2017.
režija: Rezo Gigineishvili
scenario: Rezo Gigineishvili, Lasha Bugadze
uloge: Irakli Krivikadze, Tina Dalakishvili, Avtandil Makharadze, Merab Ninidze, Darejan Kharshiladze, Giga Datiashvili, Vakho Chachanidze, Iliko Sukhishvili, Nadezhda Mikhalkova
“Da ne mislite možda da ćemo preplivati do Turske”, pita gruzijski mladić sovjetskog vojnika na plaži u Batumiju, nudeći ga uvoznim, američkim cigaretama. Vojnik odgovara kako je on tu da sluša naređenja i rastera ljude sa plaže čim se spusti mrak, kupanje onda nije dozvoljeno iz sigurnosnih razloga, ali će cigaretu svakako uzeti. Mladić koji zeza vojnika deo je “reakcionarne mladeži” koja puši švercane cigarete, sluša zapadnjačku muziku i želi da okusi zapadnjačku slobodu tako što će pobeći daleko od sovjetske paranoje 80-ih godina u vreme dok je socijalistički sistem na izdisaju, a oni koji ga vode o tome još nemaju pojma.
Nemaju pojma ni dotični gruzijski mladići i devojke da će vreme uskoro učiniti svoje, pa će se zato odlučiti na ekstremne poteze, otmicu aviona za koju će kao paravan iskoristiti venčanje i svadbeno putovanje Nike (Krivikadze) i Ane (Dalakishvili). Njihov problem je što su oni svi do jednog obrazovani ljudi iz finijih porodica, a ne teroristi, pa nemaju ni taktičkog ni tehničkog znanja da nešto takvo izvedu kako treba. Otmica aviona, inače stvarni događaj po kojem je snimljen film, pretvara se u haos i katastrofu sa ljudskim žrtvama.
Njihova nespretnost, bilo u planiranju akcije sa sve svadbom kao srceparajućim paravanom, bilo u njenom izvođenu je dirljiva. Iako ekstremnost njihovog postupka nije opravdana u potpunosti, to ih čini u suštini pristojnim ljudskim bićima dovedenih na rub i čini ih više taocima (sistema) nego klasičnim kriminalcima, otmičarima, teroristima. I upravo su te dve duže sekvence, ona na svadbi i ona turbulentna, nepregledna, krvava i napeta u avionu apsolutni emotivni vrhunci filma.
Rezo Gigineishvili čija se karijera uglavnom sastojala od ruskih limunadastih romantičnih komedijica se ovde dosta oslanja na svoje raspoložene glumce, mlađe i starije, kao i na sjajno promišljenu fotografiju Vladislava Opleyantsa poznatog po svom radu na prošlogodišnjem canneskom naslovu (M)učenik. Ovde nema one sreće i radosti kakvu obično vezujemo za mladost, pa kakvu god, odnosno ima je veoma malo i traje kratko kao oduševljenje novom pločom, dok dominiraju tamni tonovi, melanholija i poprilično precizan osećaj kako bi se sve to moglo završiti, pošto su dotični omladinci još od početka filma na listi sumnjivaca koje KGB posmatra iz prikrajka.
Jedini pravi problem ovog inače vrlo dobrog filma je nekako standardan za gruzijske filmove koji nose oznaku festivalskih. U pitanju je preterano objašnjavanje onoga što bi trebalo biti jasno još ne početku i ono postaje skoro nesnosno na kraju. Pitanje koje se ponavlja kroz ceo film, šta je te mlade ljude toliko mučilo da su se odlučili na nešto tako strašno (vlastima su životi nevino stradalih ljudi sekundarni, dok je izdaja zemlje ono što ih izjeda) kada su u tom sistemu imali i više od drugih. Znamo, njihovi roditelji su bili ugledni članovi društva, bilo zato što su u sistem verovali ili su mu se samo prilagodili, a oni su bili studenti na umetničkim akademijama, glumci, slikari, lekari...
Ali, budimo objektivni, ne pokreće li baš sve promene u društvu upravo nekakva kvazi-buržoazija i inteligencija i ne žele li slobodu ljudi koji su u stanju zamisliti slobodu ili su je čak i osetili, a ne oni koji za nju ne znaju niti su ikada znali? Malo suptilnosti i neko promućurnije centralno pitanje bi od ovog inače prilično dobrog filma napravili još bolji.