u glavu da su one inferiorne, bazično prostitutke čiji je jedini izbor hoće li uzimati novac od jednog muškarca tu na selu ili od više njih u gradu. Naslovna junakinja u takvom svetu zapravo nema nikakve šanse, osim u vrlo ekstremnim okolnostima, jer tu ne pripada: kao žena ne zna „gde joj je mesto” (odnosno ne prihvata dodeljenu pasivnu ulogu), a pritom i njena „reputacija” nije baš sjajna (snimila je reklamu za šampon u kojoj se vidi nešto više kože nego što se to smatra pristojnim). Najgore od svega je da na takav položaj žene svesno pristaju.
Kako to obično biva, vrag je u detaljima. Ono što je Yerzhanov u svom scenariju napisao direktor fotografije hvata u sporim švenkovima gde kontrasti između sivila, crnila i šarenila dolaze do izražaja, često na apsurdne načine. Žene u haljinama i maramama jarkih boja sede za kuhinjskim stolovima, muškarci u tamnoj odeći prete jedni drugima, bezuspešno, dok se bež kaput naslovne junakinje i bela udlaga koju nosi oko vrata (metafora fiksiranosti pogleda i stiska neposredne okolice) stoje u savršenom skladu sa sivom socijalističkom arhitekturom i okoštalim sovjetskim praksama.
Drugi tip detalja lingvističke je prirode: Ulbolsyn i drugi „došljaci” govore zvaničnim, ruskim jezikom, dok domaći govore „narodnim”, kazaškim. Iako se savršeno razumeju, stiče se utisak da svako govori svoje i da se ne slušaju. U takvom društvu, sukob je neminovan, sloboda se mora osvojiti silom i brižljivo čuvati da se kasnije ne izgubi. Ulbolsyn je film koji zavređuje dosta širu publiku od one koje će dobiti.