Skin

2018.

scenario i režija: Guy Nattiv

uloge: Jamie Bell, Danielle Macdonald, Vera Farmiga, Bill Camp, Mary Stuart Masterson, Louisa Krause, Mike Colter

"Šta ako skinem tetovaže, a svejedno ostanem kreten?", pita se u jednom trenutku filma Bryon Widner, američki skinhead rešen da napusti rasističku bandu koja figurira kao njegova jedina familija. To ćemo otkriti akopogledamo film SkinGuya Nattivakoji je na Berlinale stigao u svojstvu evropske premijere nakon svetske prošle jeseni u Torontu. U pitanju je istinita i dokumentovana priča, doduše fikcionalizovana na način na kakav to Amerikanci i inače rade.

Radnja filma je podeljena na dva nivoa. Na jednom vidimo Widnera (Bell) i njegovu borbu da napusti ubilački klan koji "roditeljski" predvode Fred (Camp) i njegova žena Shareen (Farmiga). Problem je, međutim, to što je takav život prepun nasilja jedino što on poznaje, a njegovi surogat-roditelji rasisti su ga doslovce pokupili s ulice, pa prema njima, ako već ne prema cilju rasno čiste bele Amerike, oseća zahvalnost i lojalnost. Pomoć u tome će dobiti od svoje nove devojke Julie (Macdonald), samohrane majke troje dece koju sasvim slučajno upoznaje na jednom skupu. Ona i sama ima nacističku prošlost, doduše nije bila toliko involvirana kao on, pa joj je jasno koliko su ljudi poput Freda, Shareen i bande glupaka koja ih sledi marginalni, ali i nasilni.

Drugu vrstu pomoći Widner dobija od crnog antifašističkog aktiviste po imenu Daryle Jenkins (Colter) čija je specijalnost konverzija nacista u normalne ljude ili čak aktiviste. Jenkinsova organizacija je Widneru omogućila i tretman skidanja tetovaža s kože koji je bolan, dugotrajan i viđen u seriji "flash forward" scena, popraćen ozbiljnom muzikom i tekstualnim karticama sa kojeg dela se skida mastilo, te koji je po redu dan i tretman.

Ako nešto možemo da kažemo za Skin u smislu filmske vrednosti, to je da je u pitanju sasvim šablonski rad kakav smo imali prilike da vidimo nebrojeno puta, a da pritom uopšte nije loš. Pomislite na American History X i iznenađenje, čak i šok, kojije film izazvao. Ovde toga nema, iako se u neku ruku na to računa i razlog tome je jednostavan: Skin dolazi na kraju balade, ali u jedno specifično vreme u kojem neonacisti i ostali rasistički marginalci postaju uključeni u "mainstream", čak i u Americi.

Druga dva razloga za takav utisak zapravo su derivati prvog. Čisto dramaturški gledano, film je prilično šablonski i kao dan je jasno na kojim je mestima i u kolikoj meri istinita priča dorađivana za prilično široku filmsku publiku, kako bioskopsku, tako i televizijsku. Takođe, i mehanizmi po kojima organizacije kao što je na filmu portretirani Viking Social Club operišu su prilično predvidljivi, a trenuci otkrića o tim mehanizmima u filmu (recimo regrutovanje belačke sirotinje direktno s ulice) deluju izuzetno kalkulantski naglašeni.

Ako već dramaturgija sa ciljem senzibilizacije publike i celokupni "setting" nisu nešto po čemu će se film pamtiti, glumcima se svejedno mora odati priznanje utoliko što u njihovoj izvedbi likovi ne deluju plošno ili prenapisano, već su sasvim životni. Bill Camp sjajno kanalizira energiju zdravoseljačkog patrijarha i vođe bande čije ambicije prevazilaze sposobnosti, a Vera Farmiga je u jednom od svojih najboljih izdanja jer uspeva da nađe balans između majčinske topline i nečeg pretećeg. Jamie Bell, pak, ima nimalo zahtevan zadatak da svog tetoviranog bilmeza na početku priče na napravi na karikaturu, što mu uspeva, a nakon konačne odluke neka vrsta besa i paranoje postaju osnovne crte njegove ličnosti, što Bell vrlo dobro igra. Takođe, izuzetno je zanimljiv izbor svačije omiljene indie i hollywoodske "bucke"Danielle Macdonald za njegovu devojku zbog koje napušta klan jer žene i devojke takvog izgleda postoje, ma koliko ih ne viđali u filmovima, osim u nekom ne naročito smešnom, uvredljivom humornom ključu. Danielle Macdonald je, bez potrebe za preteranim naglašavanjem, izuzetna glumica kojoj igranje humanih likova od krvi i mesa nije nikakav problem, pa joj uloga Julie stoji kao salivena.

U konačnici, Skin je film koji se može pre smatrati socijalno relevantnim nego filmski intrigantnim, iako ni u kojem slučaju nije loš. Jednostavno rečeno, za nešto zaista novo u smislu doprinosa indie kinematografskoj baštini treba biti hrabar i maštovit autor poput Jeremyja Saulniera koji je uspeo da svoj film Green Room obogati slojem detaljno razrađene gerilske taktike, žargona i pravila grupe. Guy Nattiv nije autor tog kalibra ili makar nema takvih ambicija: njegov pristup u scenariju i režiji je sasvim školski, film je apsolutno jasan, pitak i direktan u smislu komuniciranja svoje poruke.