kritika objavljena na XXZ
2020.
scenario i režija: Amy Seimetz
uloge: Kate Lyn Sheil, Jane Adams, Chris Messina, Kate Aselton, Kentucker Audley, Tunde Adebimpe, Jennifer Kim, Josh Lucas, Adam Wingard
Evo jednog budalastog pitanja koje često neinspirativni šefovi pitaju na razgovorima na posao ili na »team building« sastancima kolektiva: Šta biste uradili da znate da ćete sutradan umreti? U takvom okruženju nema preterano smisla odgovarati na takvo pitanje očito pokupljeno iz nekog glupavog priručnika, ali ono svakako otvara neke nove filozofske ravni razmišljanja. Svesni smo svoje smrtnosti (premda je i to pitanje koliko), ali saznanje o smrtnoj uri koja nam se bliži, evo, samo što nije, postavlja nas pred izazov kako se sa time nositi. Paničiti ili ne? »Zapakovati« sve ili se prepustiti haosu i ništavilu? Možda probati nešto novo, nešto divlje?
Glavna junakinja drugog filma Amy SeimetzShe Dies Tomorrow, zgodno nazvana Amy (Sheil), sigurna je da će umreti sutra. Ne, nije očito bolesna, niti se čini da pomno planira samoubistvo. Opet, ona je lečena alkoholičarka i depresivna je, a skorašnji raskid sa dečkom sigurno ne pomaže situaciji. Sa druge strane, upravo je kupila kuću (verovatno svoju prvu), još se nije raspakovala, pa zašto bi se onda ubijala. U momentima krize, ona će nazvati svoju (možda jedinu) prijateljicu Jane (Adams) koja, pak, ima svoje brige, recimo rođendansku sedeljku žene svog brata koja ju ne podnosi, i umorna je od Amynih eskapada i vraćanja na šablone alkoholizma, ali će ipak doći u pokušaju da svoju prijateljicu razuveri i opameti. Ipak, vreme se bliži, sluša se prerada Lakrimoze iz MozartovogRekvijema (ne baš inspirativna muzika za nastavak života) i pred Amynim očima će zatreperiti stroboskopska svetla u bojama policijskih rotacija...
Jane će, sa druge strane, ipak otići do svog brata Jasona (Messina), tamo je naravno i slavljenica Susan (Aselton) i par prijatelja. Ono što donosi sa sobom je i zaraza neke vrste koju je pokupila od Amy i koja će proraditi tačno na vrhuncu zabave, kada se seče torta. Susan će, naravno, pomisliti da Jane samo traži pažnju, i to baš na »njeno veče«, ali situacija se uskoro razvija u pravcu spoznaje svih prisutnih, ali i ljudi koje su Amy i Jane još naknadno videle, poput doktora (Lucas) i instruktora vožnje na buggy stazi... Sadašnjim epidemiološkim rečnikom, njih dve su neka vrsta »super-širitelja«, ali ono što one šire nije nikada do kraja objašnjeno, je li to zaraza za paniku, panika od zaraze ili nešto sasvim treće, posve apstraktno i metafizičko.
Jasno, She Dies Tomorrow je film koji bi savršeno funkcionisao kao metafora za trenutno stanje sveta, sa sve pandemijom i info-demijom, ali i sasvim različitim ličnim iskustvima i obrascima ponašanja koja nas ostavljaju u konfuziji i u strahu od ovoga ili onoga. Film je, naravno, zamišljen i snimljen osetno pre toga, oslanjajući se na elemente različitih žanrova (horora, trilera, psihološke drame i neprijatne komedije bazirane na začudnosti) i po svemu je namerno neodređen tako da funkcionira kao sasvim slobodna meditacija o smrti i smrtnosti, ali i o životu kao takvom, sa svim odlukama, ispravnim i pogrešnim, ali i nužnostima i zakonistima.
Ta neodređenost je sasvim utemeljena autorskim senzibilitetom Amy Seimetz, inače primarno glumice, koja je svoju rediteljsku karijeru započela kratkim eksperimentalnim filmovima. Još od svog dugometražnog igranog prvenca Sun Don’t Shine, ona aktivno izbegava ekspoziciju i eksplikaciju, razvijajući likove kroz fragmente njihovih egzistencija i međusobnog odnosa. Negiranje konvencija tu ne staje, jer autorica i protok vremena i spojnice među likovima i odnose između nivoa sna, jave i (manje ili više distorziranog) sećanja tretira prilično frivolno.
Zbog toga She Dies Tomorrow deluje više kao misaoni eksperiment pretočen u elegantnu filmsku formu gde se o svakom detalju u svakoj sceni, pa bila to replika dijaloga, tip i dužina kadra, zvučna ili kolor-shema, može raspravljati u nedogled i gde se svaka pojedinačna autorska odluka mogu braniti ili osporavati. Nevolja sa misaonim eksperimentima je, međutim, u tome da parametri njihove uspešnosti ili neuspešnosti nisu nikad unapred određeni, pa ih je zbog toga teško evaluirati. Opet, to ne znači da She Dies Tomorrownije jedinstveno, neponovljivo i za sinapse gledalaca vrlo stimulativno filmsko iskustvo. Vođena čeličnom voljom i fluidnom vizijom i potpomognuta od strane izrazito talentovanih glumaca iz indie krugova i nadahnute tehničke ekipe, Amy Seimetz je uspela da napravi nešto za pamćenje.