Wildlife

Gotovo je prirodno za glumca, dakle umetnika koji privlači pažnju na sebe putem realizacije tuđe vizije, da ponekad poželi podeliti samo svoju viziju nečega, pa se prihvati pisanja i režije. Transferi tog tipa su česti, ali nisu uvek uspešni, ipak su druge stvari tu u igri, a ne samo izdavanje ili slušanje naređenja, pa nema nikakvih garancija da će dobar glumac postati dobar reditelj. U tom smislu je rediteljski prvenac Paula Dana, ovogodišnji festivalski hit Wildlife, primer prilično uspešnog i izuzetno zanimljivog transfera, iako se ne može do kraja tvrditi da je reč o nekakvom remek-delu filmske umetnosti, a razlog za kritičke hvalospeve je moguće pronaći i u Danovoj reputaciji, ali i u pametnom nadovezivanju na aktuelni društveni trenutak.

U pitanju je ekranizacija romana Richarda Forda objavljenog 1990. godine i smeštenog u smiraj američkog sna, u Kennedyjevu eru ranih 60-ih godina u gradić u Montani. Ton je autobiografski i prati odrastanje momka Joea (Ed Oxenbould) koje koincidira sa raspadom braka njegovih roditelja, sve kroz njegovu perspektivu. Zloslutnost je prisutna od samog početka, sa scenom sivog dima koji se podiže i prodire kroz čisto plavo nebo, da bi širenje kadra otkrilo da je reč o šumskom požaru. Ubrzo zatim, Joe, novi dečko u školi i u gradu, prisustvuje predavanju o merama sigurnosti u slučaju požara, da bi mu školska drugarica i prva simpatija Ruth-Ann (Zoe Margaret Colletti) rekla da to ionako nema veze jer da će, kada požar stigne do grada, ionako biti već kasno, “kao u slučaju atomskog napada”. Kod katastrofa je, dakle, princip isti, bile one prirodne, ratne ili sasvim interne i porodične.

 

Glavni likovi u ovoj priči su, međutim, Joeovi roditelji, otac Jerry i majka Jeanette, koje igraju izuzetni glumci Jake Gyllenhaal i Carey Mulligan. Situacija se s početka čini savršeno suburbanom, Jerry radi u lokalnom golf-klubu, tera sina da igra američki fudbal u školskom timu i uči ga radnoj etici, a Jeanette je požrtvovana majka i domaćica. Doduše, signali za uzbunu su već tu: oni su se u svom životu već dosta seljakali, uvek na Jerryjevu inicijativu.

Problemi nastaju kada Jerry dobije otkaz na svom poslu zbog preterane srdačnosti, padne u depresiju i oda se alkoholu, a suviše je ponosan da bi se na posao vratio čak i kad mu gazda kluba prizna da je napravio grešku otpustivši ga. Jasno, Jerry nije lenjština, pa čak ni klasičan depresivac, već čovek kojeg nešto muči i čije lađe stalno tonu. Zato će, na užasavanje svoje žene i tihu jezu svog sina, prihvatiti rizični i slabo plaćeni posao na gašenju šumskog požara.

Briga o familiji je na Jeanette koja, otkrivamo, nije samo domaćica, niti je uvek bila domaćica i nalaženje posla instruktorke plivanja na lokalnom bazenu je samo prvi korak ka samostalnosti i razdvajanju od autodestruktivnog muža. Poznanstvo sa Warrenom Millerom (Bill Camp), lokalnim uspešnim biznismenom i ratnim veteranom primetno starijim od nje, te posledična veza u koju se upušta s njim, drugi je logičan korak. Ono što je tu sporno je kako ona održava vezu s njim, uvlačeći u to Joea kojem bi Miller, po njenom mišljenju, bio bolja očinska figura njenom sinu nego što je to Jerry…

Film nadalje počinje da se bavi pre svega njenim likom, dok mi gubimo svaku iluziju da je Joe išta više o nemog posmatrača radnje, i tu počinju nedorečenosti i oscilacije pre svega u scenariju koji je Dano napisao sa svojom partnerkom, takođe glumicom Zoe Kazan. U suštini, likovi svi do jednog postaju magloviti i nije nam baš najjasnije šta da mislimo o njima i njihovim postupcima, što otežava posao glumcima koji briljantno rešavaju konkretne zadatke, replike i neme kadrove, ali čak ni oni ne uspevaju da uhvate konstantu u svojim likovima. Možda je tu reč o suviše doslovnoj adaptaciji romana i gubljenju u transferu iz jednog medija u drugi.

Na režijskom planu su oscilacije takođe prisutne, jer će nas Dano nekim svojim rešenjem oduševiti (recimo ponekim citatnim kadrom ili sporom “vožnjom” u pratnji zloslutnog gudačkog “soundtracka”), a ponegde će se učiniti kao da ni on nije baš zna šta bi, pa mulja. Ključ neke vrste se otvara kroz izbor glumca za ulogu Joea jer je Oxenbould fizički prilično sličan Danu, dok je vibracija koju odašilje jednako uvrnuta, nesnađena i potencijalno preteća kao što su to likovi koje Dano po pravilu igra u filmovima drugih reditelja. Opet, projekcije u kakvog bi čoveka Joe mogao odrasti izuzetno su špekulativne i stoga nezahvalne.

Ford u svom romanu i Dano u filmu se bave nizom tema koje su standard i u literaturi i na filmu, pa tako imamo potonuće američkog sna usled socijalnih pritisaka, cenu ženske emancipacije i po pitanju familije i po pitanju vlastite psihe (nota sebičnosti koja je prisutna u liku Jeanette otvara mogućnosti za izuzetno konzervativna tumačenja filma), pa čak i natruhe ratnih trauma, prošlih i budućih (film je zgodno smešten u period između Koreje i Vijetnama, a, iako se to ne spominje eksplicitno, Jerry sasvim moguće ima PTSP, pa je to uzrok njegovog autodestruktivnog ponašanja, dok je Miller “sve što mu treba u životu naučio u vojsci”). Nije odsustvo novog problem sam po sebi, koliko je to meandriranje i odsustvo konzistentnog tona, pa se, iako je film atmosferičan, čini da sa pričom ne ide nikamo. Ipak, reč je o izuzetno ambicioznom i interesantnom debiju koji nagoveštava da Dano može imati budućnost kao reditelj.