nije više Film na dan

2015.
scenario i režija: Saša Radojević
uloge: Ana Stefanović, Marina Marković, Aleksandra Nikolić, Milutin Milošević, Vanja Ejdus, Nenad Jovanov, Radovan Miljanić, Ljuma Penov

Jedan od hobija moje žene je istraživanje porodičnog stabla. Ona na to troši dosta vremena i dobro joj ide: neke od linija svoje familije je uspela trasirati više od 200 godina unazad i to na veoma različitim krajevima Evrope, a zahvaljujući njenom trudu i interesu smo upoznali hrpu njenih živih rođaka na veoma različitim krajevima bivše nam domovine i mogu reći da su redom sjajni ljudi. No, i pored toga ne mogu da shvatim opsesiju poreklom jer odbijam da se esencija moje ili bilo čije ličnosti svodi na neke očeve i majke, babe i dede, a još manje na neke ljude koje nismo ni upoznali iz opravdanog razloga što su mrtvi već nekoliko decenija. Pored toga, mislim da ljudi na taj način sebi i drugima dokazuju kako su oni posebni zato što je neko njihov možda nekad po nečemu bio poseban. Njen odgovor je druge prirode. Njoj su njeni preci, njihovo kretanje, život i migracije samo polazna tačka u otkrivanju šire istorijske slike, ne samo tih ličnosti, bitki, ratova, revolucija i godina sa kojima su nas smarali u školi, nego i onoga što nismo učili, a to je kako su svi ti istorijski događaji uticali na realni život tadašnjih ljudi.
Srećom pa je tehnologija uznapredovala toliko da se ljudi ne moraju više držati porodičnih predanja koja se prenose s kolena na koleno i u tom procesu distorziraju do iznemoglosti. Naši daleki potomci će imati tu prednost da su im dostupni naši privatni, kućni filmovi na traci, video-kasete, digitalne i još naprednije varijante toga, a i naša generacija ima opsesiju s tim da sve svoje poteze vredno beleži na društvenim mrežama.

Slučajno ili ne, prošlogodišnji Festival autorskog filma u Beogradu je bio na neki način obeležen kućnim filmovima. Naravno, oni su sasvim legitimna inspiracija filmskim autorima i bilo je i ranije fuzije fikcionalnog i dokumentarnog, kućnog materijala u sasvim novim filmovima, ali na prošlogodišnjem FAF-u su se nekako nametnuli kao tema jer nam se čini da ih nije bilo toliko na jednom mestu koje nije specijalizovani festival takvog materijala. Od polu-strukturiranog srednjemetražnog dokumentarca Inventario balcanico sačinjenog isključivo od privatnih kućnih filmova sa Balkana, preko Ai doilea joc, starog VHS snimka rumunskog derbija koji sve vreme Corneliu Poromboiu komentariše sa svojim ocem iz offa, pa do svetske premijere u glavnom programu, filma Porodica Saše Radojevića.
Sad, Porodica nije samo isključivo kućni film, niti je kolekcija kućnih filmova, iako i toga ima. Pored kućnih filmova porodice Jovanov, jednih od poslednjih beogradskih parfemdžija, ovde još imamo elemente filma Država Jelene Marković, performans Marine Marković i sveže snimljeni igrani materijal. Žanrovska odrednica bi bila bliska trileru, a autorskom izjavom, relativno skromnim sredstvima i polu-amaterskom estetikom Porodica se svrstava u nišu garažnih filmova u kojoj Radojević i inače uglavnom radi.
Glumica Ana se vratila iz Berlina pre nekog vremena i igra u filmu Država koji je upravo u fazi snimanja. Međutim, njen kontakt sa starom prijateljicom Marinom i njen projekat o kućnim filmovima je potakne da počne da kopa po svojoj porodičnoj prošlosti. Njenoj majci to nije naročito milo, ali Ana ne odustaje i otkriva da je njen pokojni otac bio svedok samoubistva svoje rođake, a da je tom činu prisustvovao i njegov tadašnji prijatelj Jovan, sada poznati pisac, politička ličnost i čak jedan od vodećih ideologa i vladara iz senke. Ana klizi u paranoju, neko iz državnih struktura je prati i njen život više neće biti isti.

Jedna od Radojevićevih namera je bila da nam pokaže kako su kućni snimci izuzetno važni ne samo za privatne uspomene i memoriju, već koliko zapravo slikaju društvene tokove. Tako će se snimci porodice Jovanov ticati i nekih istorijskih događaja, odnosno njihovih reperkusija na svakodnevni život ljudi. Pominju se tu i Brionski plenum i Ranković i “rankovićevci”, ali i odumiranje jednog nekada cenjenog zanata. Ne treba zaboraviti da oni daju i određenu klasnu perspektivu, jer je igranje sa kamerom u ono vreme uglavnom bila privilegija viših slojeva u navodno besklasnom društvu.
U Porodicičak i njenu garažnost treba uzeti sa zrnom soli. Istini za volju, film se pomalo fura na amatersku estetiku, sredstva uložena u njega zaista nisu impozantna i ima dosta improvizacije (onaj performans kao da samo popunjava vreme) i reciklaže (više u ekonomskom nego u umetničkom smislu, kadrovi iz Države se sjajno uklapaju). Međutim, koliko je nešto moguće nazvati garažnim ako je nacionalna TV kuća jedan od producenata.
Međutim, film pada na polju trilera. To što vidimo jednostavno nije napeto, ključni trenuci su predvidljivi, a drugi deluju kao bez motivacije. Nije tu reč o eliptičnosti, niti se od hirovitosti državnih struktura pravi izjava, koliko to naprosto deluje proizvoljno. Istina je da srpska kinematografija pati od nedostatka trilera (ili nesposobnosti da se isti osmisli, napiše i snimi, pa makar to bio neki “meat and potatoes” pokušaj) i možda je garažni film jedan od načina da i ovaj žanr uskoro dobije potrebnu afirmaciju. Nisam baš uveren, ali možda Porodica pokrene neke stvari u tom smeru.

2015.
režija: Louis Garrel
scenario: Louis Garrel, Christophe Honore
uloge: Golshifteh Farahani, Vincent Macaigne, Louis Garrell

Slike Pariza, centra, ali onog svakodnevnog bez lokacija sa razglednica i reka turista. Još bolje, te slike su snimljene na traci od 35 milimetara i deluju nekako organski, ma koliko to u današnje vreme bila “artistique” poza. Te slike se od starta prilično jasno slažu u tipično francusku ljubavnu priču, sa naslovna dva prijatelja i ženskom između njih, omeđenu na tri dana rivalstva, nadjebavanja i otvorenih sukoba.
Prvi stepenik na kojem je moguće saplitanje u ovakvoj situaciji “loše trojke” je ženska. Na našu sreću to se ne dešava. Ne samo da je Mona sasvim fino napisan lik, ona je i dovoljno atraktivna na prvu loptu i dovoljno misteriozna, a opet se da naslutiti neka dubina i ljudskost u njoj koja je odvaja od svesne ili nesvesne “fatalke”, nego je i glumica Golshifteh Farahani igra sjajno, samosvesno i samouvereno, nikad ne preterujući i ne promašujući notu. Zapravo, ona je tako igriva i uverljiva da ceo film čini u najmanju ruku gledljivim.
Drugi set problema se vrti oko samog Louisa Garrela, poznatog kao osrednjeg i limitiranog glumca i nositelja poznatog filmaškog prezimena, ovde po prvi put u rediteljskoj fotelji. Prvo, je li Louis Garrel kao scenarista i reditelj svestan ograničenja Louisa Garrela kao glumca? I drugo, je li Louis svestan opterećenja svog prezimena, naročito svežeg nasleđa svog oca Phillipa koji izbacuje film godišnje forsirajući površinsku identifikaciju sa novim valom, a uglavnom se tašto baveći što ličnom, što porodičnom istorijom? Na oba ova pitanja odgovor je pozitivan. Garrel je svestan makar svog glumačkog tipa, pa je makar predvidljivo loš do osrednji, bez neprijatnih iznenađenja. Porodice kao takve nema, a što se lične istorije tiče, ona nije najavljena na sva zvona: ako je i ima, deluje kao nešto što se redovno dešava svakome.
Međutim, tipski kakav jeste, Les deux amis ide samo onoliko daleko koliko može. To u prevodu znači da ima svoje izuzetno duhovite i simpatične momente, poetične čak, ali ta priča je zapravo ispričana mnogo puta. Što je najvažnije, često puta primetno bolje, dinamičnije i zanimljivije nego što je to slučaj sa prvencem Garrela sina. Realno gledano, nema tu ničeg novog, čak ni posebno zanimljivog, pa ni zanatski pefektnog.
Rekli smo, ženska je i više nego u redu. Međutim, problem je sa drugarima. Prvo, obojica su tipični, mnogo puta viđeni likovi koji uz to imaju i tu jednu vrlo nezahvalnu karikaturalnost. Garrelov Abel je jedan od onih zlobnih šmekića, serijskih zavodnika, narcisa čak sa sadističkom komponentom. Nasuprot njemu, Clement kojeg igra Vincent Macaigne predstavljen je kao nesnađeni slabić dobrog srca sa pratećim tužnim očima kojem je sudbina da gleda kako mu sve ženske odlaze u naručje buđavog ortaka koji muštra i njega i njih.
Zapravo, centralni problem filma je temeljna nemogućnost takvog njihovog odnosa. Jednostavno rečeno, takvo prijateljstvo bi puklo mnogo ranije na milion drugih mesta. Clement bi Abelu postao smor čak i za lečenje kompleksa, a druge koristi od njega nema. A i Clement bi, ma koliko malo samopoštovanja imao, otkantao Abela možda ne kod prvog incidenta sa nekom ženskom, ali barem kod drugog ili trećeg. Prosto i jasno, neiskrena prijateljstva ne funkcionišu iz njih se ne razvija lojalnost i dubok odnos i zato su kratkog daha.
Zato i nema nekog naročitog smisla gledati njih dvojicu, odnosno troje tokom tih 100 minuta. Da, u redu, malo zezanja, malo potucanja po Parizu, malo mentalnih igrica i ta prilično zanimljiva ženska. Ali drugari su malo bezveze. Šteta.

2015.

scenario i režija: Jan Cvitkovič

uloge: Žiga Fondrašperg, Marko Miladinović, David Furlan, Jana Prepeluh, Petere Arsovski, Marijana Brecelj, Aleksandar Rušić, Marjuta Slamić

U filmskom životu Slovenije teško je naći autora sa impresivnijom karijerom od Jana Cvitkoviča. Počevši od pronicljivog scenarija i glavne uloge u filmu V leru (1999) Janeza Burgera i briljantnog rediteljskog debija Kruh in mleko (2001), preko sjajnog Od groba do groba (2005) do umetnički ambicioznog Archea (2011) i učešća na projektu Venice 70: Future Reloaded (2013), Cvitkovič je uvek sonosio hrabre, umetnički relevantne i argumentima potkrepljene autorske odluke. Šiška deluks je njegov ubedljivo najslabiji film, jedini koji deluje nedokuhano i kao igra na sigurne i lake poene kod potencijalne publike.

Što je šteta jer počinje dovoljno intrigantno, kao dokumentarac snimljen amaterskom kamerom i sečen igranim scenama lociranim u ljubljanskom soc-realističkom kvartu Šiška. Naši protagonisti su simpatični zgubidani: skinhead Žiga zvani Fedr (Fondrašperg), punker David zvani Zekir (Furlan) i čefur (osoba poreklom iz južnijih krajeva bivše Jugoslavije) Marko zvani Mile (Miladinović). Svoje dane provode u dangubljenju i pričanju o poslu, bez ikakve šanse da se zapravo pokrenu. Fedr za sobom ima propali brak, Mile još uvek živi sa majkom, dok Zekir kuburi da uopšte nađe neki posao.

