kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda i na portalu Analitika
![]()
O filmu „The Golden Glove“,novom delu Fatiha Akina, šuškalo se po ulicama i bioskopima Potsdamer placa mnogo pre prve novinarske projekcije na ovogodišnjem Berlinalu, uz najčešći komentar da je reč o priči koja šokira i koja nikoga neće i ne može da ostavi ravnodušnim. Oni koji su čitali izvorni materijal, istoimenu knjigu Hajnca Štrunka, upoređivali su je sa foršpanom i zazirali od posve različitog tona.
Pitali su se koliko je Akin, u kom god raspoloženju bio (ambiciozan ili neambiciozan, normalan ili čudan, ozbiljan ili ležeran), pravi izbor za ekranizaciju pohoda serijskog ubice Frica Honke koji je u prvoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka u hamburškom predrađu Sent Pauli, notornom po izgredima, nemoralu i vrlo specifičnom tipu provoda, ubio najmanje četiri žene.
Da ne planira da nas ostavi ravnodušnima, Akin je pokazao već prvom scenom pre stilizovane špice u kojoj vidimo Honku (mladi glumac Jonas Dasler pokriven prilično debelim slojem maske i šminke) kako pokušava da se reši tela upravo ubijene žene. Plan sa iznošenjem u velikoj vreći propada jer bukom uspeva da probudi komšijinu kćerku. Honka bira najjednostavnije rešenje: drmnuti jednu ljutu, raskomadati leš i čuvati ga u ostavi. Režiser, doduše, vrlo pametno gro akcije drži van ekrana, ali nemojmo se zavaravati da se nećemo suočiti sa posledicama.
Ono što upada u oči je ekscesna grozota vezana za sve oko Honke, od njegove fizičke pojave (slomljen nos, rascepljena usna, loša koža), preko stana u kom živi (toalet je uporediv jedino sa onim u „Trainspottingu“, i to možda), pa do njegovih žrtava, po pravilu starih, olinjalih, čak bezubih alkoholičarki i prostitutki, i do njegovog omiljenog „lovišta“, naslovnog bara u kom se okupljao talog hamburškog, alkoholu sklonog lumpen-proleterijata.
Glamura, dakle, nema, niti mu ima mesta. Honka nije bio neki pametni filmični serijski ubica, šarmantan kao Ted Bandi ili misteriozan kao Zodijak, već je bio glupak vođen impulsima i besom, podgrejan neverovatnim količinama teškog alkohola.
Upravo tu Akin nalazi svoje mesto da napravi film o serijskom ubici grozniji nego što smo videliikada do sada, bez trunke glamurizacije i intelektualizacije čina, čak i bez imalo sentimenta za glavnog junaka i svet iz kojeg on dolazi i u kojem je poznavao jedino siromaštvo, koncentracioni logor, nasilje i alkohol.
Odstupanje od politički korektne i uobičajene romantizacije siromaštva je zaista osvežavajuće. Za to se film, kao i za nastudirane detalje perioda, mesta i miljea iz domena scenografije, kostima i rekvizite, mora pohvaliti. Isto vredi i za muziku, sačinjenu od onovremenih sladunjavih šlagera izvađenih iz naftalina.
Potpuno je drugi par rukava to što Akin, kako film odmiče, u svemu tome sve više preteruje i naglašava gadosti bez neke preterane poente, često prelazeći granicu dobrog ukusa i odlazeći u karikaturalnost, pa umesto monstruma koji je „specijalizovan“ zabesmisleno nasilje dobijamo stripovskog idiota.
Tako je na čudan način Honka čak i humanizovan jer u ovoj slepstik verziji svakako nije postojao. Isto važi i za inflaciju gadosti oko njega, u stanu, baru i slučaju njegovih žrtava, kao i u smislu sve brutalnijeg i eksplicitnijeg nasilja koje gubi svrhu, iako je trenutak osvete jedne od žrtava zaista došao kao predah.
Možda je ipak najveći problem filma „The Golden Glove“ potpuno odsustvo konzistentnog tona koji Akin arbitrarno menja kako mu odgovara, sve brže i brže kako film progresira. Istom brzinom se menja i žanrovski ključ, od faktografijom potkrepljene doku-drame, preko „gross out“ komedije do neprijatnog horor-trilera koji je baziranna pretećoj atmosferi, da ni u jednom trenutku nije jasno šta je autor hteo da postigne. Jedina konstanta sa „The Golden Glove“ je grozota, ali i ona postaje zamorna.
