2014.
scenario i režija: Damian Szifron
uloge: Ricardo Darin, Oscar Martinez, Leonardo Sbaraglia, Erica Rivas, Rita Cortese, Julia Zylberberg, Dario Grandinetti, Maria Onetto, Nancy Duplaa, Oscar Nunez, Cesar Bordon, Diego Gentile, Maria Marull, German da Silva, Diego Velazquez, Walter Donado, Monica Villa
Omnibus filmovi nisu najlakši i najzahvalniji materijal za kritičku analizu. Ako su u pitanju filmovi više različitih autora, onda ih se može gledati kao odvojene kratkometražne filmove koji mogu, a i ne moraju biti tematski i stilski bliski. Uostalom, stvar je dogovora ili selekcije. Postojala je takva praksa na beogradskom FDU i nekoliko kultnih naslova 80-ih su upravo studentski omnibusi kao recimo Kako je propao rokenrol (1989). Druga praksa je da relativno poznati autori rade kratke filmove na određenu temu (svež primer je Words with Gods), ili da su poveznice među filmovima prosta geografska lokacija (Pariz, New York – recimo New York Stories koji je spojio imena kao što su Scorsese, Coppola i Woody Allen) ili čak određeni datum (recimo 9/11).
“Hyperlinkani” omnibusi su potpuno druga stvar, njih najčešće radi jedan autor ili grupa autora zajedno, i u tu grupu spadaju Sin City, donekle Pulp Fiction i njegovi uspešniji ili manje uspešni klonovi. Tu je štos u nečemu drugom, odnosno te priče ne postoje samostalno i od izuzetne važnosti je njihovo preplitanje, pošto je u svakoj od njih perspektiva drugačija. Ono što se javlja kao problem sa argentinskim kandidatom za Oscara Wild Tales je to da je nije ni klasičan ni “hyperlink” omnibus, nego nešto između. Filmovi jesu tematski bliski, ali su u pitanju odvojene kratke priče koje se mogu posmatrati odvojeno, ali je autor jedan i njegov senzibilitet i pristup je isti, od početka do kraja. Dakle, je li Wild Tales klaster kratkih filmova ili jedna zaokružena filmska celina?
Kako god ga gledali, u pitanju je dobar film sa nekoliko genijalnih i nekoliko ne baš genijalnih momenata koje možemo predvideti, ali su barem ludo zabavni. Wild Talesće nas svojim pristupom uvrnutog, crnog, napetog i morbidnog sitcoma dobro pretumbati, zabaviti, ali i naterati da ipak malo razmislimo i o centralnom motivu filma (osveta), kao i o socijalnoj i psihološkoj pozadini i motivaciji za takvo užasno nasilje.
Već od prve priče znamo na čemu smo. Ona je najkraća, ide pre uvodne špice (koja je isto fenomenalno zabavna sa svim tim divljim životinjama) i skoro cela se dešava u avionu. Stariji gospodin, kritičar za klasičnu muziku se nabacuje zgodnoj devojci. Njih dvoje shvataju da poznaju istog neuspešnog kompozitora, ona mu je bila devojka, a on u komisiji za diplomski rad. Kada se u priču uključi i treća osoba koja ga poznaje, znamo da to neće dobro završiti.
Druga priča se dešava jedne kišne noći u svratištu pored ceste. Konobarica prepozna jednog gosta kao mafijaša koji joj je uništio familiju. Kuvarica, bivša robijašica, predloži ingeniozno rešenje sa mišomorom... Znamo kako ide dalje, kroz taj screwball, pa čak i nasilni slapstick na kraju, ali priča bi dobila na snazi da je trajala malo duže, otišla u još uvrnutijem pravcu i da nas je Szifron poštedeo opštih mesta o politici i pravdi.
