kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
![]()
Iako se teško može smatrati globalno velikim, filmski festival Stokfiš sa Islanda možda uđe u knjigu rekorda kao jedan od poslednjih održanih u fizičkom formatu u doba karantina zbog korona virusa. Drugi zanimljiv aspekt festivala je i borba za očuvanje „Bio-Paradisa“, poslednjeg nezavisnog gradskog bioskopa u Rejkjaviku, u kojem se festivalski program prikazuje, a koji je pod pritiskom tržišta koje ga smatra nerentabilnim.
Što se filmskog programa tiče, malo je tu nepoznanica i premijera, a i one su što domaće, što relativno opskurne strane proizvodnje. Opet, mogu se pronaći naslovi koji su ranije pobegli ili u naše krajeve nisu ni stigli.
Jedan od njih jeste i „Color Out of Space“, naučno-fantastični horor veterana žanra i povratnika u svet igranih filmova Ričarda Stenlija, nastao po motivima kratke priče Hauarda Filipsa Lavkrafta, sa Nikolasom Kejdžom u glavnoj ulozi. Obično, ako imamo sreće, film poseduje jednu stvar koja ga preporučuje „naslepo“. Ovaj ima čak tri - i zbog toga se ne sme propustiti.
Prvo, svi dobro znamo ko je Nikolas Kejdž: glumac čija izvedba može biti odlična ili katastrofalna, ali je zato prema nekom nepisanom pravilu uvek „pomerena“. Kejdžovi „performansi“ nisu osobita retkost, godišnje igra u toliko filmova da je teško sve i upratiti, ali se zato makar ne ponavlja besomučno.
U ostvarenju „Color Out of Space“ čak i nije najluđi u poslednjih nekoliko godina, u poređenju sa ulogama u filmovima kao što su „Mandy“ (Panos Kosmatos, 2018) - film prilično visokog festivalskog profila ili „Between Worlds“ (Maria Pulera, 2018) - prilično opskuran komad treša za žanrovske sladokusce. O onom divljanju u filmu „Mom and Dad“ (Brajan Tejlor, 2017) da i ne govorimo, ali nemojmo ga prerano otpisivati kao „normalnog“. Iako na početku deluje tek lagano šašavo, Kejdž će do kraja filma „Color Out of Space“ imati lični šou-program.
![]()
Drugo, Lavkraft je jedan od onih pisaca koje nije lako ekranizovati, ma koliko popularni bili i ma kako postavljali standarde u sopstvenom žanru i van njega. Lavkraft je možda i najveći majstor horora i fantastike upravo zbog britkog uma i briljantnog jezika: strah kod njega dolazi iz nečega teško zamislivog i opisivog, što pisac nekako uspeva da uokviri u reči, ali se ne gubi u plastičnom objašnjavanju, već odlazi u širinu i dubinu baveći se uzrocima i posledicama užasa.
Od svih njegovih dela, priča „Color Out of Space“ je možda i najnezahvalnija za filmsku adaptaciju, toliko da se čini skoro nemogućom. Za to ne bi trebalo ići dalje od naslova i njegovog objašnjenja da je to boja neviđena na prirodnom spektru i stoga neopisiva. Lavkraft je pametan da tu stane i pusti našoj mašti na volju da zamišljamo šta ćemo i kako ćemo, ali to nije od neke velike pomoći kada to treba pretočiti u film koji je sam po sebi vizuelni medij.
Srećom, Ričard Stenli svestan je ograničenja, svojih i tuđih, pa servira nešto fluorescentno, između ružičastog i ljubičastog - i traži da mu verujemo da ta boja ne potiče sa naše planete. Nije problem, ekranizacija jednog takvog dela sa podžanrovskom odrednicom „weird fiction“ mora zahtevati malo dobre volje gledalaca. Mada, kako nas uči ekranizacija „new weird“ romana „Annihilation“ (2018) u režiji Aleksa Garlanda, i u tome treba biti oprezan i ne tražiti od gledalaca suviše.
Kada smo kod trećeg ključnog igrača, pre možemo reći da Stenlijevo ime više intrigira, nego što je garancija bilo čega, posebno ako imamo u vidu da 23 godine nije radio na igranom filmu, te da je sa poslednjeg posla „The Island of Doctor Moreau“ otpušten nakon nekoliko dana snimanja.
