kritika objavljena na XXZ
![]()
![]()
![]()
2019.
režija: Cory Finley
scenario: Mike Markowsky (prema novinskom članku Roberta Kolkera)
Kao i u prethodnom tekstu na istom mestu, opet imamo stvarni događaj, odnosno zločin, doduše drugačije intoniran, Roberta Kolkera kao autora izvornog materijala (što je slučajnost, i njega je posrećilo da proda prava za ekranizacije u slično vreme) i transfer sa festivalske (film Lost Girls je premijeru imao na Sundance Festivalu, Bad Education u Torontu) na kućnu platformu (Lost Girls na Netflix, Bad Education na HBO), a čak ni vremena i mesta radnje ta dva filma nisu toliko udaljena - u pitanju je Long Island sredinom, odnosno krajem prve dekade XXI veka. Život i gledalačka logika pišu čudne romane, a dodajmo i to da Bad Education, kao i Lost Girls sadrži po jedno glumačko ostvarenje u glavnoj ulozi koje može redefinisati glumačku karijeru.
Razlike su ipak prisutne: dok je Lost Girls vrlo seriozan film na vrlo serioznu i tragičnu temu (još uvek otvoren slučaj serijskog ubice iz viših slojeva koji je ubijao nezaštićene prostitutke), zločin u središtu Bad Education je ponajpre bizaran i neverovatan: reč je o proneveri finansijskih sredstava koju je počinila uprava lokalnog školskog sistema. Otkud to, upitaćete se, sredstava u prosveti koja uopšte mogu biti proneverena kada se prosveta u principu uvek i svugde nalazi nisko na listi prioriteta. Međutim, u ekonomiji sa visokim stepenom monetizacije svega, kao što je to slučaj sa američkom, stvari funkcionišu drugačije: dobre škole (koje polaznicima podižu šanse za upis na dobre fakultete i kasnije otvaraju put ka dobrim poslovima, u teoriji) privlače određenu demografiju ljudi koji se u distrikt na glasu po dobrim školama doseljavaju i tu troše makar deo svoje zarade, što opet podiže vrednost nekretnina, a samim tim i kreditni rejting, ako ne i ličnu imovinu njihovih vlasnika. Čini se kao perpetuum mobile i neko vreme to zaista tako funkcioniše: školski sistem dobija finansijske injekcije od lokalnih vlasti na osnovu predloženih projekata, a revizorske inspekcije su retke i ne baš detaljne dokle god škole ispunjavaju svoj zadatak i drže se visoko na rang-listama, pa se otvara prostor za muljanje, recimo megalomanske građevinske projekte od kojih se bar deo sredstava "zamrači", dok, recimo, krovovi prokišnjavaju. I taj sistem radi dok "zamračena" sredstva ne isplivaju na površinu...
Mozak operacije, Frank Tassone (Jackman) zapravo nije bio nikakav kriminalni "mastermind", već više slučajni lopov kome su sve veći i veći bezobrazluci prolazili, od "peglanja" službene kartice za doručak, preko kicoškog odevanja i egzotičnih "poslovnih" putovanja na račun "škole", pa do skupocenih automobila i plastičnih operacija kojima je hranio svoju taštinu. To mu je prolazilo dugo zato što je, paradoksa li, pored toga što je iza sebe imao rezultate, bio i izuzetno simpatičan i blagoglagoljiv, ali i duboko posvećen svom poslu do te mere da je poznavao sve svoje učenike, njihove roditelje, hobije, pozicije, društvene angažmane...
Priča je, međutim, "pukla" na njegovoj zamenici, Pam Gluckin (Janney) čiji je šarm bio od drugačije sorte. Ova žena otrovnog jezika je bila lojalna samo svom šefu, a njen način komunikacije je bio direktan, do granica neprijatne, čak uvredljive "iskrenosti". Problem je, međutim, što ona svoje apetite prema materijalnom dobitku i probitku nije ni pokušavala da sakrije. Službenom karticom je kupovala poklone svojim rođacima, svom glupavom sinu je nameštala poslove i svoj razmetljivi životni stil je teško mogla potkrepiti prosvetnom platom. Naizgled lako kontrolabilno "bušenje" ambiciozne školske novinarke Rachel (Viswanathan) za potrebe kratkog članka u školskom listu pokrenuće lavinu događaja i na videlo izbaciti ekstremnu muljažu.
Priča, ma koliko bizarna bila, posve je autentična, a scenarista Mike Markowsky je tome svedočio iz prve ruke kao u to doba učenik viših razreda osnovne škole. Zbog toga u scenariju kreira autentične, uverljive likove i "hrani" ih mesnatim i duhovitim dijalozima, pritom izbegavajući klišee bilo krimi-trilera o finansijskoj prevari, bilo doku-drame, bilo neozbiljne komedije koja poene ubira na karikaturalnosti. U tome za partnera ima reditelja Coryja Finleya koji dolazi iz sveta teatra, pa zna da radi sa dijalogom kao sa osnovnim izražajnim sredstvom, a kao filmski reditelj je već pokazao u svom prvencu Thoroughbreds da ima dobre ideje i da se ne libi da ih upotrebi čak i kad bi konačni rezultat više ličio na stilsku vežbu nego na film za publiku. Ovde uspeva da bude komunikativniji nego u svom prvencu, ali da svejedno ne bude banalan igrajući na lake poene.
Tajna uspeha filma Bad Education je vrhunski "casting", ne samo zvučna glumačka postava, nego i izuzetna podela. Geraldine Viswanathan se može pokazati kao veliko otkriće, Alex Wolff se već ispraksovao na antipatičnim srednjoškolskim ulogama (ovde igra urednika školskih novina i tešku kukavicu), a Rafael Casal ima ulogu u pod-zapletu koji nema smisla otkrivati. Ray Romano nastavlja sa nizom manje ili više komičnih filmskih epizoda (nakon karijere koju je napravio u televizijskim "sitcomima"), a zbunjenost njegovog lika, predsednika nadzornog odbora koji povlači sve pogrešne poteze, pravi je mali dragulj. Allison Janney je navikla na uloge žena koje su sklone vređanju sagovornika, u različitim klasnim i statusnim kontekstima, ali ovde je zaista izuzetna u tome kako kanališe histeriju, ali ne onu izmišljenu i izmaštanu, nego histeriju osobe kojoj se cela brižno građena fasada koja joj je smisao života ruši odjednom.
Heroj filma je ipak Hugh Jackman. Versatilni glumac iz Australije proslavio se uglavnom nasilnim i herojskim ulogama, naročito kao Wolverine u Marvelovim franšiznim filmovima. Međutim, on je kroz celu svoju karijeru zapravo bio dosta bolji komičar, i to ne samo zato što ne okleva da se propisno izblamira i izglupira (videti pod: Chappie). Miks između simpatičnosti i ljigavosti, taštine i ljudske drame koji pronalazi za svoj lik sve vreme ostaje u neposrednoj blizini komičnog registra i zaista je nešto unikatno i taj komično-ozbiljni balans od Bad Education stvara film koji će možda diktirati standarde u budućnosti.