2016.
scenario i režija: Dane Komljen
uloge: Boban Kaluđer, Boris Isaković, Dane Komljen
Već sa svojim kratkometražnim i srednjemetražnim filmovima, Dane Komljen je osigurao status osebujnog autora. Komljenovi filmovi su prikazivani na prestižnim svetskim festivalima i tamo osvajali nagrade, relevantna kritika ih je pozitivno ocenjivala i Komljen je tako postao autor od kojeg se dosta očekuje. Međutim, to su sve banalni, statistički podaci kada je reč o nečemu tako neopisivom, artističnom i zatvorenom kao što je to Komljenov filmski izraz. Neka kao odrednice posluže “slow cinema”, apstraktno, apsolutno, ne-narativno...
Komljenov dugometražni prvenac Svi severni gradovi predstavlja korak još dalje u istom pravcu i ne mogu reći da mi je to naročito drago. Dakle ako tražite preporuku za ovaj film na krivoj ste adresi. Verovatno je do mene, usporen tempo trpim samo do neke granice (Komljen je makar obziran da nas ne muči satima kao Lav Diaz ili Bela Tarr), a totalno oslobađanje od konteksta i apsolutna otvorenost za tumačenje mi znaju delovati kao onanija, manjak fokusa i, u krajnjoj liniji, manjak hrabrosti da se problem postavi i adresira. Frustrirajuće je to što Komljen ima i zanatskog znanja i par inovativnih režijskih ideja, ali to ne upotrebljava da bi popravio komunikativnost filma, naprotiv.
Film počinje sa dvojicom bezimenihmuškaraca (Kaluđer, Isaković) koji žive u napuštenom hotelu bez struje, vode i međusobne komunikacije. Oni nisu posvađani, njihova dinamika je skladna, ali jednostavno nema. Moguće je čak da imaju nekakvu zajedničku predistoriju. Njihov odnos će se poremetiti kada dođe treći (Komljen) i pridruži se njihovoj nemoj dinamici.
Kao ni za bilo šta drugo, ni za to ne dobijamo objašnjenje, već samo sugestiju u vidu promena u režijskom postupku. Ujednačeni ritam dugih kadrova zamenjen je haotičnijim u kojem se pojavljuje filmska ekipa koja razbija četvrti zid, a Komljen ubacuje i “night vision” i podvodne kadrove, uz kraće, krupnije kadrove koji postaju predominantni.
U filmu nema dijaloga, niti jedne jedine replike. Umesto toga, Komljen nam nudi nekoliko naracija iz usta sva tri lika, ali ni one ne objašnjavaju situaciju na ekranu, nego kroz tematiziranje nekih potpuno drugih stvari (poput napuštenog sajamskog kompleksa u Lagosu koji je gradila ista firma kao i napušteno odmaralište ili razmišljanja o zimi i vetrovima u gradovima severno od lokacije na kojoj su se naši likovi našli), daju informacije o okolnostima, lokacijama i preokupacijama likova.
Apstrakcija u svom apsolutnom obliku i potpuna nekonkluzivnost konteksta i značenja se mogu dvojako tumačiti. Sa pozitivne strane, svako je slobodan da učita svoje mišljenje i tumačenje iz referenci koje mu je Komljen (valjda) ostavio u filmu, a to su između ostalih Godard, Thoreauov Walden, Stalker i da Sve severne gradoveproglasi metaforom za post-ratnu traumu, raspad Jugoslavije, suočavanje za prošlošću ili tranziciju koja relikte prošlih vremene (ljude i zgrade) uništava ili prepušta propadanju. Loša stvar u tome je da ta slobodna tumačenja nisu nužno tačna i da će nedovoljno potpore za koju se može uhvatiti oterati i jako upornog gledaoca. Pridružiću se kritičarskim pohvalama za doslednost i rešenost da forma bude ispred sadržine, ali priznajem da mi, kao i većini običnih gledalaca, tako nešto ne leži.