Njihova blejačka svakodnevica brojanje siće za pivo u kvartovskoj birtiji će se promeniti kad Fedru umre tetka i ostavi mu krojačku radnju. Sad, kako niko od njih nema pojma sa šivenjem, niti ima dostupa do klinaca iz Bangladeša, oni reše da na tom mestu, u vlažnom i mračnom haustoru otvore piceriju, ma koliko to bizarno zvučalo. Pa, kako zvuči tako i izgleda, naročito kad se napiju na otvaranju, zeznu prve mušterije sutradan, a jedini koji ih redovno obilazi je reketaš (Rušić). Međutim, ta trojica zgubidana sasvim slučajno dobijaju genijalnu ideju: naslovni specijalitet kuće za koji sama mušterija bira sastojke. Ne, nije tu štos u feferonima, ajvaru ili majonezu, nego se na toj pici može naći sve, recimo karte za koncert ili živi labud, kao u najuspešnijem štosu u filmu.

Štosevi nisu problem, Cvitkovičev smisao za humor je pomeren kao i obično. Problem je što one najbolje ispuca do polovine filma. Jasno je od samog početka da će Šiška deluks biti “feel good” film, ali šta nam ostaje kad dobri štosevi, očekivani ili ne, prođu?

Ostaje nam samo sentimentalnost. Svaki od likova ima svoju tipsku i cendravu pozadinsku priču i svaki od njih mora da pređe put kako bi postao bolja osoba. Fedr će bataliti alkohol i postati bolji čovek i bolji otac, Mile će morati da razreši sukob sa svojim ocem i dileme koje ima sa samim sobom, a Zekir će se zaljubiti u “magičnu klošarku” Janu (Prepeluh). U filmu zapravo nema negativaca, čak će i reketaš sticajem okolnosti postati grubijan dobrog srca.

Sve smo to već videli, nekoliko puta. Čak ni auditivna ni vizuelna shema nisu ne znam kako impresivne. Prosto, imamo kvart, nekoliko prepoznatljivih ulica (naravno, za one koji su se našli u tom delu Ljubljane), doduše ne i Kino Šišku kao jedini pravi “landmark”, ambijentalne zvukove života u jednom takvom naselju i kvartovsku muziku, što će reći punk i oi!

Možda te vinjetice funkcionišu kao posveta jednom kraju grada i možda je priča tu samo kao neki kostur. Par štoseva će biti univerzalno smešni, neki drugi lokalno, neki treći će biti suviše pomereni da bi funkcionisali, a neki četvrti suviše izlizani. Na momente ćemo se zabaviti, ali u celini Šiška deluksće ostati prolazno iskustvo koje se brzo zaboravlja. Od Cvitkoviča sam očekivao ipak nešto više. Makar malo pronicljivosti i vešto zapakovane oštrice.

2015.

scenario i režija: Akiz (Achim Bornhak)

uloge: Carolyn Genzkow, Sina Tkotsch, Lynn Femme, Wilson Gonzalez Oschenknecht, Arnd Klawitter, Julika Jenkins, Kim Gordon

Kako odgovoriti na pitanje ko je Akiz, odnosno Achim Bornhak? Akiz je cenjeni vizuelni umetnik koji je izlagao MOMA u New Yorku, kome je David Lynch organizovao izložbu i čije je radove Banksy uvrstio u svoj film o vizuelnim umetnicima. Achim Bornhak je filmski reditelj školovan na Akademiji Baden-Wuerttemberg i Univerzitetu Južne Karoline koji je svoju potonju karijeru uglavnom gradio na televiziji i iza sebe ima potpisan jedan dugometražni bioskopski film, muzički bio-pic Das wilde Leben(2007) kojeg se danas sećamo samo po pesmi, obradi čuvene balade Summer Wine. Akiz i Achim možda jesu isti čovek, ali definitivno nisu isti lik, njih dvojica postoje paralelno i svako radi svoje.

Der Nachtmahr je Akizov prvenac i Achim ima vrlo malo veze sa njim. Ideja je Akizova i počela je sa monstrumom, lutkom inspiriranom Fusslijevom slikom na kojoj vidimo natprirodno biće koje sedi na ležećoj devojci. Oko te lutke nastao je ceo film o devojci i njenom suživotu sa monstrumom. Tema tinejdžera i njihovih demona je, naravno, stara, ali je zapravo klasična i univerzalna, pa se može raditi u nekoliko ključeva. Akiz se odlučio sa horor.

Priča je jednostavna: Tina (Genzkow) vodi običan tinejdžerski život - kuća, škola, drugarice, dečko, žurke. Dok joj se na jednoj skrivenoj žurci ne ukaže monstrum nalik na deformirani embrion. To, međutim, nije najčudnije na toj žurci, jer Tina tu prvo vidi, a onda i preživi sopstvenu smrt od strane vozila u brišućoj brzini. Iako joj taj paradoks ili petlja prolazi bez većih posledica (moguće da se samo preteralo sa tabletama ili tripovima), monstrum je tu da ostane. Štos je, međutim, u tome što Tina misli da ga vide i svi ostali oko nje, a za sobom ostavlja i posledice, veoma fizičke, koje celokupnoj Tininoj okolini govore da je devojka jednostavno skrenula...

Metafora je jasna, od samog demona odrastanja kada smo ubeđeni da nas niko ne razume i kada radimo stvari “van sebe”, odnosno koje su potpuno atipične za naše dotadašnje ponašanje, tipa onaj krš i lom u kuhinji, osamljivanje i tome slično. Neko će tu možda videti seksualnu presiju ili neželjenu trudnoću, ali to bi bilo suviše i ne treba za tim ići. Štos je i za Tinu kao našu protagonistkinju i za svakog tinejdžera da se sa svojim demonima sprijatelje, da ih prihvate, da se na njih naviknu. Ti monstrumi su deo svakog od nas, možda nam se ne sviđa kakvi su i kako izgledaju, možda nas na kraju i napuste, ali stidom i potiskivanjem nećemo postići ništa. To ne kapiraju ni vršnjaci, ni roditelji, možda tek neki vispreni psiholog ili možda neko od profesora u kojeg imamo poverenje, kao Tina u svoju profesorku engleskog da Blakeovu poeziju rastumači kao osećanje koje se ne može imenovati.

Divno i krasno, ali film zapravo “seda” tek posle nešto čitanja i mozganja. Na prvu loptu deluje nekoherentno i nedorečeno, čak pozerski. Mislim, svaka čast za “creature” kao osnovu “creature feature"-a i za solidno uhvaćenu dinamiku tinejdžerskog života i uopšte tinejdžerskog pogleda na svet. Ali Der Nachtmahr je film koji će nas i pored toga dobrano iznervirati i zbuniti.

Pozeraj je tek priča za sebe. One kartice na početku o blicajućim slikama i glasnoj i nagloj muzici su provereni stari trik koji publici željnoj uzbuđenja samo podiže očekivanja. Štos je što tu nema ničeg zapravo strašnog, čak ni senzacionalnog, šokantnog i naglog (u smislu prošlogodišnje Festove bombe za čula The Strange Colors of Your Body’s Tears). Osim onog naleta vozila (koji prethodno vidimo kao klip sa mobilnog telefona) ostale audio-vizuelne senzacije su očekivane: dešavaju se na rave žurkama i po klubovima.

U tom smislu, Der Nachtmahrspada u onu najnezahvalniju kategoriju filmova. Nije ni loš ni glup da bi ga se zaobišlo u širokom luku, niti je u pitanju nekakav punokrvni strašni horor koji zaista nije za gledaoce bez treninga i izdržljivosti tog tipa. Ali opet, i pored ideje i efektnog pakovanja jednostavno nije na nivou onog “hypea” koji se oko njega diže. Od provokativnog umetnika smo ipak očekivali provokativniji film.

The Devil's Candy

2015.

scenario i režija: Sean Byrne

uloge: Ethan Embry, Shiri Appleby, Kiara Glasco, Pruitt Taylor Vince, Tony Amendola, Leland Orser

Znojavi, masni sredovečni tip (Vince) uzima “Flying V” gitaru, uključuje je u pojačalo, odvrće na maksimum i dere teške metalske riffove pred raspelom. Starija gospođa dolazi da ga opomene da će zvati oca da ga vrati nazad u bolnicu, na šta debeli odgovara da “ga ne čuje” jedino kad svira glasno. Jasno nam je na koga se ovo “ga” odnosi, kao što nam je jasno kako će se ovaj intro završiti, do detalja kao što je prevrnuto raspelo.

Rez. Druga scena isto počinje sa metal muzikom, odvrnutom do kraja. Apsolutno uživljen, do lakata prljav frajer maže nešto po platnu. On je Jesse (Embry) i slikar je koji gaji ljubav prema metalu i morbidnim prizorima. Otuda dolazi kao šok što su na slici žive boje i leptiri, što postaje predmet sprdnje njegove kćeri tinejdžerke, i takođe ljubiteljke teškog zvuka, Zoey (Glasco). Jebiga, klijenti koji plaćaju ne vole morbidne, metalske prizore na slikama. Njena majka, a njegova žena Astrid (Appleby) ne deli muzičku fascinaciju sa mužem i kćeri, još manje deli njihovu sklonost ka estetici strašnog, a najmanje ceni to što je Jesse u svojoj uživljenosti zaboravio da imaju zakazanu obavezu. Naime, moraju otići do udaljenog okruga i pogledati kuću koja se prodaje ispod cene.

Pogađate, kuća je ista ona iz uvodne scene, samo je dan, pa deluje svetlo i prostrano, a usput ima i ogromnu garažu – radionicu, a razlog za tako nisku cenu je a) to što je kuća u potpunoj zabiti i na potpunoj osami, i b) to što je u kući neko nedavno umro. Prodavac objašnjava da je to bio stariji par, gospođa se stropoštala niz stepenice, a gospodin se ubio kad je video prizor. Jasno nam je da nije baš tako, ipak gledamo horor...

Za razliku od mase horora, The Devil's Candy makar ima petlje da, kad već koristi standardne elemente, njih makar ubaci više. Tako imamo i ukletu kuću, i opsednutost vragom i demonski (sirenski) zov novca i psihički poremećenu osobu. Štos je u tome što Sean Byrne sve te elemente slaže kako treba, u nešto unikatno, dovoljno atmosferično i jezivo na neočekivani način (usamljena kuća u teksaškoj pustari je “American Gothic” zicer koji se ne koristi dovoljno često).

Pored toga što je elementarno strašan (zadatak koji postaje sve teži za moderne horore), The Devil's Candy je i izrazito “napaljiv” film. Za to se treba zahvaliti pre svega muzici koju potpisuju Mads Heldtberg i Michael Yezerski. Metal možete voleti ili ne voleti, ali da stvara napetost – stvara, i to je valjda suština horor filmova. Odlična je i posebno komponovana vražja tema, gitarsko-vokalni “drone” koji potpisuje Sunn O)).

Inovativan je i tretman likova koji više nisu crno-beli. Niti su novi vlasnici kuće neki ubogi bogomoljci, čak naprotiv, niti je ludak koji ih ganja apsolutno zlo, već je više nalik na izmučenu dušu. Zapravo, ceo taj štos da se poveže ukleta kuća, zaposednust vragom i psihička bolest u takvoj postavci likova dobija puni smisao. Pohvalio bih posebno tretman deteta, odnosno tinejdžerke Zoey koja nije ni klasična mutava žrtva iz horor-filmova koja bi bežala u skučen prostor umesto na otvoreno, a ni nekakva “kick-ass” heroina, već je tipična, simpatična “angsty” tinejdžerka sa dozom otpora i ljudskim licem. Iako se čini samostalnom i buntovnom, ona itekako može biti savladana i osetljiva.

