kritika originalno objavljena na DOP-u
![]()
![]()
![]()
Postoji jedan paradoks o večnom životu. Naime, svi želimo da živimo što duže, ako ne i celu večnost i grčevito se borimo da to i ostvarimo. Međutim, jednom kada nam se želja za večnim životom ispuni, nismo baš sigurni šta to zapravo znači, pa se zbog svoje želje i pokajemo. Science fiction kao žanr koji eksploatira strah od života kao svoje osnovno pogonsko gorivo na tom paradoksu se može itekako voziti. Realive, film Amenabarovog scenariste Matea Gila, to pokušava na pseudo-filozofski način koji koketira sa melodramom i to mu donekle i uspeva.
Naš protagonista i narator Marc (Tom Hughes) je prvi čovek koji je uspešno re-animiran posle krionizacije u kojoj je proveo 70 godina. Pre nego što mu je postavljena dijagnoza terminalnog raka grla, Marc je bio uspešan umetnik i poslovni čovek koji je život, poslovni i privatni, proveo sa ljudima koje je voleo i nije tek tako spreman da ga se odrekne. On u priličnoj meri veruje u nauku, ali zapravo nema bolju opciju kada su izbor nada u progres sa jedne strane i sigurna bolna smrt sa druge. Međutim, nisu svi oduševljeni njegovim izborom, naročito njegova devojka sa kojom se konačno spetljao, Naomi (Oona Chaplin), koja će na taj način ostati uskraćena makar za tu godinu života koju mu daju doktori.
Marc, dakle, u svoj novi život ulazi sa osobnom prtljagom iz prošlog, ali ga u novom očekuju nepredviđene neugodnosti. Gilova zaista pametna ideja je to da prvi uspešni oživljeni čovek zapravo bude fragilan, sklon bolestima i nestabilan poput prototipa, te da mu pre svega treba rehabilitacija. To, naravno, dolazi u paketu sa moralnom raspravom o prošlim, neuspelim projektima, sa medijskom pažnjom posvećenom otkriću večnog života i sa simbolikom materinstva koje čak ide do pupčane vrpce kojom je Marc pričvršćen za svoju “tehnološku majku”, kako sam kaže.
Realivezapravo deluje kao hibrid dva filma Alejandra Amenabara za koja je Gil napisao scenario. Predominantno, tu su odjeci Open Your Eyes, sa krionizacijom, večnim životom i snovima (neka vrsta tehnološkog pronalaska iz poznog XXI. stoleća nalik na virtuelnu realnost zapravo služi za sećanje na ugodne trenutke života koje Gil pušta kao flashback scene), te u manjoj meri The Sea Inside i rasprave o moralnosti samoubistva. Druge reference su svakako Frankenstein, prisutan i u Marcovom monologu i kroz ime glavnog doktora, Victora Westa (Barry Ward) i biblijska prispodoba o uskrslom Lazaru (oslikana scenom iz ScorceseovogThe Last Temptation of Christ) koja stoji i u radnom naslovu filma.
Problem je, međutim, dosta slaba i površna karakterizacija likova. Marc je toliko pasivan u svom novom životu da je teško prema njemu razviti ikakvu emociju, a u prošlom deluje tipski, kao hipster sa reklame za H&M-ovu kolekciju odeće od organskog pamuka sa generičkim momentima sreće u roditeljskom domu, sa drugarima, na poslu i sa Naomi (tako da ni njihova ljubavna priča zapravo nije razvijena), te generičkim šok-momentima kao kada otkrije da je bolestan ili prilikom prvog (bezrazložnog) susreta sa (bezrazložnim) nasiljem. Drugi bitan lik u njegovom novom životu je medicinska sestra Elizabeth (Charlotte Le Bon) koja se o njemu brine, ali i ona kao da više služi da pruža “second hand” informacije o novom svetu u kojem je uznapredovao genetički inženjering (naklon briljantoj Gattaci verovatno) i u kojem se koncept monogamne ljubavi smatra zastarelim, a seks je individualistička socijalna funkcija. Misterija čiji je ona igrač i kakve su joj namere prema Marcu se uvodi suviše stidljivo da bi se sa njom moglo nešto uraditi.
Drugi set problema su budžetska ograničenja i ono što iz njih proizilazi. To što Kanarski Otoci pokušavaju da igraju Kaliforniju nije krimen sam po sebi, iako je jasno da to nisu. Akcenti glumaca u epizodnim ulogama su suviše oštri, a i Gilov emocionalni odnos do mora je suviše tipično mediteranski i nimalo američki, ali i to se može podneti. Međutim, pravi problem nastaje u novom Marcovom životu nakon buđenja iz tečnog nitrogena, on je ograničen na bolnicu punu tipičnih, predizajniranih tehnoloških pomagala, belih zidova i belog, ultra-modernog nameštaja bez trunke arome. Tipski dizajn takođe nije zločin, ali tu se ruši logika celog filma: ne bi li Marca zapravo više zanimale informacije o stvarnom svetu i životu u novom vremenu umesto tlapnji da li je učinio pogrešku i da li mu nedostaje cura iz prošlog života.
Jasno je zašto je to tako, sa 7 miliona dolara budžeta i glumcima makar iz drugog ešalona anglofone kinematografije nije moguće činiti čuda. Ali to Gilu seče svaku mogućnost pričanja priče, a za dubokoumnu filozofiju kao da nema snage niti na tom polju može izneti nešto novo što već nije napisao. Od tog će se meandriranja Realive teško oporaviti i kao da se na njega može preneti kvalifikacija koja vredi za njegovog protagonistu Marca: dobrih, revolucionarnih, plemenitih i humanih namera, ali niti živ, niti mrtav, pasivan, nedovoljno radoznao, uglavnom oko površine.