kritika objavljena na XXZ
2020.
režija: Natalie Erika James
scenario: Natalie Erika James, Christian White
uloge: Emily Mortimer, Bella Heathcote, Robyn Nevin, Jeremy Stanford, Chris Bunton
Horor je u ovom trenutku verovatno najživlji i najraznolikiji filmski žanr koji se pritom odlično drži i na bioskopskim blagajnama jer nije skup za proizvodnju i ima svoju vernu fan-bazu. Naravno, ima tu dosta i previše „štanca“, kvalitetnijeg ili manje kvalitetnog, koji se zadovoljava time da reciklira žanrovske formule, ali i više nego dovoljno novih, inovativnih filmova koji odlaze dalje od pojavne ravni i funkcionišu na simboličkoj i metaforičkoj ravni, a ponekad čak bivaju i socijalno relevantni. Novi val horora je po pravilu sporovoznog tempa, doterane estetike i zapleta koji „ljušti“ slojeve i povezuje onostrano sa našim fizičkim svetom. U autorsko društvo koje sačinjavaju Jordan Peele (Get Out, Us), Ari Aster(Hereditary, Midsommar), austrijski duo Veronica Franz– Severin Fiala(Goodnight Mommy, The Lodge), David Robert Mitchell(It Follows), Robert Eggers(The Witrch, The Lighthouse) i Jennifer Kent(The Babadook) sada moramo ubrojati i debitantkinju iz Australije Natalie Eriku Jamesčiji se prvenac Relicozbiljno kandiduje za horor ove čudne godine.
U neka normalnija vremena, Relicbi se dokazao i na svom prirodnom terenu, u bioskopu, ali „lockdown“ je učinio svoje, pa su mu šanse za distribuciju nakon premijere na Sundance festivalu svedene na „drive-in“ bioskope i ne baš idealno tempirano izbacivanje na bespuća interneta. Regionalna publika ga je, doduše, mogla videti uživo na festivalu Fantastic Zagreb ili legalno na internetu u okviru nedavno završenog Sarajevo Film Festivala, a nije isključeno ni lansiranje u mrak kino-dvorane u predstojećoj sezoni nagrada.
Nakon uvodne scene za koju kasnije otkrivamo da može biti i „flashback“ i „flash-forward“, a u kojoj starija gospođa poplavljuje kupatilo kad odluta ili zaspi u kadi, Relicpočinje razgovorom između povratnice u ruralnu sredinu Kay (Mortimer) i lokalnog šerifa. Tema razgovora je njena majka Edne, odnosno njen ničim objašnjen nestanak i iz tog razgovora saznajemo dve stvari: Edna je u godinama i načinje je demencija („zaboravlja stvari“, kaže Kay), a majka i kći nisu u naročito bliskim odnosima, odnosno razgovaraju telefonom možda jednom mesečno.
U priči se ubrzo pojavljuje i „treća generacija“, odnosno Sam (Heathcote), devojka koja je u nekoj vrsti životne pauze otkad je napustila studije i zaposlila se kao konobarica. Ona pokazuje entuzijazam da pomogne i „da se nađe“ majci i naročito baki, pomalo svesna da zapravo prvo mora da pronađe sebe. Istoriju zameranja između Kay i Edne možemo lako pretpostaviti, a u slučaju Sam i Kay vidimo klasičnu međugeneracijsku mikro-agresiju. Za očekivati je da su odnosi prisniji ako se „preskoči“ jedna generacija, međutim Ednin (Nevin) povratak, jednako misteriozan i reklo bi se nemotivisan kao nestanak, naša će očekivanja staviti pod upitnik.
Jasno je da Edna nije baš „sva svoja“, ali misterija je šta nju tačno muči i progoni. Sa jedne strane, tu su svakako fizička i mentalna nemoć koje ne pogađaju samo nju, nego posredno deluju i na njenu kći i na unuku, kao i na međusobne odnose svih triju. Sa druge, pak, postoje naznake da je nešto i sa samom kućom čija atmosfera u smislu jezivosti prelazi granicu klasične staračke kuće natrpane relikvijama bolje prošlosti, te pokazuje izvesna svojstva žanrovskog klišea uklete kuće. Detalji kao što su raspored nameštaja i neke od notica koje Edna sama sebi ostavlja govore u prilog tome da u kući postoji nekakvo prisustvo, a pitanje je u kojoj je meri ono stvarno, a u kojoj izmišljeno.
Natalie Erika James priču vodi sa sigurnošću punokrvne filmske autorice, ali i sa odlučnošću debitantkinje i vizionarke. Tempo je namerno spor, ali ni u kojem slučaju umrtvljen, i filmu veći deo vremena funkcioniše u dramskom ključu sa hororom kao nekom vrstom začina koji naglašava stvarnu jezivost bolesti, nemoći i neskladnih porodičnih odnosa. U tome autorica i njen ko-scenarista Christian White fino doziraju informacije koje su nam potrebne, ne pokušavaju da nam išta nacrtaju, pa ono neizrečeno i nepokazano postaje jednako bitno i potentno kao i ono izrečeno. Jamesovu valja pohvaliti i za energičnu, do kraja žanrovsku završnicu filma i „krešendo“ koji do nje vodi, pa ona zbog toga ne deluje nakalemljeno.
Gluma je izvrsna, što zbog prostora koji je ostaljen instinktima triju glumica, što zbog preciznog vođenja. Britanska glumica Emily Mortimer je skrenula pažnju na sebe filmovima kao što su The Bookshop i The Party, premda se do sada uglavnom specijalizovala za sporedne uloge u filmovima. Bella Heathcote, sa druge strane, još nije dobila šansu za pravu glavnu ulogu u ozbiljnom filmu (igrala je epizodu kod Refnau The Neon Demon), a ovde tu svoju priliku koristi. U filmu, pak, najviše profitira australska glumica Robyn Nevin (najpoznatija po epizodnoj ulozi u nastavcima The Matrix) čiji je lik zapravo „najmesnatiji“.
Demencija je kao tema obično bila prisutna u prvoloptaškim komedijama, u melodramama i dramama, uglavnom služeći izvlačenju smeha, suza ili glumačkih bravura. Retko kada je, međutim, ona predstavljena organski, kao nešto zaista strašno i nepoznato, ne samo dementnoj osobi, nego i njenom okruženju. Uparena sa žanrovskim standardom uklete kuće (vrlo pametno, smisleno i originalno), u filmu Natalie Erike James Relic, ona dobija jedan novi tretman.