Sledeća priča se dešava na cesti i podseća na američke “backwoods” motive iz Deliverenca i ruralnih horora. Tip u “audiju” (Sbaraglia) pokušava da pretekne lokalca u nekom starom, natovarenom autu. Lokalac kreće da ga zeza i “yuppie” mu dobaci nešto kroz prozor i odveze se. Njegova sreća je kratkog veka, jer mu ubrzo pukne guma, a agresivna seljačina ga sustigne i onda kreće njihovo trashy takmičenje “u koga je veći”, i tom segmentu bih dao nagradu za najefektnije korištenje pojasa u automobilu.
Sa četvrtom pričom o frustriranom stručnjaku za eksplozije (Darin), Wild Tales skreću na politički teren. “Bombaševu” frustraciju pokrene činjenica da mu je pauk odneo auto i to na mestu koje nije bilo označeno za zabranjeno parkiranje. Hteo – ne hteo, mora platiti trošak za šlep, pa se možda može žaliti za kaznu. Opet, kaznu mora platiti, pa se žaliti sudu ili kome već. Ovaj birokratski košmar mu uništi privatni život, brak, posao... Njegovo jedino rešenje je osveta zbog koje će postati neka vrsta nacionalnog heroja.
Peta priča je isto politička, ali ne počinje nimalo komično. Mladi tupavi bogatun je pijan autom udario trudnicu i to treba srediti zataškavanjem ili kako god. Njegov otac (Martinez) se seti da plati svom vrtlaru da ode u zatvor umesto sina. Međutim, taj dogovor nije moguće realizovati bez advokata, tužioca, policije, a što je više ljudi u priči, troškovi rastu eksponencijalnom progresijom, do granice apsurda.
Šesta i najfurioznija priča se dešava na bogatom jevrejskom venčanju. Ariel (Gentile) je tip koji liči na standardnu ulogu Bradleya Coopera, mlad, uspešan, zgodan i nasmejan. Njegova nevesta Romina (Rivas) možda nije savršeno lepa, ali dolazi iz finansijski stabilne kuće. Problem sa Arielom je to što ima aferu sa koleginicom s posla, a Romina to otkriva na sam dan venčanja, i kreće na put osvete. Kako se u Argentini osveta servira topla i u velikim porcijama, čak i na repete, pičvajz počinje već na venčanju...
Damian Szifron uspeva da drži suludo brz tempo, pa Wild Taleszapravo podseća na nekakav dečiji animirani film. Na pamet mi padaju Tom i Jerry, Kojot i ptica trkačica i slične zajebancije. Szifron sjajno slaže vizuale, uklapa ih sa vrlo sugestivnom muzikom i sjajno montira. Likovi su napisani dovoljno jednostavno, a vrhunski argentinski glumci su svakako sposobni da ih odigraju, a veliki benefit im je relativna sloboda u interpretaciji. Wild Tales je zato vrhunska zabava koja u istom filmu uklapa dva stila apsurda, Tarantinov nasilni i Almodovarov komični. Uticaj potonjeg ne treba da čudi, pošto su i Pedro i brat mu Augustin potpisani kao producenti filma.
Međutim, Wild Tales ima i više ambicije od toga da bude puka zabava, što predstavlja problemčić. U kratkoj formi, pa još crnohumornoj i klišeiziranoj radi maksimalnog efekta, političarenje izgleda jednako klišeizirano i stoga ne baš najubedljivije. Opšta mesta u politici deluju pomalo naivno, jeftino i zapaljivo. Jasno nam je da je argentinsko društvo nestabilno, apsurdno, čak i nasilno i bez ovog filma, ali od Wild Tales nećemo saznati ništa više, a pogotovo ne one suptilne istine koje smo otkrili u Nine Queens(2000). Iako se načelno mogu složiti sa Szifronovim stavovima i percepcijom problema, mislim da u kratkom filmu gde je tempo suština svega, izlaganje toga nije najbolje izvedeno. Wild Tales je film koji najjači na polju zabave i kao takvog ga treba gledati i kao takav dobija moju masnu preporuku.