2017.
scenario i režija: David Lowery
uloge: Casey Affleck, Rooney Mara, Liz Franke, Will Oldham, Kesha Sebert, David Lowery
Nekima će ovo biti najbolji film godine, možda i nekoliko godina unazad. Drugi će se, pak, upitati na šta su to trošili svoje dragoceno vreme. Jedna stvar je sasvim jasna: A Ghost Story je iznimno čudan film, definitivno najčudniji sa ovogodišnjeg festivalskog ciklusa, i kao takav nije za svakoga niti će svakom upornom gledaocu pružiti nagradu. Na ovaj način pokušavam da se ogradim i da kažem da mi jedno gledanje u nezgodnom festivalskom terminu (pretponoćna projekcija) možda nije dovoljno da bih ga u potpunosti prigrlio i da ću možda biti u stanju napisati nešto pametnije nakon još jednog gledanja, ako do njega dođe. Dotle – difuzni utisci.
Kako volim da na film dođem sa što manje predznanja onog statističkog tipa ili napaljen trailerom (koji i inače služi samo da napali i neretko razočara), ono što me je privuklo je jedna potpuno trivijalna informacija: Casey Affleck igra duha, onog sa plahtom preko glave kao u nekoj dečijoj predstavici, i kroz veći deo filma skoro bez reči pazi na svoju udovicu koju igra Rooney Mara. Oboje su vrlo sposobni glumci da sa vrlo malo inputa naprave sjajne uloge, i ovo je u teoriji glumački film, ali možemo li se zadovoljiti jednom ucveljenom ženom i jednim skoro pa nepomičnim čaršavom koji nemo bdije nad njom? Odnosno, koliko je moguće igrati osobu u večitoj sadašnjosti patnje, a naročito sa dodatnim hendikepom u vidu odsustva teksta i mimike, samo stavom. Dobro, barem je “ulaz” duha u film briljantan, negde na 20-ak minuta, u dugom neprekinutom kadru u mrtvačnici, nema laži, nema prevare, zaista je to Casey Affleck.
Prvo što će odbiti ljude je spor ritam, toliko spor da imamo naturalistički potresnu scenu u kojoj Rooney Mara, bezimena do kraja filma, onako mršava proždire pitu dok ne ode da povrati. Jasno, ovo nije priča o duhovima za pored logorske vatre, o ukletim kućama, uhođenju ili, sa pozitivne strane, o spiritualnom prisustvu koje vodi nekoga kroz dalji život, ovo je film o žalovanju, i to ne jednostranom, kao kad preživeli žali za pokojnikom, nego obostranom, kad pokojnik zatlačen između svetova žali za životom. Te ideje na kojima je zasnovana prva polovina filma nisu naročito nove, poznate su nam iz više izvora, ali reditelj Lowery uspeva da nam ih prenese na prilično unikatan način, koristeći oštre rezove umesto pretapanja.
Druga stvar koja će nas začuditi i dovesti na rub izdržljivosti je cela druga polovina filma obeležena vrlo liberalnim tumačenjem vremena. Jednom kad se udovica pomeri sa mrtve tačke i odseli (nikada nije volela tu kuću na nekadašnjem ranču u ruralnom Texasu, što je i bio predmet spora između nje i pokojnika dok je isti još bio živ i klepao jedva slušljivu muziku), duh će ostati vezan za mesto i pratiti nove stanare u toj kući. Radnja odatle ide i u prošlost, u doba pionira i kauboja, ali i u budućnost, posmatrajući propadanje kuće i izgradnju novog objekta na tom mestu, a ugođaj postaje na tragu savremenih Malickovih filmova (The Tree of Life i napred) sa sve temama koje ovog teksaškog sineastu preokupiraju: prolaznost vremena, spiritualni svetovi, kreacija i destrukcija, sile prirode, religija itd.
Od Davida Loweryja možemo očekivati spor tempo i meandriranje u priči, on je svoju karijeru gradio kao montažer na izrazito arthouse filmovima tipa Primer Shanea Carrutha. Film koji je režirao, Ain’t Them Bodies Saints, jedan spori, melanholični neo-western / backwoods noir meandirarujeće priče i strašne atmosfere, jedan je od onih koji su me ostavili bez daha. Slučajno ili ne, u njemu su isto Casey Affleck i Rooney Mara igrali nekako prokleti i ukleti par. Razlika je u tome što je tada Lowery imao priču ili priče koje je hteo da ispriča, a ovde kao da pušta da mu misli slobodno lete unaokolo u depresivnom raspoloženju.
Ako pitate za negradu gledaocu, ima je. Jedna od njih je izuzetno poetična fotografija na formatu 4:3 sa zaobljenim rubovima, kako u kakvoj staroj priči o duhovima u tamnim i mutnim bojama melanholije. Takvu fotografiju “soundtrack” kojim dominiraju tužni gudači čak i za nijansu previše ističe. Druga stvar je gluma, jer se i Casey Affleck i Rooney Mara trude da prevaziđu sami sebe na ono malo prostora koliko imaju, a mi možemo vrlo jasno videti njihove emocije, čak i kad su, kao u Affleckovom slučaju, skrivene pod plahtom. Treća stvar je originalnost celog filma – ovako nešto definitivno niste gledali do sada i to morate priznati čak i ako mislite da je nebuloza.
U konačnici, još uvek nisam siguran koliko je to nešto novo baš toliko dobro. A Ghost Story je pažljivo urađen film, do poslednjeg detalja. Namerno je takav kakav je. Zahtevan, čudan, možda kontemplativan. Pojedina rešenja prolaze kao gotovo genijalna, dok se iz nečeg drugog može iščitati pretencioznost. I dalje mislim da zahteva barem još jedno gledanje...