Glumci svoje likove igraju perfektno. To pre svega važi za mladu Kiaru Glasco koja nema nimalo jednostavan zadatak sa svojim slojevitim likom. Ethan Embry je odličan u ulozi opuštenog, “lako ćemo” oca koji je potpuno u stanju zameniti umeničku inspiraciju sa vražjom intervencijom. Pohvalu je zaslužila i Shiri Appleby, jer nije lako odigrati onaj realni, naizgled bezlični lik koji predstavlja dozu realnosti. Što se negativca tiče, ponekad deluje karikirano, ali nisu li psihotične njuške takve? Osveženje, makar u minimalnim epizodama, predstavljaju Tony Amendola kao prefrigani galerista i Leland Orser kao televizijski propovednik.

The Devil's Candy ima sve predispozicije da bude odličan film i drži se do samog kraja. A tamo nastaje problem. Razumljiva je potreba da se film završi obračunom, na to smo navikli i to očekujemo. Razumljivo je i da taj obračun teče od određenoj formuli, da naši junaci u neravnopravnoj borbi savladaju uljeza. Dakle, očekivana je nekakva distorzija realnosti i pripadajuće fizike i fiziologije. Toga, uostalom, ima i u drugim filmovima, ne samo u hororima. Ono što smeta je kada se sa tom distorzijom pretera, pa se onda u sve to natrpa i gomila lošeg CGI-ja, kakti zbog spektakularnosti, pa celo finale deluje blentavo i naivno, što Byrne svakako nije hteo postići. Uveren sam da on zna i za bolje.

I to je šteta. Mislim, zeznuti ovako dobar film na kraju. Ali dotle The Devil's Candy nudi sasvim dovoljno materijala ljubiteljima žanra i zaslužuje moju preporuku.

2015.

režija: Pavel Hvalejev

scenario: Aleksandra Hvalejeva, Oleg Mustafin, Jevgenija Mustafina

uloge: Polina Davidova, Ljubov Ignatuško, Jevgenij Gagarin

Jedna od zanimljivosti Festa su i ruski filmovi. Prošlih godina ne samo da je bilo gostiju iz Rusije i njihovih retrospektiva, nego se kroz programske celine Fokus relativno pratila i savremena ruska produkcija. Fest nam je, recimo, otkrio Jurija Bikova čiji su filmovi svakako puni nedostataka, ali koji je bez sumnje jedan obećavajući i svestran autor. Posle ovogodišnjeg Festa čini se da je ruska produkcija u defanzivi, da je naslova prošle godine bilo malo i da oni baš i ne spadaju u vrh svetske produkcije. Istini za volju, novi Sokurov i German sin su svoje filmove imali na FAF-u i oni su svakako globalno relevantni, ali to ne opravdava maksimalno isfuravanje dva loša do prosečna ruska filma (Brata Dejananisam pogledao, biće prilike) na Festu.

Jedan od njih je i III, mikro-budžetni art horor film Pavela Hvalejeva. Zanimljivo, kao nekome ko prati i horore i rusku kinematografiju, ovo mi je prvi susret sa ruskim hororom. Nadam se, odnosno uveren sam da III ipak nije reprezentativan za ceo žanr u velikoj ruskoj kinematografiji. Bilo bi zaista porazno ako bi na tome ostalo.

A zašto sam uveren? Prvo, ma koliko to čudno zvučalo, Rusi skoro da nemaju horor filmove. Misterije, fantazije, visokobudžetne spektakle i SF da, ali to je druga priča koja uglavnom počinje sa literaturom, a nastavlja se ili sa umetničkim nadahnućem (kao kod Tarkovskog) ili sa velikim budžetima i željom da se Amerikancima konkuriše na njihovom polju, što je prisutno i drugim žanrovima. Malo šta je tako besmisleno kao ruski film katastrofe. Najbliže hororu što je iz Rusije došlo do mojih očiju je originalni Vij(1967), novu 3D verziju iz 2014. nisam ni gledao, ali to se opet nadovezuje na literarnu i folklornu tradiciju. III je, dakle, moj prvi ruski horor.

I ovde je osnova za priču bajkovita. U neimenovanom gradiću u neodređeno vreme vlada opaka bolest koja kosi stanovništvo. Doktor i ako se pojavi je neučinkovit, a ni sveštenik, otac German (Gagarin) se nije ništa bolje pokazao. Naše junakinje su dve sestre Aja (Davidova) i Mira (Ignatuško) koje planiraju da napuste grad i odu u svet, ali moraju da se brinu o bolesnoj majci. Njihovi problemi, međutim, tek počinju kad majka umre. Mira se ubrzo razboli i Aja mora učiniti sve što je u njenoj moći kako bi joj pomogla.

Put vodi preko knjige sa mističnim ritualima koju Aja pronalazi u sveštenikovoj biblioteci. Ni on nije baš najsigurniji u njih, ali kad post i molitva ne pomažu (očekivano, je li), ne može izgubiti ništa ako pokuša nešto drugo. Rituali će voditi Aju kroz tri sna u kojima mora da se suoči sa svojim strahovima i kojekakvim nadnaravnim bićima i situacijama. Posle svake te seanse Miri je malo bolje, ali kraj se još ne nazire...

Ljudi moji, to vam je sve od priče. Malo je tu “mesa” čak i za film od 80-ak minuta, pa Hvalejev polazi za kupovinom vremena i razuđivanjem i razvlačenjem koliko je to moguće. Tako ćemo imati te elaborirane snolike hipnotičke seanse, poneku stramputicu ili detalj viška (poput sukoba dveju sestara sa lokalnim vlastima) i nagomilanu meni ne baš uvek razumljivu simboliku. Problem je, dakle, u scenariju za kojeg se jasno vidi da su ga pisali amateri, ali i u režiji koja te nedostatke ne “pegla”. To ide teže kada glavna scenaristkinja i reditelj dele prezime...

Jedini razlozi zašto III nije baš kompletno gubljenje vremena su sjajan “value for money” u produkcijskom smislu i osećaj reditelja i direktora fotografije za likovnost filma. Što se produkcijskih vrednosti tiče, film ne izgleda kao da mu je budžet bio “evo mi skupili nešto, tako, skromno”, za šta možemo zahvaliti zanimljivom izboru ruskih i nemačkih lokacija koje daju sablasni ugođaj, generalno profesionalnom nivou opreme i solidno izabranim nepoznatim glumcima, dovoljno dobrim za svoje uloge. Likovnost filma se vidi u retkim trenucima kada film malo uspori (ili ako ga zaustavite) i svaki kadar deluje brižljivo složen kao umetnička slika.

Kadar za kadar, sve je to u redu. Ali ovo nije neki kratkometražni filmski eksperiment sa čistim likovnim formama. Ono što spaja te kadrove je problem. Ovako nepovezan film u principu nije vredan ni tih 80-ak minuta vremena. Više sreće sledeći put.

kritika originalno objavljena na Monitoru

2015.

režija: Alex de la Iglesia

scenario: Jorge Guericaechevarria, Alex de la Iglesia

uloge: Raphael, Mario Casas, Pepon Nieto, Blanca Suarez, Hugo Silva, Carolina Bang, Carmen Machi, Luis Callejo, Carlos Areces, Santiago Segura, Tomas Pozzi

Generalno imam problem sa praznicima i slavljima širokog zamaha. Imaju tu neku rigidnost i usiljenost, te neke konvencije i moranje. Recimo za Novu Godinu osećamo imperativ zabave i provoda, osećaćemo se glupo ako je propustimo, iako nam se možda radi nešto sasvim drugo. Zato stegnemo zube i izađemo van, odemo na žurku ili u gužvu na ulici, možda negde otputujemo, šta ko voli...

Jer, šta je alternativa? Sedeti kod kuće i gledati TV program. A ako je imperativ provoda po definiciji usiljen, onda novogodišnji program usiljenost podiže na jedan sasvim novi nivo. Mislim, pogledajte sve te face u publici u studiju, sa “zakucanim” širokim osmesima, hranom i pićem na stolu. Pogledajte te neke pevače i zabavljače i njihove neinventivne nastupe. Poslušajte loše, otrcane štoseve koje ispaljuju voditelji. Sve je lažno, drveno i režirano.

Zašto o tome pišem više od dva meseca pošto smo arhivirali još jednu novogodišnju proslavu? Zbog jedne ponoćne projekcije na ovogodišnjem Festu, visprene komedije Mi gran noche legendarnog Alexa de la Iglesije, autora legendarno zabavnih i povremeno provokativnih komedija poput El dia de la bestia. Mi gran nocheje ceo postavljen u svet iza i ispred kamere na snimanju jednog takvog novogodišnjeg “spektakla”.

Prvi nivo lažnosti je sam termin snimanja, jesenji. Snimanje takvog programa nikada nije moguće u realnom vremenu, organizacija i protokol su odveć zahtevni. Pomislite na promašene plesne korake i zaboravljene replike teksta, senke od mikrofona i druge propuste. Snimanje traje danima, a uvaženi gosti i potplaćeni statisti u publici polako gube dodir sa realnošću. Čak su i hrana i piće na stolu lažni.

Film počinje kičastom plesnom tačkom koja je prekinuta nespretnim pokretom krana sa kamerom. U tipičnom de la Iglesijinom maniru, kran pada pravo na glavu gospodinu u publici. Dva puta, čisto da budemo sigurni da se nesrećnik neće oporaviti. Režiser viče “Rez!”, dolazi hitna pomoć i odvodi povređenog, ali ostaje prazno mesto za stolom. Njega valja popuniti i tako upoznajemo našeg protagonistu Josea (Nieto). Već na prvi pogled na njegovu smorenu facu nam je jasno da Jose nije statista samo “za honorar”, po profesiji ili po hobiju, nego da je statista i u svom privatnom životu.

Ali život je nešto što se dešava van studija. Ne samo za Josea kojem se sebična sestra ostavila staru i lagano dementnu majku na brigu, nego i za samu televiziju. Spremaju se uštede i otpuštanje na stotine ljudi. Direktor se sprema da pobegne sa novcem, prethodno unesrećivši radnike, spremaju se protesti i atmosfera se zagreva do usijanja.

Dok je radnicima glavni problem egzistencija, u studiju su stvari ipak drugačije. Recimo, direktor mora da se snađe i da pomiri sujete dvojice pevača, starog psihotičnog ljubimca starijih generacija, Alfonsa (Rafael, i sam pevač, te de la Iglesijin saradnik iz ranijeg perioda karijere), i mlade nadolazeće latino zvezde Adannea (Casas), tipičnog napaljenog klinca kojem su najveći problemi večito otkopčan šlic i seks-skandali koji slede.

Njih dvojica imaju i svoje menadžere. Dok je Alfonsov menadžer zapravo njegov “sin” Yuri (Areces) kojeg pevač tretira kao tiranin slugu, Adanneov je niski i besni mafijaški tip Perotti (Pozzi) koji nastupa sa odlučnošću likova koje je u Hollywoodu sjajno igrao Joe Pesci. Yuri ima plan da izađe iz “očeve” senke, da ga se reši metaforički ili bukvalno. Perotti, pak, mora da “pegla” seksualne skandale, od kojih poslednji podseća na dvadesetak godina stari trač o spermi Borisa Beckera i devojci koja je na prevaru zatrudnela s njim.

Nisu pevački rivaliteti i menadžerske jurnjave jedine tog tipa. Rivali su i voditelji, bračni par (Hugo Silva i Carolina Bang, oboje učestvovali i u de la Iglesijinom prethodnom filmu Las brujas de Zugarramurdi), oboje traže nove angažmane i bolje replike i prepucavaju se čak i preko dece. Nadmudruju se i lovac na skandale i dve devojke koje pletu mrežu oko Adannea. Nadmudruje se i visprena realizatorka Rosa (Machi) sa režiserom i direktorom. Sve u svemu, opšti pičvajz bez kraja i konca.

A naš Jose sedi za svojim stolom, čak mu se i posrećilo da se svideo atraktivnoj Palomi (Suarez) koja je videla nešto na njemu. Ali, da li se njemu, običnom malom čoveku zaista posrećilo? Naime, oko Palome se nekako stalno dešavaju nezgode u kojima ponekad strada ona, a češće svi drugi oko nje. Takva je sudbina, valjda.

