kritika objavljena na XXZ
2020.
scenario i režija: Ivaylo Hristov
uloge: Svetlana Yancheva, Micheal Flemming, Stoyan Bochev, Kristina Yaneva, Ivan Savov, Miroslava Gogovska, Krassimir Dokov
Strah kao takav jedna je od primarnih emocija pomoću kojih se može manipulirati pojedincima i masama. Uplašen čovek ne razmišlja racionalno, nego mu ili prorade instinkti („fight or flight”) ili pretrne („freeze”). To ima smisla u prirodnim situacijama (kada se, recimo, nađemo oči u oči sa divljom životinjom – ne znamo kako će ona reagovati), pa i u nekim socijalnim (kada svedočimo nasilju i pretnjama), ali valja imati u vidu da se strahovi podstiču kampanjama koje dolaze sa pozicija moći (ili makar uticaja), pa prema njima valja biti nepoverljiv. Danas pandemija, juče izbeglice i migranti, uvek globalno zagrevanje, a u ne tako dalekoj prošlosti i pripadnici nekih nama susednih nacija. Princip je isti.
Kada smo već kod izbeglica i migranata, strah od istih u filmu bugarskog glumca i filmskog autora Ivayla Hristova je pogonsko gorivo za tipičan seljački i malograđanski rasizam. Mesto radnje: neimenovano selo na obali Crnog Mora na bugarsko-turskoj granici. Vreme: pre pandemije. Lica: usamljena žena, afrički migrant na proputovanju, predsednica opštine, komandir pogranične policije, lokalni tajkunčić, radoznale komšije i razularena rulja. Teatarski opis nema toliko veze sa stilom filma i tretmanom teme, ali ga treba shvatiti kao omaž autoru kojem je teatar primarno polje na kojem se ostvario, pa delić tog razmišljanja prenosi i na ovaj film.
Svetla (Yancheva) je udovica i upravo otpuštena učiteljica (broj školske dece se smanjio) u zabitom selu na obali mora. Oko nje se sa očito zadnjim namerama mota lokalni tajkunčić Ivan (Savov) Izbeglička kriza traje i traje, policija predvođena dobroćudnom seljačinom Bochevim (Stoyan Bochev) pokušava da drži stvari pod kontrolom, ali su „razvučeni na tanko” i vrlo svesni toga. Gradonačelnica (Yaneva) pokušava da ostvari iluziju činjenja (što političari i inače rade), a novinarske ekipe u poseti ili čak „na neviđeno” drukaju li drukaju.
U toj situaciji, kada Svetla tokom lova u šumi naleti na Bambu (Flemming), izbeglicu iz Malija, nimalo ne čudi da ga, sluđena propagandom, ona sama pod pretnjom puške „uhapsi”, kao što ne treba da čudi da joj u toj situaciji ne mogu ili ne žele pomoći ni Bochev ni gradonačelnica koji prebacuju odgovornost s jednih na druge. Kapaciteti, stvarni ili improvizovani, popunjeni su, priliv ljudi je konstantan, a sredstava malo, pa niko ne želi da se bavi još jednim čovekom u moru ljudi. Svetla donosi čovečnu odluku i Bambu dovodi kod sebe u kuću, prvo da prenoći, onda, kad ovaj iz neobjašnjivog razloga, ne uspe da napusti selo sutradan, i da se tu privremeno nastani. Jezičkoj barijeri i životnim okolnostima uprkos, njih dvoje se s vremenom zbližavaju. Ali selo kao selo – ne može mu se ugoditi...
U Strahu ima itekako logičkih i motivacijskih preskoka, pa nam je jasno da je ovde reč o predstavniku kinematografije aktivizma, odnosno da je sve podređeno tome da Hristov poentira. Dok se apsolutna jezička barijera (ipak je za očekivati da učiteljica makar natuca jedan strani jezik, francuski ili ruski, kad već ne zna engleski) koja se koristi za nešto laganog humora još i može probaviti, objašnjenja za to da Bamba nije nastavio put onako kako ga je i započeo – pešice, jednostavno nema, osim da to tako mora biti za potrebe scenarija.
Srećom, poenta je dobra, humana po svojoj prirodi i nije „nabijena”, već temi rasizma i ksenofobije u maloj, konzervativnoj i zaostaloj sredini Hristov pristupa sa dosta humora. Ima tu i malo patroniziranja, ali većina toga se svodi na apsurd i zapravo raskrinkavanje te zatupljenosti i zaostalosti kojima su rasizam i nacionalizam logične posledice. Onaj ko je sveta najviše video, makar posredno kao graničar, dakle Bochev, makar uspeva da rezonira (zdravo-seljački) da smo ispod kože svi isti, ali i on ima zadate okvira iz kojih ne može da iskoči. Svetla taj put tek mora da prođe, a ostali iz sela na njega ne žele ni da krenu, skrivajući se iza paravana nacionalističkih parola, patriotskih pesmuljaka i grotesknih i patetičnih zborovanja i mitinga, dok ne primećuju da im selo propada sa izbeglicama ili bez njih, a da su „projekti” uglavnom Potemkinova sela.
Vodeći se rediteljevim preciznim uputstvima, glumci uspevaju da ostvare vrlo dojmljive uloge. Svetlana Yankova facijalnom ekspresijom dosta podseća na Frances McDormand, što se prilično fino slaže sa pozicijom marginalca na koju je potisnuta. Skupa sa Stoyanom Bochevim čiji komandir policijske stanice pomalo podseća na tip uloge kakav bi na rubovima Hollywooda odigrao Woody Harrelson, nije teško povući paralelu sa Three Billboards Outside Ebbing, Missouri (2017), posebno kada u miks uđu rasizam u tematici i apsurd svega toga.
Strah je, međutim, ipak originalan film, ponekad čak i kontra-intuitivan. Jedan od kamena spoticanja je crno-bela fotografija Emila Hristova u širokom formatu slike, sa dosta snimaka dronom sa visine i iz daljine. Crno-bela boja su ovde zapravo nijanse sive koje samo ističu tugu i beznađe što se kontrira jedino humorom i otporom, čime Ivaylo Hristov gradi svoj svet koji je itekako prepoznatljiv i nama. Možemo reći da su nagrade na festivalima u Varni i Tallinnu otišle u dobre ruke.