Pitali su se koliko je Akin, u kom god raspoloženju bio (ambiciozan ili neambiciozan, normalan ili čudan, ozbiljan ili ležeran), pravi izbor za ekranizaciju pohoda serijskog ubice Frica Honke koji je u prvoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka u hamburškom predrađu Sent Pauli, notornom po izgredima, nemoralu i vrlo specifičnom tipu provoda, ubio najmanje četiri žene.
Da ne planira da nas ostavi ravnodušnima, Akin je pokazao već prvom scenom pre stilizovane špice u kojoj vidimo Honku (mladi glumac Jonas Dasler pokriven prilično debelim slojem maske i šminke) kako pokušava da se reši tela upravo ubijene žene. Plan sa iznošenjem u velikoj vreći propada jer bukom uspeva da probudi komšijinu kćerku. Honka bira najjednostavnije rešenje: drmnuti jednu ljutu, raskomadati leš i čuvati ga u ostavi. Režiser, doduše, vrlo pametno gro akcije drži van ekrana, ali nemojmo se zavaravati da se nećemo suočiti sa posledicama.
Ono što upada u oči je ekscesna grozota vezana za sve oko Honke, od njegove fizičke pojave (slomljen nos, rascepljena usna, loša koža), preko stana u kom živi (toalet je uporediv jedino sa onim u „Trainspottingu“, i to možda), pa do njegovih žrtava, po pravilu starih, olinjalih, čak bezubih alkoholičarki i prostitutki, i do njegovog omiljenog „lovišta“, naslovnog bara u kom se okupljao talog hamburškog, alkoholu sklonog lumpen-proleterijata.
Glamura, dakle, nema, niti mu ima mesta. Honka nije bio neki pametni filmični serijski ubica, šarmantan kao Ted Bandi ili misteriozan kao Zodijak, već je bio glupak vođen impulsima i besom, podgrejan neverovatnim količinama teškog alkohola.
Upravo tu Akin nalazi svoje mesto da napravi film o serijskom ubici grozniji nego što smo videliikada do sada, bez trunke glamurizacije i intelektualizacije čina, čak i bez imalo sentimenta za glavnog junaka i svet iz kojeg on dolazi i u kojem je poznavao jedino siromaštvo, koncentracioni logor, nasilje i alkohol.
Odstupanje od politički korektne i uobičajene romantizacije siromaštva je zaista osvežavajuće. Za to se film, kao i za nastudirane detalje perioda, mesta i miljea iz domena scenografije, kostima i rekvizite, mora pohvaliti. Isto vredi i za muziku, sačinjenu od onovremenih sladunjavih šlagera izvađenih iz naftalina.
Potpuno je drugi par rukava to što Akin, kako film odmiče, u svemu tome sve više preteruje i naglašava gadosti bez neke preterane poente, često prelazeći granicu dobrog ukusa i odlazeći u karikaturalnost, pa umesto monstruma koji je „specijalizovan“ zabesmisleno nasilje dobijamo stripovskog idiota.
Tako je na čudan način Honka čak i humanizovan jer u ovoj slepstik verziji svakako nije postojao. Isto važi i za inflaciju gadosti oko njega, u stanu, baru i slučaju njegovih žrtava, kao i u smislu sve brutalnijeg i eksplicitnijeg nasilja koje gubi svrhu, iako je trenutak osvete jedne od žrtava zaista došao kao predah.
Možda je ipak najveći problem filma „The Golden Glove“ potpuno odsustvo konzistentnog tona koji Akin arbitrarno menja kako mu odgovara, sve brže i brže kako film progresira. Istom brzinom se menja i žanrovski ključ, od faktografijom potkrepljene doku-drame, preko „gross out“ komedije do neprijatnog horor-trilera koji je baziranna pretećoj atmosferi, da ni u jednom trenutku nije jasno šta je autor hteo da postigne. Jedina konstanta sa „The Golden Glove“ je grozota, ali i ona postaje zamorna.