De la Iglesia voli komediju širokog zamaha, jasnu i shvatljivu iz prve. Nekome će se, s punim pravom, njegov humor učiniti infantilnim, ali de la Iglesia to i ne skriva. On je veliki klinac, a što je najvažnije, čini da se mi u publici osećamo kao klinci oslobođeni inhibicija. Da, prvoloptaški je, urnebesno, često vulgarno, ali je smešno. U Mi gran nocheautor uspeva da pogodi žicu onih starih, večitih “screwball” komedija: nered koji tu vidimo nije samo urnebesno smešan, nego je i savršeno pratljiv i uvek pod kontrolom. Čak i ako se složimo da ovde nećemo videti nešto ne znam kako novo i originalno, ono što vidimo je urađeno kako treba i zabavno.

Naravno, Alex de la Iglesia nije autor bez mozga. On dobro vlada filmskim jezikom, ima osebujan stil i za svoje nepogrešivo bira kontekst. Ovde spoj konteksta modernog zapadnog sveta u kojem život sve više podražava “show business” i de la Iglesijinog stila savršeno funkcionira. De la Iglesijin izraz jehoror-komedija i ovde uspeva da postigne taj efekat čak i bez natprirodnih elemenata. Naprosto, okruženje novogodišnjeg programa i naročito snimanja istog je apsurdno i jezivo samo po sebi. Dodajte samo karikirane likove i situacije i eto 100 minuta ludog zezanja.

Nema veze što nije Nova Godina. Uostalom, to se tada i ne snima. I, iskreno, ne samo da bih voleo da Mi gran noche sledeći put pogledam u okviru novogodišnjeg programa, nego bih čak i gledao novogodišnji program u de la Iglesijinoj izvedbi.

2015.

režija: Rezo Gigineišvili, Karen Oganesjan, Roman Prigunov

scenario: Rezo Gigineišvili, Alisa Kmelnitskaja, Irina Pivovarova, Davit Turašvili

uloge: ensemble cast (među njima i Miloš Biković)

Kako to izgleda kad se Rusi igraju Amerikanaca na polju kinematografije, odnosno industrije zabave? Odgovor na to pitanje varira, ali glasio bi: ovisi o žanru, ali po pravilu jadno i bedno. Štos je u psihologiji: neko ko ide kopirati tuđu matricu obično ima višak ambicija, a manjak znanja, kako glede ekonomije, tako i glede ekonomike, pa i filmske tehnike i tehnologije, pa će se uhvatiti nečeg zahtevnog, dakle spektakla (SF, film katastrofe, avantura, fantazija, akcija) i potrošiti gomilu para na supstandardni uradak. Stvari stoje nešto bolje sa generičkim trilerima, ali, čast retkim izuzecima, oni ostaju na nivou američke B produkcije. Opet, u poređenju sa turskom verzijom Star Wars ili Supermana, svaki taj ruski polu-proizvod se čini kao remek-delo.

Uostalom, setimo se malo ruske kulturne istorije i perioda kada su se Rusi na tom polju igrali Francuza, Nemaca i Engleza. Verovatno je i to isprva bilo smešno, jadno i bedno, ali kada su Rusi ovladali stilom i tehnikom i počeli da uvode svoje motive, vrlo brzo su “prešišali” svoje zapadne uzore i postali globalni lideri u svetu umetnosti. Neka nam kao primer posluže Puškin, Dostojevski, Čehov, Musorgski, Prokofjev, Rahmanjinov, Šostakovič, da uopšte ne zalazim na polje avangarde gde Rusi vladaju. Dakle, ima nade, samo treba vremena.

Bez granic je moj prvi susret sa ruskom romantičnom komedijom. Produkcijski ne nužno zahtevan žanr, formule i klišei prenosivi u različite kontekste, nešto što bi u teoriji moglo biti dobro, ili barem ne lošije od zapadnih (odnosno američkih) uzora. Rezultat je upravo takav, nešto “heart-warming” i blentavo, za jedno gledanje i povremeno malo smeha. Uostalom, nije li i većina američkih romantičnih komedija upravo na tu foru. U Bez granicimamo četiri priče koje se odmah na početku križaju na moskovskom aerodromu, a dalje nastavljaju svojim tokom: dve u Moskvi (od kojih jedna većinom ostaje na samom aerodromu), jedna u Tbilisiju i jedna u Erevanu.

Ona koja ostaje na aerodromu tiče se fudbalera (Bikovića, ha ha) koji je zakasnio na let usled (navijački opravdanog) maltretiranja simpatičnih carinika zbog promašene prilike u ključnom meču za reprezentaciju. Kada se otkrije da fudbaler pruža loše partije zbog ljubavnih muka, carinici menjaju ploču i kreću da mu pomažu.

Druga moskovska priča počinje sa opkladom dvojice kolega oko toga je li novac ključni faktor za zavođenje devojaka. Oni će zameniti uloge, bogataš će privremeno postati siromah i obratno, te pokušati da zavedu prve dve devojke, turistkinje iz Kazahstana, od kojih je jedna slepa, što šarmeru dodatno otežava posao.

Erevanska priča prati mladi par zapadnjačkih Rusa i lokalnog baju, nekada muzičku zvezdu koji ih prati maskiran u vozača. Muzikant je zapravo mladićev otac koji je to upravo saznao od mladićeve “control freak” bogate majke i to je uvod u niz komičnih situacije koje se svode na to da li i kako da mu kaže istinu i kako da se suprotstavi gospođi i objasni joj da se deca vole.

Priča u Tbilisiju je nekako i najsimpatičnija i najromantičnija. U njoj imamo dvoje udovaca, Ruskinju, profesorku baleta, koja pokušava da se konačno oprosti od muža, opremi grob i proda stan koji joj je ostao i radnika na groblju, simpatičnog, nespretnog usamljenika koji se u nju na prvi pogled zaljubi i nastavi da je zavodi. Možda je to do mene, ali meni su gerijatrijske romanse postale simpatične same po sebi.

Film kao film nije loš, ali nije ni ništa posebno. Najatraktivnija stvar u njemu je sama pozadina, od aerodromskog korporativno-sterilnog šmeka, do metropolitanske Moskve, lagano apsurdističkog Erevana i okolice i romantičnog i mističnog Tbilisija. Priče se izlažu simultano, ali su izuzetno lako pratljive i sve je sasvim pristojno izmontirano u jednu celinu. Zapravo, šta smo očekivali, to smo i dobili: pristojni glumci igraju tipske likove u tipskim situacijama, a ovakvu priču nije teško ni zamisliti ni realizovati i u nekim drugim kontekstima. Reditelji su već afirmirani autori u domenu ruske žanrovske konfekcije, a Rezo Gigineišvili (inače zet Nikite Mihalkova) je čak svojevrsni specijalista za romantične komedije.

Jedina očita zamerka, pored toga da film ne donosi ništa novo ni impozantno, svodi se na kopiju koja je na Festu puštena. Ne znam gde je zapelo i ko je zeznuo, ali kopija koja je išla (makar na novinarskoj projekciji) potpuno je neprimerena za festivale. U klasičnom ruskom maniru, svi strani jezici su “nahovani” očito nalepljenim glasom, uvek jednim istim, muškim. Možda je to dovoljno dobro za neku lokalnu TV stanicu u Voronježu, ali na bilo kom festivalu to deluje neozbiljno.

2016.

scenario i režija: Dejan Vlaisavljević Nikt

uloge: Dejan Vlaisavljević Nikt, Marija Šević, Nebojša Pajkić, Ilija Labalo, Vanja Ejdus, Saša Radojević, Dejan Vasiljević

Dejan Vlaisavljević Nikt dosta je zanimljiva pojava na umetničkoj sceni Beograda i Srbije. On je multidisciplinarni umetnik, samouki filmski i video autor, performer i muzičar, jedna od gradskih faca iz mitskih 80-ih (naravno da je sarađivao i sa Johnnyjem Rackovićem), međunarodno priznat (dugo je živeo u Amsterdamu, a trenutna adresa mu je američka) i sve u svemu lik za poštovanje. Pionir je elektronske i industrial muzike u Jugoslaviji, autor brojnih video-radova i filmskih eksperimenata u kojima je radio intervencije čak i na traci, pulen Bate Petrovića i Joce Jovanovića, sa kino-klubaškim i praktičnim, a ne formalnim filmskim obrazovanjem.

Njegov prvenac, Ovaj film neće biti prikazan (1986) je, prema njegovim rečima prvi jugoslovenski alternativni film. Do sledećeg filma je prošlo 15 godina, snimio ga je u Amsterdamu, zove se Twisted Spirits i u pitanju je takođe “no budget”, ali ipak konvencionalniji film na tragu špijunskog trilera. U Amsterdamu je snimio i svoj naredni film, krimi-priču smeštenu u milje ex-yu gangstera Big Bang Kiss (2006). Neki od njegovih filmskih projekata su ostali nedovršeni, a 30 godina posle prvenca i još ko zna koliko otkad je po prvi put uzeo kameru u ruke i počeo da se s njom zabavlja i da s njom eksperimentira, Nikt ponovo ima film. U Beogradu.

Ovog puta imamo noir varijantu klasičnog zapleta i sa svim osnovnim sastojcima, smeštenu u Beograd. Imamo, dakle, “hard boiled” detektiva Johnnyja Palubu (sam Nikt sa šeširom i cigaretom), penzionisanog inženjera, sada slikara-amatera (Pajkić) koji ga unajmljuje da pronađe njegovu muzu Doroteu (Šević), nju kao klasičnu noir “fatalku”, njenog dečka kriminalca koji je upravo izašao iz zatvora (Vasiljević), korumpiranog inspektora (Radojević) jednako tvrdokornog kao i detektiv i kriminalac i dvoje ljudi iz artističko-dilerskog podzemlja (Ilija Labalo i Vanja Ejdus). Imamo i noć, i monologe, i “hard boiled” dijaloge, i muziku, i pljačku, možda čak i ubistvo i misteriju, mnogo misterije.

Kako to izgleda u praksi? Probajte sami da odgovorite na to pitanje, uzevši u obzir da je ovo film noir snimljen u Srbiji i to sa prilično mizernim budžetom (jer koga još snimanje film noira u srpskom filmskom establishmentu) i uglavnom neprofesionalnim glumcima. Izgleda u najmanju ruku amaterski i ne baš uspelo.

Zapravo je tu budžet najmanji problem. Znali smo po opisu šta nas čeka. Ako ne tada, onda čim smo ugledali ime Saše Radojevića, sinonima za srpske garažne filmove. Čak i notorna činjenica da noir replike zvuče dobro jedino na engleskom i možda na francuskom (neki stari pariski sleng), a da se na srpskom može eventualno čitati nije ovde glavna otežavajuća okolnost, mada poprilično paraju uši, naročito izgovorene od strane neprofesionalnih glumaca čiji je “line delivery” nikakav.

Ono što je smrtna presuda za ovaj film je što nisam baš siguran šta su Nikt i društvo pokušali s njim i zašto su, dovraga, to činili. Paluba ispod Terazija niti preispituje noir žanr, niti ga približava beogradskom kontekstu. Deluje kao da je društvance htelo da snimi klasični noir za malo para i to je to. Lepo za njih, ali, iskreno, nije mi baš trebalo da to gledam.

2015.

scenario i režija: Jairo Bustamante

uloge: Maria Mercedes Coroy, Maria Telon, Manuel Antun, Justo Lorenzo, Marvin Coroy

Naslov je tu, original je u majanskom Kaqchikel dijalektu, ali nemojmo prenagljivati u očekivanju erupcija i katastrofa, majanskih, nešto kao Dante's Peak u okruženju Apocalypta. Vulkan je tu i aktivan je na neki način, ali do kraja filma ga uopšte nećemo videti, iako ćemo njegovo prisustvo na jedan drugi način. Setite se časova geografije i priča o plodnom vulkanskom pepelu i ljudima koji žive u neposrednoj blizini aktivnih vulkana. Naslovni vulkan je, u neku ruku, našim junacima izvor života.

