2016.
režija: Babak Jalali
scenario: Babak Jalali, Aida Ahadiany
uloge: Moshen Namjoo, Keyumars Hakim, Boshra Dastoumezhad, Lars Urlich
Uz brojnu iransku dijasporu u Americi, njenu dobru integriranost koja ipak nije u zaborav bacila folklorne specifičnosti i sklonost Iranaca ka filmskoj umetnosti i umetnosti generalno, pravo je čudo da se “irano-americana” kao filmski stil pojavila tek nedavno sa A Girl Walks Home Alone at Night Ane Lily Amirpour. Ovaj crno-beli rano-jarmuschovski indie vampirski western je osvojio srca publike i kritike sa svojom cool artificijelnošću u izrazu, dok se priča doticala starih i novih običaja, klasnih razlika i socijalnih okvira koji se teško prevazilaze.
Radio Dreamsiransko-britanskog autora Babaka Jalalija se takođe može nazvati komadićem “irano-americane”, ne samo zbog koprodukcijskog okvira, već i zbog sveta u kojem se kreće, unutar i oko radio-stanice na farsi jeziku u okolici San Francisca. Stil koji je Jalali izabrao nije toliko smišljeno cool kao onaj kod Amirpour, bliži je našoj konvencionalnoj realnosti, ali daleko od toga da možemo govoriti o nečemu dosadnom ili čak običnom. Naprotiv, ima tu pametnih žanrovskih spojeva (mockumentary, deadpan komedija, socijalna drama), daška apsurda i surealizma u priči sa višestruko lokalnim koloritom i nekoliko univerzalnih poruka.
Počnimo od becketovskog teatra apsurda u kojem je Godot Lars Urlich koji igra samog sebe. Naime, fiktivni radio PARS-FM oko kojeg se sve vrti je svojim slušaocima najavio “jam session” Metallice i afganistanske rock grupe Kabul Dreams (članovi sastava takođe igraju sami sebe). Iako su interkontinentalni gosti stigli neki dan ranije i već popričali sa novinarima i Jalalijem (mockumentary segment), oni iz komšiluka kasne li kasne, pa od cele Metallice spade knjiga na Larsa. Kojeg čekamo.
Dok čekamo, imamo priliku da upoznamo čudesni svet lokalne radio-stanice, pa još one čija je publika određena etička skupina. Za samu ideju “jam sessiona” je odgovoran urednik Hamid (Namjoo), umetnički tip duge kose koji je u matičnoj zemlji bio pisac, a u emigraciji tezgari na radiju govoreći o umetnosti, čitajući poeziju i prozu, kao filozofske tekstove. Njegov viši cilj je otvaranje dijaloga na polju kulture između Amerike i Afganistana, po prvi put nakon događaja iz 2001. godine, a globalne zvezde i mladi band koji u svojoj zemlji oseća pritisak totalitarne i netolerantne sredine su prave osobe za to.
Nasuprot njegovoj plemenitoj nameri, uprava radija u tako nečemu vidi samo priliku za profit, pa je sastanak muzičara gromoglasno najavljen ne bi li se prikupila lova od oglasa i plaćenih termina. Menadžerka (Dastoumezhad) i Hamid će se sukobljavati oko koncepcije radija, dok je gazda (Hakim) opsednut sa rvanjem (sportom, olimpijskim) i lagano drži stranu finansijskom lobiju. To će rezultirati bizarnim nadgornjavanjima poput činjenice da obe strane imaju po jednog klavijaturistu koji uživo svira amaterske džinglove za reklame, prispodobama iz sveta visoke umetnosti sukobljenim sa onima iz svakodnevnog, čak banalnog života Amerikanaca iranskog porekla i razgovorima u kojima obe strane govore, a nijedna ne sluša.
Iz opisa radnje se mogu stvoriti očekivanja da je Radio Dreamsjedna glasna, čak urnebesna komedija o šašavim umetnicima, šašavim gazdama i hladnim menadžerima, ali Jalali u svom pristupu pokazuje više nežnosti i mudrosti. Paletom zatamnjenih boja on pojačava teskobu skučnih prostora koja korespondira sa teskobom koju u srcu oseća Hamid, emigrant u “fish out of water” situaciji, apatrid koji je u staroj domovini nepoželjan, a nova njegove veštine smatra beskorisnim. Humora tu svakako ima, ima i stava, čak i gega, ali on tu samo baca svetlo na ozbiljne teme emigracije, integracije i naivnog verovanja u “zemlje mogućnosti” u savremenom, atomiziranom i utilitarno ustrojenom svetu.
U tom smislu, izbor Moshena Namjooa za glavnu ulogu nije nimalo slučajan, reč je o iranskom kantautoru kojeg u domovini porede sa Dylanom. Njegova pojava sa dugom, prosedom i nevešto sapetom kosom potpuno odgovara umetničkom statusu Hamidovog lika, izuzetno je pamtljiva i sjajno simbolizira nesnađenost u “realnom” svetu. Možda mladi afganistanski muzičari zaista veruju u bajke, možda je tako verovao i Hamid, ali sva je prilika da će, ako im se snovi ostvare, završiti otprilike kao i on, izgubljeni u prevodu.
Radio Dreams je film o mnogo čemu, poput radija, nadanja, teskobe, plemenitih namera i neizbežnosti komercijalizacije. Nije to film o Iranu, ali je o Irancima, njihovom “balonu” u kojem žive i senzibilitetu sa kojim žive daleko od domovine. Ali više od toga, Radio Dreams je film o Americi, onoj anticipiranoj i onoj zaista percipiranoj i rascepu između te dve slike.