2014.
režija: Marjane Satrapi
scenario: Michael R. Perry
uloge: Ryan Reynolds, Gemma Arterton, Anna Kendrick, Jacki Weaver, Ella Smith
Iransko-francuska autorica Marjane Satrapi je podigla dosta prašine sa svojim debitantskim ostvarenjem Persepolis (2007). Ovaj animirani autobiografski film je privukao pažnju publike i kritike širom sveta svojim iskrenim pristupom i nimalo apologetskim stavom o odrastanju devojčice u Teheranu uoči brutalne islamske revolucije. Od tada je Satrapijeva snimila još dva filma u svojoj novoj domovini, romantičnu dramu sa elemntima komedije Chicken With Plums (2011) koja je pokupila solidne kritike, ali je bila daleko od hit ili kultnog statusa i krimi-komediju The Gang of Jotas(2012) koja je prošla uglavnom nezapaženo. The Voices, nastao po scenariju renomiranog TV autora Michaela R. Perrija je njen prvi pokušaj u Americi. Kritika je oštro podeljena po pitanju ove uvrnute horor-komedije, a publika će tek reći svoje, film verovatno neće biti hit, ali će sa vremenom samo dobivati na ceni.
U pitanju je hrabar i bizaran film. Već na prvi pogled sve izgleda čudno: muškarci u roze uniformama pakuju igračke u kutije u fabrici u fiktivnom američkom gradiću. Sve deluje kao bizarni "period piece", s tim da period nije precizno određen, najviše liči na 50-te, ali ima elemenata i kasnijih dekada sve do današnjeg visokotehnološkog vremena. Naš junak Jerry (Reynolds) se u taj svet skoro savršeno uklapa, ali jasno nam je da mu nisu sve daske na broju. Naprosto, suviše je prijatan tako da sve to izgleda pomalo neprijatno nekome sa strane. Potvrdu za to ćemo dobiti u scenama u kojima Jerry posećuje svoju terapeutkinju (Weaver), a svaka sumnja će biti otklonjena kada on dođe kući i počne da razgovara sa svojim ljubimcima, riđim mačorom i ogromnim psom. I kad oni počnu da mu odgovaraju.
Jasno nam je da je Jerry lujka, ali verovatno od one bezazlene, povučene vrste. Okidač za radnju sastavljenu od niza bizarnih i nesretnih izbora i obrata će biti sastanak oko godišnjeg roštilja, gde je Jerry pozvan u organizacioni odbor. Tamo će upšoznati Fionu (Arterton), jednu od onih žena koje dobro izgledaju, svesne su toga, pa kada se nađu među običnim smrtnicima dozvoljavaju da im nos para oblake. Jerry će njenu hladnjikavu ljubaznost krivo protumačiti i zaljubiti se u nju, iako ničim izazvano njena koleginica Lisa (Kendrick) gaji simpatije za njega. Međutim, na jednom povuci-potegni sastanku stvari između Jerrija i Fione će otići dovraga, Fiona će završiti pod njegovim nožem, a njena glava u frižideru. Treba li napomenuti da i glava govori kao i ljubimci i da joj je dosadno i želi društvo, na primer Lisu...
Sve ovo deluje kao "trope" i jeste "trope". The Voiceskombinuje elemente Dr. Doolittla, Psycha i Dexterau urnebesno smešan i zapaljiv miks koji se gleda otvorenih očiju, neretko i usta (više u smislu čuđenja "ma ne, neće valjda, ipak hoće!" nego u smislu glasnog smejanja). Ovo je šokantan, provokativan film koji često ide preko granice dobrog ukusa, recimo da je pomera, a ne otvoreno ruši, ali cela ta provokacija i trashina imaju itekako razloga pre svega u pod-tekstu i kontekstu filma. Ceo film je tako zasićen, kičast, trashy i uvrnut jer je perspektiva jasna: gledamo isključivo iz Jerrijeve pozicije i potpuno je normalno da sve izgleda tako distorzirano. To možda nije nova stvar na filmu, ali je svakako dovoljno malo rabljena da može izgledati sveže, posebno ako to radi autorica kalibra Satrapijeve.
Izbor glumaca, a naročito glumica je fenomenalan. Ryan Reynolds je doskora imao reputaciju bezličnog hollywoodskog glumca kome je samo do masnih honorara, ali njegova karijera je skrenula na drugu stranu, prema zahtevnijim i zanimljivijim ulogama u manjim filmovima. U The Voices doživljava svoj vrhunac kombinujući komičarsko umeće, snažnu psihološku komponentu i talent glasovnog glumca – pozajmio je svoj glas svim životinjama i lutkama koje govore u filmu i to izgleda i zvuči sjajno. Gemma Arterton je odličan izbor za kučkastu zavodnicu, a Anna Kendrick je više nego solidna kao usamljena i lagano nesigurna Lisa. Jacki Wever se čak i ne mora truditi previše za ulogu stroge, a ipak saosećajne, u konačnici prestrašene terapeutkinje koja ima nesreću da se mora baviti Jerrijevim problemima.
Scenario je dovitljiv, a režija primereno ludačka. Čini se da Marjane Satrapi ima osećaja za apsurd i "over the top" pristup, a tome pomažu i standardni postupci iz animiranih filmova. The Voicesje jedna luda vožnja, možda po relativno poznatom terenu i možda nije baš za svakoga, posebno za osetljive gledaoce nenaviknute na eksplicitnost, ali će pravim fanovima pružiti odgovarajuću dozu uživanja. Od mene ima preporuku.