Naša protagonistkinja je sedamnaestogodišnja Maria (Maria Mercedes Coroy) i upoznajemo je u toku rituala. Nju njena majka Juana (Telon) kupa i oblači u posebnu odeću. Već na prvi pogled nam je jasno da ne bismo voleli da smo u njenoj koži. Naime, nju spremaju za udaju, a prosac dolazi sa svojom svitom.

On je primetno stariji Ignacio (Lorenzo) i po tamošnjim standardima je dobra partija: upravnik plantaže na kojoj Maria radi sa majkom i ocem (Antun), obrazovan (zna španski) i dobrostojeći (ima auto). Ni Marijina familija nije baš na dnu lestvice, imaju pozicije stalnih radnika i krov nad glavom, žive na plantaži i makar se ne moraju seljakati za sezonskim poslom, ali Marijina udaja će svakako značiti klasni napredak, za nju i za roditelje.

Ignacio je spreman da je oženi čim se završi žetva i on obavi neke poslove u gradu. Jer i šef ima šefove. Međutim, Maria bi ipak momka svoje životne dobi i to bi mogao biti Pepe (Marvin Coroy), jedan od radnika na plantaži koji joj svašta obećava, pa i to da će njih dvoje zajedno otići u Ameriku. Kada mu naivna devojka poveruje i preda mu se, a on se ne pokaže dostojnim poverenja, posledice su takve da ne mogu samo ugroziti planove za budućnost (njene i porodične), nego i egzistenciju u sadašnjosti. Maria je, naime, ostala trudna.

Gro zapleta je oko toga i traženja rešenja za nastalu situaciju, od primitivnih pokušaja abortusa do planova za egzistenciju ako ti pokušaji propadnu. U pozadini toga vidimo bedu, neimaštinu i bezizlaz, ali zapravo jedini život kakav ti ljudi poznaju. Oni žive bez struje i vode u kući. Oni nemaju ni osnovno obrazovanje. Oni ne znaju službeni jezik svoje države. Jedino što znaju je taj najamnički život, snalaženje od danas do sutra i – sujeverje kao nada da će jednom možda biti nešto bolje. Zapravo jedini doticaj koji imaju sa modernim svetom je to što su videli gazdin auto i to što njihovo ili susedno selo ima kafanu (u koju Pepe rado odlazi i opija se do besvesti) kao jedini socijalni “hub”.

Jedan od pod-zapleta se tiče zmija koje su se zapatile na jednom komadu zemlje na plantaži i pokušaja Marie i njenih roditelja da ih nekako isteraju, od paljenja do šamanskog bajanja. I tu zapravo vidimo suštinu zaostalosti jednog takvog mesta podno vulkana naseljenog neobrazovanim starosedeocima. Na tom mestu je svaki traktat protiv kapitalizma i globalizacije deplasiran, njih ne tišti eksploatacija koju nad njima vrše velike korporacije, pa čak ni ona nametnuta od strane lokalnih gazdi. Oni se još nisu izborili sa silama prirode i otrovnim zmijama.

To ne znači da oni neće imati turbulentni susret sa užurbanom modernošću. Hoće, kada negde pred kraj filma sticajem okolnosti moraju da odu u grad. Posebno je zanimljivo gledati im izraze lica i poglede prepune čuđenja. To je temeljno nerazumevanje modernog sveta. Oni se, naročito nevina i neiskvarena Maria i majka Juana čine kao dobri i dragi ljudi, ali čini se da nažalost nemaju nikakvu šansu. Čak se ni ocu ne može zameriti krutost, on jednostavno ne zna drugačije.

Ixcanulje prvenac gvatemalanskog reditelja Jayra Bustamantea i jedna od onih “festivalskih dušica” prošle godine. Nakon premijere u Berlinu skupio je nešto pozitivnih kritika i obezbedio prilično dugu festivalsku turneju na kojoj se godinu dana kasnije zaustavio u Beogradu, na Festu. Ima se tu šta videti, predivne panorame, precizna režija, osećaj za detalj i za intimnost sa svojim likovima, kao i odlična gluma za koju su odgovorni naturščici sa kojima reditelj sjajno radi. Problem sa ovakvim festivalskim “slice of life” filmovima je to što ih ima mnogo, po svim festivalima, i što često liče jedan na drugi. Ixcanul je dobar, svakako u gornjoj polovini te grupe, ali je ipak samo jedan u grupi. Lagana preporuka ljubiteljima tog štiha.

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Zrinko Ogresta

scenario: Zrinko Ogresta, Mate Matišić

uloge: Ksenija Marinković, Lazar Ristovski, Tihana Lazović, Toni Šestan, Robert Budak, Tena Jeić Gajski, Alen Liverić

Da je u ovo vreme neki drugi autor izbacio ovakav film u hrvatskoj, celokupna kultur-politička scena bi ga optužila za dodvoravanje susedima i podrivanje vrednosti Domovinskog rata. Zato što ne gusla i ne talambasa. Zato što ne nastavlja sa novom mitologijom. Zato što govori o ljudima čiji su životi tim prokletim ratom oštećeni, čije su snažne veze prekinute i ne mogu biti tek tako nastavljenje. Zato što govori o borbi za oprost. Zato što je ljudski.

Ogresta problema u svojoj biografiji nema, ličnoj i profesionalnoj. Svoje svetonazorske i političke stavove ne krije, ali ih ne gura pod nos drugima. Zabeleženo je gde je bio i šta je radio 90-ih, i u to vreme je imao reputaciju i državotvornog reditelja (zbog nekih reklamnih spotova), ali i jugonostalgičara (zbog filma Isprani koji je zasnovan na poetici srpskog Crnog talasa). U svojoj daljoj karijeri i kada se bavio ratom i njegovim posledicama, kao u Crvenoj prašini, tu nije bilo mitologizacije – Ogresta se bavio ljudima u vremenu i njihovim snalaženjem u turbulentnim socijalnim okolnostima, zvali ih mi ratom, poratnim periodom, tranzicijom ili kako god. S one strane, nagrađen specijalnim priznanjem Label Europa Cinemas u Berlinu i trima nagradama u regionalnoj konkurenciji na upravo završenom Festu (najbolji film, režija i nagrada kritike Nebojša Đukelić) najbolji je i najkompletniji Ogrestin film do sada.

Priča prati Vesnu (Marinković), patronažnu medicinsku sestru u Zagrebu. Njen posao nije lak, ali ona ga obavlja savesno i odgovorno. Nije lak ni njen život, kao samohrana majka podigla je dvoje dece, sin Vlado (Budak) je uspešan poduzetnik, oženjen i otac jednog deteta, a kćerka Jadranka (Lazović) sveže diplomirana pravnica koja čeka svoje prvo zaposlenje i pred udajom je za momka koji možda nije “najbolja partija”, ali je voli i dobra je osoba.

Iz njihove nekad prijatnije, nekad teže kolotečine će ih “drmnuti” telefonski poziv na Vesnin mobitel. Sa druge strane je Žarko (Ristovski), Vesnin (bivši) muž i Vladin i Jadrankin otac koji je iz njihovog života nestao pre 20 godina. Žarko nije jedan od onih tipova koji napuste svoju familiju, nego oficir JNA koji je ostao “s one strane” i čak “dopao” Haaga i odslužio zatvorsku kaznu. Familija je pre rata, reklo bi se, skladno živela u Sisku, ali su se stvari promenile.

Za decu je otac samo svojevrsni uteg i izvor potencijalnih problema, Jadranka ga jedva poznaje i ime oca ratnog zločinca nije baš poželjno za posao u državnoj službi, a Vlado ga krivi ne samo zato što ih je napustio, nego i zbog smrti svog brata blizanca Zorana, za vreme rata i pod (u filmu) ne baš jasnim okolnostima. Opet, za Vesnu on nije samo ono što se o njemu govori i piše, nego njen muž sa kojim je u ljubavi i skladnom braku provela najbolje godine i izrodila troje dece. Njih dvoje će otpočeti komunikaciju.

Naravno, standardna je to dilema je li ljubav, pa makar iz prošlosti, jača od rata, ma kako on u prošlosti bio. Standardna je i dilema o lojalnosti, da li osobama do kojih nam je stalo ili do nekih kategorija poput naroda i zemlje sa kojima se može manipulirati ili do vrhunskih humanih ideala poput istine i pravde. U centru toga stoji Vesna, osoba koja se namučila kroz život i koja sad mora da donese odluku da li da obnovi kontakt sa mužem ili ne. Prvo telefonski, a onda možda i uživo. Ipak taj rat niko od njih nije birao i završio se pre dovoljno godina. Pitanje je mogu li oni jedni drugima oprostiti krive odluke. I mogu li prave...

Ksenija Marinković koja je u ulozi Vesne prisutna kroz ceo film apsolutno je sjajna iz scene u scenu. Svom liku pristupa sa integritetom, odmereno i emotivno. Kao njen partner, Lazar Ristovski je na ekranu prisutan možda nekih 10-15 minuta i po pravilu igra na svoj šarm, ali njegov lik svejedno nije konstrukcija, već pokazuje osobine ljudskosti. Odnos između njih dvoje i komadići informacija su pravilno tempirani.

Pored toga, film ima sjajan audio-vizuelni identitet, Ogresta sjajno postavlja kadrove, a fotografija Branka Linte kojom preovlađuju isprani i hladni tonovi je impresivna u predstavljanju sivkaste životne svakodnevice, kao i zvučna shema u kojoj kontrastiraju monotoni zvuci okoline (žmigavci, škripa lifta) sa naglim zvonima i melodijom na mobilnom telefonu. Na taj način Ogresta precizno ocrtava psihologiju svojih protagonista.

S one strane je film o suočavanju sa prošlošću, svojom i tuđom, i o praštanju, bez patetike i popovanja, sa uvažavanjem svih činjenica i pravom na izdvojeno mišljenje. Njegova čovečnost je za svaku pohvalu. I već to ga čini filmom vrednim gledanja. Međutim, to nije sve. Onaj obrat na kraju i upitnik koji se pojavljuje na licima gledalaca ga već čini izuzetnim filmom koji udara u stomak i ostavlja bez daha. Malo li je za niti 90 minuta filma?

2015.

scenario i režija: Niklas Chryssos

uloge: Pit Bukowski, Daniel Fripan, Oona von Maydell, David Scheller

Student (Bukowski) se javlja na oglas za sobu na mirnoj lokaciji sa pogledom na jezero i nije baš zadovoljan onim što vidi. Soba je u bunkeru i nema prozore, nameštaj je spartanski, a gazda je čudak, ali svejedno prihvata misleći da će imati preko potrebni mir da radi na svom velikom naučnom projektu. Kako se samo zajebao! Pre nego što shvati šta se dešava i da je gazda voljan da mu posebno naplati svaku knedlu dodatka, student koji ostaje bezimen biva uvučen u familijarnu dinamiku svojih domaćina. Treba li napomenuti da student nema para, kao i većina studenata širom sveta? Nisam ni mislio.

Student će svoj dug otplatiti tako što će podučavati gazdinog i gazdaričinog (potpisani su kao mama i tata, a igraju ih Oona von Maydell i David Scheller) sina Klausa (Fripan) za koga roditelji uporno tvrde da ima osam godina iako izgleda kao odrastao muškarac odeven u kretensku dečiju odeću. Roditelji za njega imaju velike planove, da postane predsednik Amerike, što je posebno bizarno jer se sve dešava u Nemačkoj i govori se isključivo nemačkim jezikom. Međutim, ta “nemačkost” je Klausov najmanji problem: on nije u stanju zapamtiti ni najjednostavnije informacije ni naučiti osnovne stvari kao što je sabiranje jednocifrenih brojeva.

