2017.
režija: Jonathan Mostow
scenario: John Brancato, Michael Ferris (prema romanu Kevina Wignalla)
uloge: Sam Worthington, Odeya Rush, Allen Leech, Amy Landecker, Martin Compston, Veronica Echegui
Složićemo se oko toga da akcioni film ne mora korespondirati sa realnošću i zdravom logikom. Ljudi će stvari rešavati pištoljima i pesnicama na krajnje neprimerenom mestu ili će se trkati automobilima usred centra nekog velikog grada, zamalo gaziti pešake i praviti muriju na idiote. Sve je to legitimno dokle god je zabavno za gledanje. Razrađenost likova, njihovih pozadinskih priča i motivacija je bonus, i tu je opet realističnost od sekundarnog značaja dokle god je stilizacija takva da su oni zabavni ili makar pamtljivi. Čak ni špranca u priči i neinventivni sled događaja nisu diskvalifikaciona mana dokle god ima dovoljno začina, bilo u dijalozima, bilo u dizajnu ili u režiji.
Realno, koliko teško to može biti? Mislim, napraviti pristojan akcioni film, ništa za padanje u nesvest, nego onako za veče uz pivce i sendviče. Ako je suditi po The Hunter’s Prayer, te neke stvari se ne podrazumevaju same po sebi. Jer u pitanju je film u osnovi šablonski, nimalo razrađen, a ono što je oneobičeno je oneobičeno na glup i u krajnjoj liniji običan način, skoro bez ičega što bi moglo poslužiti kao slamka spasa.
Recimo, priča o plaćenom ubici koji je angažiran od strane mafijaškog bossa da (potpuno nepotrebno) zvekne tinejdžerku iz bogate familije, pa promeni stranu i njih dvoje počnu da beže po Evropi od Švicarske do Engleske (što sve “glumi” Mađarska) deluje kao zaplet bilo kog Europacorp filma. S tim da Besson i armija mladih zanatlija ponekad znaju da priču razviju, napune zanimljivim lokacijama, zgodnim jurnjavama, tučnjavama i pucnjavama i da nađu prave glumce. Mostow, nekada cenjen i dobar reditelj koji je pre bedastog Terminatora 3 iskovao sasvim dobar “white man’s rage” triler Breakdown sa Kurtom Russellom, očito da više ne može da se vrati u igru drugačije nego sa ovim tupim i dosadnim govancetom od filma koji pati od neinspirativnog scenarija, mlakih likova, u suštini dosadnog dizajna i vrlo rupičastog prosedea prepunog jeftinih klišea.
To bi sve bilo dovoljno da film brzo utone u moru mediokritetskih ostvarenja, ali The Hunter’s Prayer je za nekoliko stepenica ispod toga. Svaka čast Odeyi Rush za decentnu ulogu cure u nevolji, ali njen lik je tanak kao papir. Sam Worthington nije akcioni heroj, a njegov ubica sa srcem je glupo skiciran lik ograničen heroinskom ovisnošću, PTSP-om od ratnog iskustva u Iraku i žalom za izgubljenom familijom. Ništa bolji nije ni negativac (Allen Leech) koji je ujedno i aristokrata starog kova, industrijalac kojem kriminalne aktivnosti nisu potrebne, i psihopata koji uzgaja ubojite pse i uči sina da mu je majka kurva, i džiber koji će se na večeri sa advokatima u finom restoranu pojaviti u dukserici. To što je prvo što čujemo u njemu da u šaci drži pola evropske policije prerasta u potpuno razočaranje kad otkrijemo da se njegova “armija” svodi na jednu agenticu (koja se možda samo lažno predstavlja) i dvojicu bilmeza – plaćenika od kojih ga je jedan upravo izdao.
Za izbegavanje.