Low Tide

2019.

scenario i režija: Kevin McMullin

uloge: Jaeden Martell, Keean Johnson, Alex Neustaedter, Daniel Zolghadri, Shea Whigham, Mike Hodge, Kristine Froseth

Na prvi pogled, čini se da u Low Tide nema ničega osim istrošenih klišea iz najmanje dva žanra: "coming of age" avanture i "preferans" krimi-trilera u kojem svako pokušava da nasamari svakog, što zbog iznenadnog dobitka, što zbog eksterne pretnje, te retro-stila koji pre asocira na početak 90-ih nego na kraj 80-ih, ali to bi bilo površno i pogrešno gledanje. Autor-debitant u dugometražnoj formi Kevin McMullin itekako demonstrira da je "učio škole" od najboljih, kanalizirajući pritom ikoničke radove velikana kao što su to Steven Spielberg, Richard Donner (The Goonies), Rob Reiner (Stand by Me), John Hughes (The Breakfast Club) i, interesantno, Jeff Nichols (Mud, na koji Low Tide još i najviše liči), ali da zna i kada treba da stane, osloni se na intuiciju i na kraju isporuči majstoriju po pitanju ekonomike pripovedanja. Ovo je naoko mali film, ali takav da dolazi direktno iz "petlje", sa mozgom i dušom, pa se stoga može smatrati velikim.

Mesto radnje je Jersey Shore, obalni pojas u saveznoj državi New Jersey koji je u prošlosti verovatno video i bolje dane, ali koji savršeno funkcioniše kao poligon za preispitivanje socijalnih razlika američkog društva. Taj dodatni pod-tekst siromašnih lokalaca i bogatih turista, za potrebe filma "spušten" na nivo tinejdžera, jedna je od najjačih karika u filmu koji po tom pitanju postaje i ostaje inteligentniji, dublji, hrabriji i vanvremenskiji od izvikanog i precenjenog recentnog Jokera.

Zaplet je, doduše, prilično tipski i oslonjen na klišee starije od filmske umetnosti. Trojica protagonista, Alan (Johnson), Red (Neustaedter) i Smitty (Zolghadri) sačinjavaju lokalnu provalničku bandu koja upada u kuće odsutnih (ili prisutnih) turista i pljačka sitnije i krupnije dragocenosti. Lokalce poput njih samih uglavnom ne diraju, ali svejedno privlače pažnju lokalnog policajca Kenta (Whigham). Njih trojica su različitih pozadina: Alanov otac je po pravilu odsutan zbog posla na ribarskom brodu, Smitty je smotan, zbunjen i čak pomalo ljigav slabić kojem banda donosi osećaj pripadnosti više nego što mu donosi materijalne koristi ili ugleda, a Red po svemu sudeći nije sirotan, već sukob sa turistima koristi da bi maskirao narav psihopate u nastajanju.

Dve, odnosno tri stvari će uticati na njihovu međusobnu dinamiku. Prva i najmanje važna je pojava turistkinje Mary (Froseth) u koju će se Alan zatreskati i pomisliti da ne bi bilo loše malo promeniti životni stil. Druga je Smittyjeva povreda "na poslu" zbog čega će u bandu biti prisilno iniciran mali Peter (Martell), Alanov pametniji i ozbiljniji mlađi brat. Treća je iznenadna smrt lokalnog ekscentričnog bogataša i blago (doslovno zlatnici, prvo u vrećici, onda premešteni u kovčeg pa zakopani) na kojem on leži. To blago unosi pritisak iznutra, a policijska prismotra i indicije da je neko od drugara "taster" spolja.

Taj jednostavni literarni kliše služi kao čvrsta spojnica između dva zapravo ne toliko različita žanra (jer šta je kriminal sa svojim nadmetanjem drugo nego avantura za neodrasle) koja deli magična i eluzivna granica između sveta odraslih i dece. Njihove pljačke nisu nimalo razrađene, naprotiv, vrlo su jednostavne i drske, pa je jasno da bi i tuplji policajci od Kenta pre ili kasnije shvatili ko iza njih stoji. Takođe, milje klinaca koji se zezaju sa stvarima za odrasle, malo na tragu antologijskog srednješkolskog noira The Brick Riana Johnsona, je izveden kako treba pre svega zbog odsustva odraslih, odnosno svođenja njih na neaktivne likove sa izuzetkom policajca i vlasnika zalagaonice (Hodge).

McMullin to podvlači sjajnim režijskim instinktima, insistiranjem na oštrim montažnim rezovima u akcionim scenama i ekonomičnim pripovedanjem koje čak i tipski zaplet čini ugodno napetim. Oko za detalje mu je izvrsno, kao i izbor glumaca iz kojih izvlači maksimum. Alex Neustaedter je uverljiv kao budući psiho, bez karikaturalnosti i hinjenja, Daniel Zolghadri ima ono nešto neprijatno u svojoj auri, dok Keean Johnson sjajno kanališe lika koji misli da sve ima pod kontrolom, a zapravo nema. O Jaedenu Martellu ne treba previše trošiti reči, on je jednostavno najbolji glumac svoje generacije i bilo bi pravo čudo da slučajno ne napravi veliku karijeru u prilično bliskoj budućnosti.

Nedostataka, međutim, ima. Socijalna priča se negde oko polovine filma naprosto ugasi i navodno povuče u pozadinu, a ona ljubavna između Alana i Mary se nikad u punoj meri ne razvije dalje od stereotipnog viđenja. Zaplet, naročito kako ide prema kraju, prilično je providan, telefoniran i upotrebljen previše puta u najrazličitijim filmovima. To su sve omanji problemi, a čvrstina i sigurnost sa kojom McMullin nastupa dovoljni su da nas uvere da više od toga nije ni potrebno. Low Tide je film za preporuku.