Ne samo to, naš vrli student uopšte neće moći da se posveti svom radu. Pored toga što uči klinca u učionici napravljenoj u jednoj od bunkerskih prostorija, on mora da prisustvuje familijarnim večerima viceva u kojima tada najotrcanije primerke najnižeg humora čita iz knjižice i pritom objašnjava poentu svakog, a povremeno će naleteti i na mamu kako svog bilmeza od sina doji i kako razgovara sa otvorenom ranom na svojoj nozi. Ne samo da razgovara s njom, nego je zove Heinrich i poštuje kao boga, a on joj odgovara. Njoj ili svima, svejedno. Sva je prilika da ni beg glavom bez obzira više nije opcija...

Videli ste kratki sadržaj bez prevelikih spoilera i jasno vam je da pred sobom imamo jedno bizarno filmsko delce. Autor, debitant u celovečernjem formatu Niklas Chryssos, daće vam sasvim dovoljno podataka o svojim filmskim uzorima. Tu ćete prepoznati bizarnog Lyncha iz pozitivnijih faza kada nam se čini da se zeza ili da nas zeza uz začin camp trasha Johna Wattersa, sve umotano u poslovično hladnu germansku estetiku. Pomislite na Hanekeove otrovne strelice uperene ka buržoaziji ili, još bolje, na van Warmerdamovog Borgmanau kome se najnenormalnije stvari ovog sveta uzimaju kao najnormalnije.

Sve ima svoje zašto. I pažljivo odabrana scenografija i kostim. I apsolutno genijalno postavljena kamera da uhvati svaki detalj tog bizarluka. I izbor glavnog glumca za našu perspektivu. Pita Bukowskog se možda sećate iz prošlogodišnjeg pobednika Festovih Granica, filma Der Samurai u kojem je tumačio naslovnog lika koji bez razloga (ili pak sa jako dobrim razlogom) meštane zaostalog sela u istočnom delu zemlje kolje katanom na putu osvete. U nekom paralelnom svetu, Der Bunker bi možda funkcionisao kao prequel.

Da ne pominjemo detalje u tekstu koji se čine bizarnim, ali svi do jednog dolaze na naplatu koja se, kako film odmiče, sve više doima genijalnom. Uključujući i onu zašto baš predsednik i zašto baš Amerike. Naravno, bizarnosti na ovom svetu ne manjka, na svakom njegovom ćošku, od kojekakvih sub-kultura, preko budala opšte prakse, teoretičara zavera, religioznih fanatika do veoma opasnih i ubojitih ludaka. Možda se čini da ih je danas više nego ikad. Možda samo da se danas manje stide. Možda samo da ćemo danas mnogo lakše saznati za njih i na to imati još slabiju i ironičniju reakciju nego što smo imali ranije. Der Bunker deluje uvrnuto, šašavo i trashy, ali vrlo precizno pogađa ono što ne valja sa našim svetom, pa makar samo u njegovim najekstremnijim delovima.

2015.

režija: Jason Moore

scenario: Paula Pell

uloge: Amy Poehler, Tina Fay, Maya Rudolph, Ike Barinholtz, John Cena, James Brolin, Diane Wiest, John Leguizamo, Bobby Moynihan, Madison Davenport, Rachel Dratch, Greta Lee

Festivali su preterivanje. Barem meni. Nagledam se filmova raznih, od užasnih do odličnih, nešto po zadatku, nešto po proceni, nešto iz gušta, pa onda imam domaći zadataka da pišem. Prvo neke grupne tekstove i izveštaje, onda plaćene ili barem naručene tekstove, na kraju i kritike za blog, tako da se preterivanje nastavlja. Sa poslednjeg sam došao sa spiskom od 30-ak naslova, do sada sam smanjio na ispod 10 i uglavnom uspešno preživeo detoksikaciju koja se svodila na naizmenično gledanje Lige Šampiona i ski-skokova.

Ipak ne mogu bez filmova, a onda je rešenje nešto što se dugo vuče na listi za gledanje, ako je moguće nešto lagano, da mi prođe vreme bez previše mozganja i da napišem tekst bez prevelike potrage za pojmovima po internetu i popunjavanja rupa u memoriji. Sistersse učinio kao idealan kandidat za takvu rabotu: bezvezna komedija koja mi se dugo vukljala na listi, nešto za pola mozga prilikom gledanja i pisanja. Nebitan televizijski reditelj kome je vrhunac karijere na filmu bio s moje strane zaobiđeni Pitch Perfect i scenarističko-glumački tandem iz Saturday Night Live koji se smatra osnovnom školom koju svaki američki komičar može proći. Koliko to loše može biti? Zapravo, poprilično. Sisters je generička komedija koja osim isfuranih štoseva nudi jako malo toga. No dobro, nije da sam gajio neke nade...

Stereotipna priča počinje otprilike ovako: Maura (Poehler) je naizgled uspešna žena sa stabilnim poslom medicinske sestre i filantropskim hobijima, ali toliko usamljena da se druži samo sa svojim psom i roditeljima preko Skypea. Njena sestra Kate (Fey) je u još gorem stanju, bez stalnog posla i bez stalne adrese stanovanja sa kćerkom starmalom tinejdžerkom (Davenport) koja joj drži lekcije o odgovornosti. Najava roditelja da će prodati kuću u kojoj su njih dve odrasle ih ubacuje u akciju da, svaka iz svojih razloga, to spreče ili makar pokušaju.

Kada se vrate u grad u kome su odrasle, imaju šta da vide: roditelji preživljavaju drugu mladost, a kuća je već prodata. Kako su sestre, svaka na svoj način, zeznule svoje živote, jedino što im je preostalo je da naprave oproštajnu žurku u stilu njihovih potpisnih zabava koje su organizovale kao klinke dok se još činilo da će nešto napraviti od sebe. Jedini “twist” je to da će Kate preuzeti ulogu odgovorne cure kako bi se Maura opustila.

Dalje sve ide svojim tokom, skuplja se ekipa što tipskih, što neupadljivih likova. Tu je društvo iz škole i obavezna ljubomorna zlobnica (Rudolph), jedan što je postao propalitet (Leguizamo), jedan koji još uvek misli da je duhovit (Moynihan) i gomila omatorelih likova koji verovatno nisu bili zabavni ni kao mlađi, pa zatim kontingent lezbejki sa opremom i ozvučenjem i kontingent usput pokupljenih mladih Azijatkinja koje se konačno opuste i podivljaju. Tu su i simpatije dveju sestara, simpatični sused James (Barinholtz) za Mauru i tajanstveni diler (Cena) za Kate. Znate šta sledi, pičvajz, nered, tajne i laži i humor često na ivici transfera neprijatnosti.

Problem je što tu objektivno ima materijala za jednu epizodu sit-coma, ali nikako za dva sata filma koji se jednostavno vuče od štosa do štosa. Ni ti štosevi nisu baš neki, ako ćemo realno, po pravilu su očekivani, slabo zamišljeni i vrlo retko smešni. O nekoj poruci i poučnosti da ne govorim, od trenutka kad se sestre pojave znamo tačno šta im fali i kako će se kao osobe popraviti do kraja filma. Film čak troši jednu vrlo upotrebljivu komičarku, Mayu Rudolph, na najtipskiju moguću ulogu koju ona odrađuje preko volje.

Štoseva vrednih pomena je ukupno tri. Prvi, odmah na početku, prilično je očekivan, Maura zameni radnika koji se odmara na ulici za beskućnika kome pokuša da pomogne. Drugi je ceo “set-piece” sa početka žurke koji se poigrava sa pojmovima odraslosti i starenja, a treći je tipična prostačka varijanta sa objektom koji završi u nečijoj guzici, ali je barem dovoljno razrađen da ne deluje tako isfurano. Ostalo je samo u pokušaju, često se oslanja na stereotipe i lagano je uvredljivo, pre svega za inteligenciju.

Jasno je od samog početka da film ima samo dva cilja. Prvi je zarada i zato je hrabro i pametno pušten u promet kad i novi Star Wars i igrajući na potpuno drugačiju ciljnu grupu je svoj cilj ostvario. Drugi je da posluži kao “showcase” za komičarski talenat svojih glavnih zvezda, što se ne može reći da je uspeo. Amy Poehler je uglavnom televizijska i glasovna glumica koja zna zablistati kad joj je uloga dovoljan izazov, što ovde nije slučaj. Smotane dobrice su jednostavno dosadni likovi. Tina Fey se bolje pokazala kao kreativac (njena je serija 30 Rock), ali ovde igra protiv svog uobičajenog tipa uloge i to jednostavno ne valja.

Sisters ima i taj dodatni problem da u svojoj lošosti ne ide do kraja. Nije to nekakav epski trash, pa čak ni nešto što bi nas moglo iznervirati. Ne, to je komedija populističkog tipa koja igra na zicere za nepažljivu i nezahtevnu publiku i pritom zapravo nije smešna. To je film jednostavno nevredan gledanja, vašeg, pa i mog vremena.

kritika originalno objavljena na monitoru

2016.

režija: Thomas Vinterberg

scenario: Thomas Vinterberg, Tobias Lindholm

uloge: Ulrich Thomasen, Trine Dryholm, Helene Reingaard Neumann, Martha Sofie Wallstrom Hansen, Lars Ranthe, Fares Fares, Julie Agnete Vang, Mads Reuther

Ko živi u komunama? Narkomani? Hipici? Seksualni perverznjaci? Klošari? Sektaši? Zagriženi anarhisti i komunisti? Ljudi koji ne žele da učestvuju u cinizmu modernog sveta? Ljudi sa margine? Ne nužno. Danski reditelj Thomas Vinterberg je, recimo, veći deo svog detinjstva proveo u komuni i taj period naziva emotivnim i konfuznim. Ne ni toliko što je bio okružen nudistima (kao da je to nešto nenormalno i nemoralno, posebno u Danskoj), koliko zbog te čudne formacije, prevelike za porodicu, a opet premale za neku širu zajednicu.

Fokus na formalnu i neformalnu familiju i zajednicu uopšte dominantan je i u njegovom radu. Proslavio ga je film Festen (1998), film postavljen u milje raširene familije i proslave na kojoj razne tajne isplivavaju na površinu. Porodicom i lokalnom zajednicom se bavi u svakom svom filmu, nekad indirektno (kao u It's All About Love, 2003), nekad direktnije (u ne baš uspelom Dear Wendy, 2004. i sledećem En mand kommer hjem, 2007), da bi sa Submarino(2010) otišao u vode socijalne drame, pritom ostavivši porodične veze u centru priče, a sa Jagten (2012) secirao ponašanje (palanačke) zajednice koja se usled moralne panike okreće protiv jednog svog do tada uvaženog člana.

Nakon zanatski korektnog i u suštini solidnog, ali ipak tuđeg filma bez Vinterbergovog ličnog pečata, Far from the Madding Crowd(2015), Vinterberg se opet vraća u Dansku sa The Commune. Njegov ko-scenarista i potencijalno novo veliko ime danske kinematografije Tobias Lindholm (Karpingen, 2012, Krigen, 2015) iz Vinterbergova poslednja dva vrlo uspela danska filma je opet tu i očekivanja su visoka. Očekujemo ličan film na temu koja je i inače bliska Vinterbergu i stalno ga prati.

Copenhagen, 70-ih godina. Uspešni arhitekta i univerzitetski profesor Erik (Ulrich Thomasen, poznat iz Festen) nasleđuje kuću, zapravo urbanu vilu u elitnom kraju u kojoj je odrastao od svog oca sa kojim nije bio blizak. Njegova žena Anna (Trine Dryholm, takođe iz Festen) i kćerka tinejdžerka Freja (Wallstrom Hansen) pokojnika nisu čak ni poznavale. Erikova ideja je da kuću proda jer je ne može održavati, ali Anna dolazi na ideju da bi bilo bolje umesto toga pozvati ljude i osnovati komunu, što bi održavanje učinilo podnošljivijim, a usput bi malo začinilo njihov stabilni, ali pomalo ohlađeni i ustajali odnos. Erik nije oduševljen idejom ali...