Nakon što je zamenjen veteranom Džonom Frankenhajmerom, agonija snimanja se nastavila toliko, da je samo snimanje imitiralo radnju filma i izvornog romana o ludom naučniku. Film je, u studijskoj verziji, na koncu krahirao i pred kritikom i pred publikom, pa i dan-danas služi samo kao primer kako se stvari ne rade.
Stenli je pre toga snimio samo dva igrana filma, horor-misteriju „Dust Devil“ (1992) i stripovski SF „Hardware“ (1990), a oba su nakon inicijalnih neuspeha kod kritike i publike u relativno kratkom roku dostigla kultni status. Stenli je u međuvremenu radio na dokumentarnim i kratkometražnim projektima i zadržao status jednog od najenigmatičnijih autora u svetu žanrovskog filma. Neverovatno, ali istinito: „Color Out of Space“ je njegov najbolje ocenjen film od kritike.
![]()
Što se radnje tiče, ona je premeštena iz vremena u kojem je Lavkraft živeo i stvarao u sadašnje doba, i to sasvim glatko, tako da se ništa od esencijalnih elemenata zapleta nije izgubilo. Porodica Gardner, otac Nejtan (Kejdž), njegova žena Tereza (Džoli Ričardson), kći Lavinija (Medlin Artur) i sinovi Beni (Brendan Majer) i Džek (Džulian Hilard), žive na imanju na ivici šume i u blizini jezera gde su se preselili iz grada. Relativna izolacija počela je da se preslikava na njihovu psihu, kolektivno i individualno.
Nejtan je jedan od onih simpatično blesavih likova koji se lako „navuku“ na neku biznis ideju, što je u njegovom slučaju poljoprivreda, posebno uzgoj alpaka za koje smatra da su „životinje budućnosti“. Dakle, on je jedan od onih kod kojih je najmanji problem to što ispaljuju otrcane šale, koji deluje benigno površnim poznanicima, ali sa kojim sigurno nije lako živeti.
Tereza se oporavlja od raka, usput brineći o domaćinstvu, pa čak i izdržavajući porodicu poslom savetnika za ulaganja koji obavlja preko interneta. Beni se od realnosti brani konstantnim pušenjem marihuane, Lavinija ima drugu taktiku - vikansko veštičarenje, a Džek se kao najmlađi i najosetljiviji gubi u komplikovanoj porodičnoj dinamici.
Bogata je i galerija sporednih likova. U mesto dolazi hidrolog Vord (Eliot Najt) koji mora da ispita vodu u okrugu i predloži mesto za novi rezervoar, legendarni Tomi Čong igra ostarelog hipika Ezru koji živi u kamp-prikolici u šumi i hrani se teorijama zavere, a Pojavljuje se i potencijalno korumpirana gradonačelnica koju igra Korianka Kilčer.
Lagano-čudna situacija postaće još čudnija kada u baštu Gardnerovih, maltene na prag njihove kuće, padne meteorit. Žrtava na početku nema, iako je prilično veliki, dovoljan da napravi krater. Štoviše, događaju se čak i neke pozitivne stvari. Na primer, paradajz će sazreti pre roka. Međutim, meteorit ispušta čudan miris i emituje neprirodnu boju...
Stvari uskoro postaju još čudnije za Gardnerove. Džek je opsednut bunarom ispred kuće u kojem živi njegov prijatelj. Beni i Lavinija zastranjuju sa „hobijima“. Tereza se isključuje do te mere da nije svesna kada seckajući šargarepu odseče sebi vrhove prstiju, a Nejtan menja raspoloženja za 180 stepeni poput psihički neuračunljive osobe i ideje koje dobija postaju sve luđe.
![]()
Nikolas Kejdž je tu svakako na svom terenu koji je utabao u poslednjih nekoliko godina slučajno dobijajući ili namerno birajući takve uloge. Ovde njegovo ludilo, iako možda nije „odvrnuto na najjače“, imamo u dvostrukom obliku, pod kontrolom i maskom relativne normalnosti u početku i u razmahnitaloj fazi u drugoj polovini filma.
Te dve stvari treba balansirati, što on radi savršeno, čak neprimetno reciklirajući glasovni tik iz jedne od ranijih uloga u filmu „Vampire's Kiss“ (Robert Birman, 1988), a u pomoć mu priskače i ostatak ansambla (Ričardson i Artur savršeno osećaju dokle smeju da idu u glumačkoj konfrontaciji s njim), kao i Stenli koji sa režiserske pozicije drži sve pod kontrolom.
