kritika objavljena na XXZ
2020.
režija: Liz Garbus
scenario: Michael Werwie (prema knjizi Roberta Kolkera)
uloge: Amy Ryan, Thomasin McKenzie, Oona Laurence, Gabriel Byrne, Lola Kirke, Dean Winters, Molly Brown, Miriam Shor, Ana Reeder, Grace Capeless, Reed Birney, Kevin Corrigan
Malo šta govori o nejednakosti na ovom svetu kao što to govore ograđene lokalne zajednice. Taj princip je možda razumljiviji, iako se svejedno ne može moralno opravdati, tamo gde je nejednakost, bilo u smislu pravnog, bilo u smislu socijalnog statusa, već zatečeno stanje stvari, pa se bogate četvrti u Brazilu ili Južnoj Africi ograđivanjem štite od uličnog kriminala. Ali u zemlji gde su od samog početka navodno svi jednaki pred zakonom kao što su to Sjedinjene Američke Države, taj princip pojačane socijalne distance deluje gotovo perverzno i na površinu izvlači činjenicu da je jednakost pred zakonim iluzija i da sve zavisi od materijalnog stanja: ko ima novca da se ogradi, taj ima i uticaja da manipuliše zakonom i "ljudskog kapitala" da na njegov poziv državni mehanizmi sile i prinude reaguju promptno i sa dužnim poštovanjem.
Film Lost Girls, igrani prvenac autorice dokumentaraca Liz Garbus, radi se, između ostalog, ili čak prevashodno o tome, premda je zapakovan u formu "docu-fiction" filma o stvarnom stravičnom zločinu. Neke druge godine ovakav film bi se izgubio u šumu između festivala (Sundance kao mesto za premijeru u principu odgovara ovakvom profilu filma), bioskopske i video-distribucije. Ovako, varijanta da se manje ili više direktno sa festivala pojavi na Netflixu pokazala se kao pun pogodak i osigurala mu je možda i više publike nego što je to bilo očekivano.
Lost Girls počinje sa jednom propuštenom porodičnom večerom. Samostalna tinejdžerka Shannan propušta da se pojavi na večeri kod svoje samohrane majke Marie (Ryan) i mlađih sestara Sherre (McKenzie) i Sarre (Laurence), a ne javlja se ni sledećeg dana. U međuvremenu, majka dobija čudne i kontradiktorne informacije od njenog dečka sa kojim nije bila u baš idiličnoj vezi i poziv od izvesnog doktora koji kaže kako je, navodno, pokušao da joj pomogne. Shannan je, naime, bila prostitutka koja je svoje usluge nudila samostalno, oglašavajući se preko interneta i njen nestanak znači da joj se verovatno nije dogodilo ništa lepo.
Kada Marie konačno uspe da prijavi nestanak policiji koja se za takve slučajeve uglavnom izmotava, tim predvođen starim i smoždenim detektivom Dormerom (Byrne) otkriva ne jedan, već hrpu leševa oko ograđenog susedstva Oak Beach gde je Shannan imala poslednjeg klijenta, ali ne i njen. Ključno pitanje za policiju na tom mestu nije radi li se tu o aktivnom serijskom ubici, već kako slučaju pristupiti imajući u vidu razlike u statusu i navikama između serijskog ubice koji je po svemu ugledni građanin i njegovih žrtava koje dolaze s društvenog dna, te je li Shannanino ubistvo s time povezano.
Neki drugi autor bi se na tom mestu fokusirao na policijske procedure, detalje istrage, dokaze i slično, posebno zato što se tu radi o stvarnom slučaju koji je odjekivao i u medijima. I Liz Garbus, budući da ima poreklo u dokumentaristici, što za televiziju, što u formi bioksopskog filma, bi i to mogla rekonstruisati kada bi to htela. Njen fokus, međutim, ostaje prikovan za Marie kao posrednu žrtvu zločina i našu tačku gledišta, što je bitno iz više razloga. Prvo, upoznajemo se sa patnjom jedne osobe koja se teško može uporediti sa nečim drugim. Drugo, ta osoba dolazi iz specifičnog socijalnog okruženja i svakako je u neravnopravnom položaju u odnosu i na policiju i na potencijalnog ubicu, što ne znači da će tek tako odustati.
Konačno, i Marie ima svoju traumu u vezi sa Shannan i, ako gledamo površno, možemo reći da se ogrešila o nju jer ju je u detinjstvu dala u udomiteljski sistem. Njeno sasvim ljudsko opravdanje za taj postupak koji uobičajeno izaziva osudu društva i pojedinca dato je kroz jedan izuzetno moćan citat koji bi sam bio dovoljan razlog da ovaj film istupi iz mnoštva drugih. Jednostavno, u Lost Girls nema glume, foliranja, pridikovanja kako su takvi slučajevi anomalija u inače lepom i uređenom svetu. Ne, Marie je takva kakva je, preke naravi i tvrdoglava, ali zbog toga nije loša, policajcima su ruke često vezane i ponekad je pritisak na njih jedini način da se pokrenu, a ni eventualni ubica (slučaj se još uvek vodi kao nerešen) možda to nije, već je sumnja na njega rezultat komšijske svađe.
Uz fotografiju u sivim i plavim tonovima koja temi filma i njenoj obradi pristaje, lepak koji sve to drži na okupu je gluma Amy Ryan. Ona retko kad ima priliku da igra glavnu ulogu u filmu, uglavnom je pamtimo kao vrlo životnu i koloritnu epizodistkinju, ali ovde zapravo ima svoj lični šou koji će je možda propelirati na novi nivo. Njenoj energiji nasuprot stoji Gabriel Byrne, inače nedovoljno cenjen glumac, i za njegovog starog i pregaženog detektiva nije teško saosećati. U pozadini se vide i talenti Thomasin McKenzie i Oone Laurence koje se profilišu kao ponajbolje glumice u svojoj generaciji.
Sa druge strane, ima i nedostataka. Recimo grupa majki i sestara ubijenih devojaka funkcioniše jedino kao grupni lik, pojedinačne osobe nisu dovoljno detaljno ocrtane, sa izuzetkom jedne devojke koja istupa i dobija svoj pod-zaplet koji takođe ne funkcioniše u punom obimu. Ni ostali pod-zapleti, a ima ih par, ne uspevaju da se razviju prema nečemu konkretnom i zapravo služe kao nešto čime se skreće pažnja sa glavnog zapleta koji zbog svoje konfiguracije u stvarnosti nije moguće tek tako zapakovati u paket i vezati mu mašnu na vrhu. Opet, kada se podvuče crta na kraju, Lost Girls predstavlja jedan temeljan i razumljiv ogled o nepravdi, patnji, lošoj sreći i ljudskoj gadosti.