U kuću se brzo useli još ljudi raznih profila, od harizmatičnog zgubidana Olea, preko para sa bolesnim detetom do arapskog imigranta koji ne zna danski i koji je dobar i pošten čovek, ali nekako uvek bez posla u odsudnom trenutku. I oni uz manje trzavice, zgode i nezgode žive skupa u skladu sa u to doba modernim levičarskim hippie idealima: slave se praznici, Freja odrasta i upoznaje prvog dečka, nepospremljene stvari se bacaju u vatru, niko nije gazda nego se odluke donose konsenzusom i sve u tom stilu.

Erikova skepsa je ipak bila opravdana, iako se tako ne čini. Dinamika odnosa u kući ga sve više tera na izbivanje. U međuvremenu, on će se zaljubiti u svoju studentkinju Emmu (Reingaard Neuman) koja izgleda kao podmlađena verzija Anne. Nakon kratkotrajnog života van kuće, Erik rešava da se pod pretnjom upotrebe svog vlasničkog prava u kuću vrati na ovaj ili onaj način i da dovede Emmu. Podršku za to dobija i od Anne. Ali ma koliko se bilo ko od nas pravio liberalan i idealističan, ego i osećaj sopstvene vrednosti su nepredvidljivi.

Jasno je da je takav aranžman, ne samo bigamija, nego općenito takva ad-hoc zajednica, neodrživ na duže staze. Vinterberg se komunom kao takvom bavi vrlo malo i diskretno, uglavnom kreirajući začudnu, ali sentimentalnu i toplu atmosferu koristeći prigušeno osvetljenje i muzičku podlogu domaćih i stranih hitova iz tog perioda. Neki od pod-zapleta su melodramatični, neki simpatični, ali često banalni, a odnosi između mnoštva sporednih likova su samo skicirani, bez nekakve dubine. Upadljivo je odsustvo rasprave o dinamici moći u jednoj takvoj neformalnoj zajednici, nešto što se nameće kao sasvim validna tema kada su ovakvi filmovi u pitanju.

Film se, više nego komunom, bavi posledicama takvog života na njene osnivače. Zajednički imenitelj je strah od starenja i kod Erika i kod Anne. Ona ga je iz straha od starenja ubedila da pokrenu komunu, on je iz straha od starenja i gubitka moći u sopstvenoj kući našao drugu, mlađu žensku. Ona je iz ideala i straha od gubitka pokušala takvo stanje da prihvati, ali on je sad suočen sa svom silom strahova od gubitka, pa sedi na dve stolice. Komuna postaje bojno polje na kojem se prelamaju najrazličitiji interesi, pre svega njih dvoje, odnosno troje u ljubavnom trouglu, ali i ostalih ukućana koji su se navikli na finansijski vrlo ugodan život u zajednici.

Možda je Freja u filmu Vinterbergova tačka gledišta, pošto po godinama odgovara njegovim kada je on živeo u komuni. U svakom slučaju je još zanimljivije da reditelj, muškarac, ne samo za tačku gledišta, nego i za pokretača radnje bira ženu. Jednostavno, sve počinje sa Anninim odlukama i nezadovoljstvima, Erik je taj koji ima reakcije. One su često hladne i okrutne, ali su samo reakcije. Anna je tu svakako jači karakter i ona zbog toga više pati.

The Commune je svakako vešto izveden film, precizno vizualiziran i režiran i još bolje odglumljen. Gledati Ulricha Thomasena i Trine Dryholm je prava poezija, naročito u zajedničkim scenama, ali i u onim ključnim u kojima su odvojeni. Vinterbergova režija ih drži pod savršenom kontrolom i iz njih izvlači maksimum. On se dosta potrudio i oko atmosfere koja se začas od snolike pretvara u gustu i neprijatnu.

Međutim nešto tu fali što bi ovaj solidan, možda eventualno dobar film učinilo odličnim. Kao da mu fali fokusa, odnosno da ih ima više i da se često menjaju, što je prisutno još u scenariju. Ako uzmemo u obzir da je i autorov pogled na taj njegov period života difuzan i konfuzan, teško da bi njegov film mogao biti sređeniji. Pa opet, ako je radeći na scenariju i na filmu pokušao da sredi utiske i sam sebi odgovori na neka pitanja, čini se da nije uspeo. Čak ni tu personalnost ne bismo videli bez uvida u Vinterbergovu biografiju i filmografiju. The Commune je film svakako vredan gledanja, ali ne i oduševljenja.

2016.

režija: Andre Techine

scenario: Andre Techine, Celine Sciamma

uloge: Kacey Mottet Klein, Corentin Fila, Sandrine Kiberlain, Alexis Loret, Jean Corso, Mama Prassinos, Jean Fornerod

Nešto se dešava sa francuskim filmom da jednostavno ne može biti veliki kao nekada. Evidentna je kriza velikih pokreta, jer od Novog vala nije bilo nijednog globalno relevantnog (Novi Ekstremni Film je bio i ostao margina), a neki tvrde da je u pitanju kriza nešto šireg obima – kriza velikih autora. Namesto toga imamo besomučnu reciklažu Novog vala što od strane još preživelih, što od strane njihovih naslednika, povremene bljeskove, neujednačene autore, Ozona koji je majstor, ali ne i lider, i gomilu solidnih, pametnih, nastudiranih i u konačnici potpuno “sigurnih” autora koji po pravilu čine “staple diet” festivalskih programa.

Jedan od tih pametnih, nastudiranih i pomalo sterilnih kalkulantskih autora je i Andre Techine, čovek čiju sam karijeru ovlaš ispratio ne primetivši u njoj nijedan supstandardni i nijedan nadstandardni film. Svi su oni bili OK do dobri, nikad dosadni i naporni, gledljivi, “to the point” i vrlo korektno napravljeni. Uostalom, on i nije bio razlog da obavezno pogledam ovaj sveži berlinski naslov na Festu, iako bih ga najverovatnije svejedno “overio”. Razlog za to je ko-scenaristkinja Celine Schiamma, autorica filmova Tomboy i Girlhood, sposobna da sjajno uhvati adolescente u datom vremenu i prostoru i da njihovu relevantnu priču ispriča bez foliranja, popovanja i prenemaganja, što je čini mojim izborom za sledeću francusku veliku autoricu.

Najveći štos sa Quand on a 17 ans je što manje-više od starta znamo šta gledamo, a istovremeno i nismo baš sigurni jesmo li u pravu. Upoznajemo se sa lokacijom, neimenovani gradić u kotlini i planinska sela okolo, te sa našim junacima, drugarima iz istog razreda. Oni su po skoro svemu različiti jedan od drugog, Tom (Fila) je usvojen i živi u udaljenom selu na farmi, pa svaki dan putuje kao đak-pešak, a Damien (Mottet Klein) se može nazvati maminim sinom, jer ga majka, ugledna doktorka (Kiberlain) vozi u školu i iz škole, dok mu je otac, pilot helikoptera (Loret) po pravilu odsutan na misijama. Iako obojica momaka vode računa o svojoj fizičkoj spremi, bivaju poslednji izabrani za basket na času fiskulture i tu počinje njihovo rivalstvo.

Damien je pomalo povučen, a pomalo i “pičkast” umetnički tip koji briljira na časovima književnosti i majci sprema gurmanske večere, pa će ga Tom, zdravo-seljačkih manira, zbog toga napasti. Ovaj će mu kasnije vratiti, što će izazvati sukob koji se nastavlja i biva primećen u školi. Istovremeno, Damienova majka posećuje Tomovu koja je trudna u poznim godinama, pa predlaže da Tom pređe kod njih u kuću u predgrađu, gde će moći da uči na miru i što će i njemu i Damienu poslužiti kao “brzi kurs tolerancije”, odnosno prilika da izglade odnose. Jednom pod istim krovom, momci će svejedno nastaviti sa sukobom koji očito nešto skriva.

Ne, nisu to ni rasne (Tom je, naime, tamnoput), ni klasne razlike, niti klasična tinejdžerska iritacija osobom različitog senzibiliteta. Ne, sedamnaestogodišnji momci su gay, i mi to pretpostavljamo od početka filma, samo oni to ne znaju, niti njihova okolina to zna. Uzevši u obzir da je u pitanju poslovično homofobna francuska provincija, možda bi im zdravorazumski i bilo lakše da ostane tako. Možda su i oni kondicionirani, ako ne u kući (Damienovi roditelji se čine suviše modernima da bi bili homofobi, otac je čak najatipičnije vojno lice kakvo se viđa u filmu, apsolutno nenasilni “letač” po ubeđenju, a Tomovi se doimaju prezaposlenim oko farme da bi se bavili tako efemernim stvarima kao što je to nečija seksualna orijentacija), onda verovatno u okviru vršnjačkih grupa. Pa ipak, svako potisnuto osećanje se vraća sa kamatom...

Neko će iz dosadašnjeg teksta pomisliti da imamo francuski tinejdžerski Brokeback Mountain, što ne može biti dalje od istine. Jedino slično sa tom hollywoodskom aktivističkom, plačljivom melodramom su gay osobe i netaknuta priroda. Quand on a 17 ans je suptilan, ne služi podizanju svesti i senzibilizaciji, već iskreno ispituje jedan fenomen, a to je ne baš uobičajeno seksualno sazrevanje dvojice tinejdžera i kako se oni nose sa tim. U pozadini toga videćemo i školski sistem i skrivanje od sveta i osamljivanje kao mehanizam koji primenjuju i iskusniji, otvoreni gayevi i raspravu o nasilju i nenasilju, o prirodi i civilizaciji, o instinktu, veštini i samokontroli. Quand on a 17 ans je film o odrastanju, samo su okolnosti tog odrastanja neobične.

Za to se treba zahvaliti školski veštoj režiji Andrea Techinea, odgovornoj pre svega za rad sa glumcima, kao i za vrlo upečatljivu vizualizaciju, široku prirodu koja stoji nasuprot tinejdžerskoj teskobi. Međutim, ničega od toga ne bi bilo da scenario nije tako fluidan, tempiran i savršeno složen. Celine Sciamma ne piše po prvi put sa drugim i za drugog, ali po prvi put se bavi momcima u svom ozbiljnom i perceptivnom maniru. Rezultat je isti kao u njenim filmovima o curama: jedan više nego dobar festivalski film.

2015.

režija: Eiichiro Hasumi

scenario: Tatsuya Kanazawa (prema mangi Yuseija Matsuija)

uloge: Ryosuke Yamada, Kippei Shina, Jiyoung Kang, Masaki Suda, Seishiro Kato, Kanna Hashimoto, Masanobu Takashima

Kada sam ja, jednom davno, išao u školu, i to osnovnu, idoli moje generacije, makar njenog muškog dela, nisu bili naučnici i umetnici. Možda u nekom slučaju sportisti, ali u principu kriminalci. Mogao si ne znati za nekog tamo Napoleona ili Van Gogha, ali se za kojekakve giške, arkane, knelete i kristijanegoluboviće moralo znati. Takvo je vreme bilo, naši roditelji nisu imali za struju i benzin, a ti magarci su bili puni para, okruženi dobrim ribama i šta god. Na maloj, školskoj pozornici bilo je svega i svačega, tuča, nasilja, skidanja patika, jajarskog reketiranja, čak su kružile neproverene glasine o noževima, pištoljima, pa čak i bombama koje bi neki majmum u nekoj školi doneo i pokazivao. Grozno vreme, ali do srednje škole smo već uglavnom skapirali da put kriminala ne vodi nikuda, ako ne iz drugih razloga, onda barem zbog očekivanog životnog veka. Kažu mi, mada ne proveravam, da se “zlatne 90-te” ponovo vraćaju u modu u beogradskim školskim klupama. Jezivo.