Kontrola se ne odnosi samo na glumačke performanse, već i na ostale aspekte filma. Vizuelni dizajn je dovoljno upadljiv da prolazi kao svemirski, a podigrani elektronski muzički zapis Kolina Stensona savršeno odgovara materijalu.
Zamerke se svakako mogu naći. Kratka priča „Color Out of Space“ razvučena je na 111 minuta, pa postaje pomalo zamorna, naročito kada uleti u tek minimalno varirane repeticije prema kraju. Takođe, potencijal odnosa Lavinije i Vorda mogao je da bude malo bolje iskorišćen, a činjenica je i da celi podzaplet oko korupcije i čiste vode nema mnogo veze sa ostatkom priče.
Opet, „Color Out of Space“ jeste ipak podvig u smislu ekranizacije dela na kojem su se mnogi nadobudni opekli, a oni pametniji ga nisu ni razmatrali. Ne samo da je Ričard Stenli to uspeo na zadovoljavajućem nivou, nego je film istovremeno i sasvim koherentan i dovoljno nesvakidašnji, što nije nimalo lako postići.
Što se filmskog programa tiče, malo je tu nepoznanica i premijera, a i one su što domaće, što relativno opskurne strane proizvodnje. Opet, mogu se pronaći naslovi koji su ranije pobegli ili u naše krajeve nisu ni stigli.
Jedan od njih jeste i „Color Out of Space“, naučno-fantastični horor veterana žanra i povratnika u svet igranih filmova Ričarda Stenlija, nastao po motivima kratke priče Hauarda Filipsa Lavkrafta, sa Nikolasom Kejdžom u glavnoj ulozi. Obično, ako imamo sreće, film poseduje jednu stvar koja ga preporučuje „naslepo“. Ovaj ima čak tri - i zbog toga se ne sme propustiti.
Prvo, svi dobro znamo ko je Nikolas Kejdž: glumac čija izvedba može biti odlična ili katastrofalna, ali je zato prema nekom nepisanom pravilu uvek „pomerena“. Kejdžovi „performansi“ nisu osobita retkost, godišnje igra u toliko filmova da je teško sve i upratiti, ali se zato makar ne ponavlja besomučno.
U ostvarenju „Color Out of Space“ čak i nije najluđi u poslednjih nekoliko godina, u poređenju sa ulogama u filmovima kao što su „Mandy“ (Panos Kosmatos, 2018) - film prilično visokog festivalskog profila ili „Between Worlds“ (Maria Pulera, 2018) - prilično opskuran komad treša za žanrovske sladokusce. O onom divljanju u filmu „Mom and Dad“ (Brajan Tejlor, 2017) da i ne govorimo, ali nemojmo ga prerano otpisivati kao „normalnog“. Iako na početku deluje tek lagano šašavo, Kejdž će do kraja filma „Color Out of Space“ imati lični šou-program.
Od svih njegovih dela, priča „Color Out of Space“ je možda i najnezahvalnija za filmsku adaptaciju, toliko da se čini skoro nemogućom. Za to ne bi trebalo ići dalje od naslova i njegovog objašnjenja da je to boja neviđena na prirodnom spektru i stoga neopisiva. Lavkraft je pametan da tu stane i pusti našoj mašti na volju da zamišljamo šta ćemo i kako ćemo, ali to nije od neke velike pomoći kada to treba pretočiti u film koji je sam po sebi vizuelni medij.
Srećom, Ričard Stenli svestan je ograničenja, svojih i tuđih, pa servira nešto fluorescentno, između ružičastog i ljubičastog - i traži da mu verujemo da ta boja ne potiče sa naše planete. Nije problem, ekranizacija jednog takvog dela sa podžanrovskom odrednicom „weird fiction“ mora zahtevati malo dobre volje gledalaca. Mada, kako nas uči ekranizacija „new weird“ romana „Annihilation“ (2018) u režiji Aleksa Garlanda, i u tome treba biti oprezan i ne tražiti od gledalaca suviše.
Kada smo kod trećeg ključnog igrača, pre možemo reći da Stenlijevo ime više intrigira, nego što je garancija bilo čega, posebno ako imamo u vidu da 23 godine nije radio na igranom filmu, te da je sa poslednjeg posla „The Island of Doctor Moreau“ otpušten nakon nekoliko dana snimanja.
Nakon što je zamenjen veteranom Džonom Frankenhajmerom, agonija snimanja se nastavila toliko, da je samo snimanje imitiralo radnju filma i izvornog romana o ludom naučniku. Film je, u studijskoj verziji, na koncu krahirao i pred kritikom i pred publikom, pa i dan-danas služi samo kao primer kako se stvari ne rade.
Stenli je pre toga snimio samo dva igrana filma, horor-misteriju „Dust Devil“ (1992) i stripovski SF „Hardware“ (1990), a oba su nakon inicijalnih neuspeha kod kritike i publike u relativno kratkom roku dostigla kultni status. Stenli je u međuvremenu radio na dokumentarnim i kratkometražnim projektima i zadržao status jednog od najenigmatičnijih autora u svetu žanrovskog filma. Neverovatno, ali istinito: „Color Out of Space“ je njegov najbolje ocenjen film od kritike.
Nejtan je jedan od onih simpatično blesavih likova koji se lako „navuku“ na neku biznis ideju, što je u njegovom slučaju poljoprivreda, posebno uzgoj alpaka za koje smatra da su „životinje budućnosti“. Dakle, on je jedan od onih kod kojih je najmanji problem to što ispaljuju otrcane šale, koji deluje benigno površnim poznanicima, ali sa kojim sigurno nije lako živeti.
Tereza se oporavlja od raka, usput brineći o domaćinstvu, pa čak i izdržavajući porodicu poslom savetnika za ulaganja koji obavlja preko interneta. Beni se od realnosti brani konstantnim pušenjem marihuane, Lavinija ima drugu taktiku - vikansko veštičarenje, a Džek se kao najmlađi i najosetljiviji gubi u komplikovanoj porodičnoj dinamici.
Bogata je i galerija sporednih likova. U mesto dolazi hidrolog Vord (Eliot Najt) koji mora da ispita vodu u okrugu i predloži mesto za novi rezervoar, legendarni Tomi Čong igra ostarelog hipika Ezru koji živi u kamp-prikolici u šumi i hrani se teorijama zavere, a Pojavljuje se i potencijalno korumpirana gradonačelnica koju igra Korianka Kilčer.
Lagano-čudna situacija postaće još čudnija kada u baštu Gardnerovih, maltene na prag njihove kuće, padne meteorit. Žrtava na početku nema, iako je prilično veliki, dovoljan da napravi krater. Štoviše, događaju se čak i neke pozitivne stvari. Na primer, paradajz će sazreti pre roka. Međutim, meteorit ispušta čudan miris i emituje neprirodnu boju...
Stvari uskoro postaju još čudnije za Gardnerove. Džek je opsednut bunarom ispred kuće u kojem živi njegov prijatelj. Beni i Lavinija zastranjuju sa „hobijima“. Tereza se isključuje do te mere da nije svesna kada seckajući šargarepu odseče sebi vrhove prstiju, a Nejtan menja raspoloženja za 180 stepeni poput psihički neuračunljive osobe i ideje koje dobija postaju sve luđe.
Te dve stvari treba balansirati, što on radi savršeno, čak neprimetno reciklirajući glasovni tik iz jedne od ranijih uloga u filmu „Vampire's Kiss“ (Robert Birman, 1988), a u pomoć mu priskače i ostatak ansambla (Ričardson i Artur savršeno osećaju dokle smeju da idu u glumačkoj konfrontaciji s njim), kao i Stenli koji sa režiserske pozicije drži sve pod kontrolom.
Kontrola se ne odnosi samo na glumačke performanse, već i na ostale aspekte filma. Vizuelni dizajn je dovoljno upadljiv da prolazi kao svemirski, a podigrani elektronski muzički zapis Kolina Stensona savršeno odgovara materijalu.
Zamerke se svakako mogu naći. Kratka priča „Color Out of Space“ razvučena je na 111 minuta, pa postaje pomalo zamorna, naročito kada uleti u tek minimalno varirane repeticije prema kraju. Takođe, potencijal odnosa Lavinije i Vorda mogao je da bude malo bolje iskorišćen, a činjenica je i da celi podzaplet oko korupcije i čiste vode nema mnogo veze sa ostatkom priče.
Opet, „Color Out of Space“ jeste ipak podvig u smislu ekranizacije dela na kojem su se mnogi nadobudni opekli, a oni pametniji ga nisu ni razmatrali. Ne samo da je Ričard Stenli to uspeo na zadovoljavajućem nivou, nego je film istovremeno i sasvim koherentan i dovoljno nesvakidašnji, što nije nimalo lako postići.