Mada, ako ćemo iskreno, pitam se koliko je u tom boljem svetu stvarno bolje situacija kada u školu, bioskopsku dvoranu ili na fakultet uđu ludaci ili teroristi sa vatrenim oružjem i pucaju po ljudima. Nije to ničija ekskluziva, Amerika se najviše spominje, ali takvi incidenti su se dešavali i po Nemačkoj, Francuskoj, Skandinaviji, Rusiji. Slušao sam one rasprave o zabrani naoružavanja ili još većem (i čak obaveznom) naoružavanju u Americi i sve mi se više čini kao loš reality program. Što ne znači da na datu temu nije dozvoljeno zezanje...

Zamislite novoformiran razred preseljen u napuštene barake i sačinjen od otpadnika i čudaka kojima je jedina šansa da nauče zanat ubijanja. Ispit se polaže tako što, po principu Pinkija i Švabe, zvekneš učitelja koji te je od svoje volje naučio kako da rokaš. E, sad, taj učitelj se svesno i dobrovoljno javio za žrtvu, voljan je da te otpadnike nečemu nauči i malo ih uceni i prodrma. E, da, on je zapravo tri metra visoki vanzemaljac sa pipcima, brz kao munja, u stanju da se transformira u šta god, a ulozi u igri su veliki pošto je on već razvalio više od pola Meseca i sprema se da uništi zemlju.

Ako ste se pitali odakle ove bizarnosti dolaze, odgovor je jasan: iz Japana. Assassination Classroom je ekranizacija manga-stripa nakon animirane serije po istim motivima. Jasno, monstrumi, pipci, vanzemaljci, nindže, siledžije, ljudi-kompjuteri i sve ostalo. Ima tu i akcije i humora i fantastike i avanture, a najviše šarenila i zabave za ljubitelje tog đira. Naravno, uz elementarno pristojnu glumu, koherentnu režiju i prilično jeftine, stripovsko-crtićki neuverljive, ali ipak simpatične efekte.

Problem sa Assassination Classroom nije taj što film nije zabavan, naprotiv. Nije ni u poruci koja se može čitati i kao subverzivna prema rigidnom sistemu obrazovanja: da su ti klinci imali pristojne i posvećene učitelje kao što je to naš Džinovski Oktopod, oni nebi ni bili otpadnici. Problem je u samoj strukturi stripa u nastavcima koja se doslovno prenosi na film. Assassination Classroom je sačinjen od sve samih vinjetica koje su manje ili više zabavne, glavna priča je uvek tu negde, ali posle skoro dva sata filma to postaje malo zamorno za gledanje. Osim ako niste ludi za mangama, japanskom kulturom i bizarnostima. Onda ćete možda tražiti i nastavak.

2015.

scenario i režija: Filip Gajić

uloge: Bojan Dimitrijević, Lucija Šerbedžija, Rambo Amadeus, Marija Pikić, Hana Selimović, Goran Jevtić, Bane Vidaković

Bavljenje filmom, naročito bavljenje filmom kao umetnošću je često sizifovski posao. U filmskoj industriji, što je prilično rastegljiv pojam u zavisnosti od geografije, tržišta i koječega, stvari još nekako i idu, onako industrijski, ali kod umetničkih filmova to često nije slučaj. Koliko je dobrih ideja predloženo, pa nije odobreno na nekim konkursima? Koliko je samo projekata prekinuto u nekim razvojnim fazama? Koliko je nedovršenih filmova? Koliko je onih koji su “na mišiće” dovršeni, a da rezultat nije odgovarao autorskoj viziji sa kojom su započeti?

Sizif K. Filipa Gajića, inače pozorišnog reditelja koji na ovaj način debituje na filmu, pogled je u “sizifovštinu” rediteljskog posla, i to vrlo iskren. Od ideje, preko skupljanja ekipe, pronalaženja ionako kukavnih i nedostatnih finansija, organizacije, snimanja, pa do kreativnih razlika, kompromisa i neizbežnog upliva privatnog života u delo. Njegov cilj da snimi film i to baš o Sizifu (zanimljivo je primetiti da filmova o sizifovskim poslovima ima, dok onih o samom Sizifu ne), modernom Sizifu, čiji su koreni možda u antičkoj književnosti, ali je do kraja dat tek kod Camusa, neraskidivo spojenim sa Kafkinim Jozefom K. u apsurdnom svetu.

Naš je Sizif, kao i mitološki, počinio neka nedela iz kojih se često izvlačio lukavstvom, više instinktivnim nego pažljivo planiranim. Prevario je Smrt. Ogrešio se o bogove, naročito o Zevsa, i inače osvetoljubivog. I on po Sizifa šalje kaznu i još kazne...

Samo on nije nekakav obesni kralj nego prosti pastir koji nije svestan u šta se upleo. Čak ima i prezime. A ni Olimp nije Olimp, nego napuštena fabrika u kojoj stoluju bogovi u vojnim uniformama. Ni smrt nije jedna, nego ih je tri. Sizif jednu od njih drži vezanu u podrumu kafane u kojoj se skriva i sluša vesti o sebi kao o beguncu od pravde i druge aktuelnost na tranzistoru, na raznim jezicima pride, dok je još jedna zarobljena u sceni večite partije šaha kao u Seventh Seal. Zato ni Sizifova sudbina nije kamen, nego kamenolom Jozefa K.

Zvuči bizarno i potpuno je neopisivo, ali verujte mi, ipak radi. Iz scene u scenu se vidi autorska vizija i ambicija, ali i iskrenost i improvizacija, u čemu dosta pomažu raspoloženi i posvećeni glumci, a “no budget” estetika samo dodatno popravlja ugođaj. Sizif K. je gotovo idealan primer uspelog autorskog filma u kojem shvatamo šta nam autor poručuje, čak i kad mislimo da smo se potpuno izgubili.

Apsurdnu potvrdu možemo videti i u sudbini filma koji je imao premijeru na prošlogodišnjem FAF-u i ceo jedan termin na ovogodišnjem Festu. Između toga bila je kratka bioskopska distribucija, verovatno van nekih bitnih dvorana i bez jake reklame. Entuzijazam? Ma, budimo realni. Film je verovatno videlo jako malo zainteresovanih ljudi i to je to. Sizifovski posao filmskog autora je obrnuo pun krug: uložiš sredstva, materijalna i nematerijalna, isteraš sve do kraja uz neplanirane troškove i možda žrtve, a onda to vidi uzak krug ljudi. Nadajmo se da su barem svi bili zadovoljni viđenim kao ja.

2015.

autor: Matthew Heineman

Svake godine se kladim na Oscare i svake godine popušim, nekad za kategoriju ili dve, nekad onako baš opasno. Ne zato što pozlaćene kipiće Američke Akademije Filmskih Nauka i Umetnosti smatram pravednom i merodavnom nagradom, već zato što testiram svoje znanje o tome kako logika filmske industrije razmišlja. Ove godine sam na dva tiketa promašio po jednu stavku, nisam predvideo toliko furanje Inarritua čak i sa lošim do prosečnim filmom i posledično nepoštovanje Georgea Millera koji je nam je dao prvi pametni blockbuster posle pet godina i kategoriju dokumentarca.

Moram priznati da mi jako ide na živce trend da se nagrada po pravilu dodeljuje najtrivijalnijem od naslova, osim kada se radi o teškom “hypeu” od teme kao što je to bio slučaj sa Citizenfour. Ove godine sam se kladio na Cartel Land iz racionalnih razloga: tema je američka i aktuelna, čak iako nije baš “vruća”, sprema se izborna godina, zaumni desničari ionako povezuju migracije i kriminal, ma koliko to bile odvojene stvari, a takvi u Americi obećavaju zidove. Dodajmo na to i sličan diskurs glede izbeglica u Evropi i postupke pojedinih država unutar EU, pa je jasno zašto je Cartel Land materijal za Oscara, ako su već Joshua Oppenheimer i njegove disekcije o zločinima u Indoneziji koje je makar posredno podržala Amerika nešto suviše radikalno za Akademiju. Međutim, mudre glave su ove godine rešile da nagrade ne-loš, ali ne ni briljantan dokumentarac o predoziranoj pop-zvezdi i njenoj genijalnosti, stvarnoj ili učitanoj.

Cartel Land se ipak bavi važnijom temom, meksičkim narko-kartelima i njihovim uticajem na životne prilike sa obe strane meksičko-američke granice, putem nasilja i preuzimanja ekonomske i društvene moći. To smo već imali kao temu u brojnim dokumentarnim i igranim filmovima, poslednji put pre nekoliko meseci u Sicariu Dennisa Villeneuvea. Ono što Cartel Landčini unikatnim je njegova perspektiva: Matthew Heineman se bavi “vigilante” grupama boraca protiv kriminala sa obe strane granice.

Stvar se svodi na jednostavnu činjenicu da je tim ljudima i u Arizoni i duboko u Meksiku dosta državne nemoći, možda čak uz dozu korupcije ili proste ljudske kvarljivosti, u borbi protiv sve moćnijih, sve bogatijih i sve agresivnijih kriminalnih grupa. U korenu kartela, pa i posledične korupcije, krije se neumoljiva tržišna logika: ljudi vole drogu, na tome se može zaraditi, ko kontroliše više tržišta može više profitirati, taj profit kasnije ide u podmićivanje nadležnih radi jednostavnije logistike posla i u pranje, odnosno u legalnu ekonomiju pa tako karteli nekom običnom sirotanu ili jedva plaćenom lokalnom policajcu postaju poslodavci. Nekima drugima, pak, oni upadaju u kuće, ubijaju i otimaju rođake, uništavaju sela i gradove i čine druge gadosti. Pa opet na ove samoorganizacije građana gledamo različito u odnosu na to jesu li one na američkoj ili na meksičkoj strani granice, što nas opet dovodi do različitih perspektiva kao u primeru sa mojim klađenjem i konačnim rezultatima.

Prosto, na organizacije tog tipa u Americi gledamo kao na desničarske militante i rasiste, čak i kad njihova priča ima smisla, a njihovi motivi su potpuno validni strah za sopstvenu sigurnost u uslovima kad je najbliža policijska jedinica udaljena sat vremena vožnje. Opet, moramo priznati da njihov strah najčešće nije utemeljen u realnosti, meksički karteli u Americi ipak nisu toliko moćni da ubiju ko god im stoji na putu i moraju da se ponašaju po načelima poslovne komunikacije koja ne gleda blagonaklono na ubistva civila. A i argumentacija im je blago rasistička, s obzirom da kartele i ilegalne migrante u svojoj glavi trpaju u isti koš, iako ti ilegalni migranti dolaze u Ameriku možda i zbog toga što su im karteli uništili izvor sredstava za živor.

Iako to otvara jednu drugu i dugu temu, a analogno je sa izbeglicama i islamskim militantima u Evropi, možemo se složiti da situacija nije tako jednostavna kao što je oni predstavljaju, ali da to ne znači da ti zabludeli ljudi zaslužuju osudu pre edukacije i uvođenja u nekakav sistem. Uostalom, šta oni rade? Patroliraju pored granice, traže zaposlenike kartela, a ako slučajno uhvate ilegalne migrante, predaju ih policiji.

Sa druge strane, meksičke grupe za samoodbranu automatski dobijaju naše simpatije jer brane svoju imovinu, svoja sela i gradove od pretnje kartela, kada već država ne može ili ne želi da im pomogne. One su veće i brojnije od američkih militantnih patroldžija i imaju veću podršku među običnim ljudima, toliku da kada dođu u sukob sa vojskom građani naoružani motkama sprečavaju vojnike da ih razoružaju. Međutim, ono što se kod tih naoružanih grupa građana zanemaruje je to da oni sa brojnošću postaju sila i učesnik u sukobima, da rade posao koji nije njihov, da uzimaju pravdu u svoje ruke, da takođe upadaju u nečije kuće, neosnovano zadržavaju i ispituju građane, a da takođe svako od pripadnika te naoružane građanske formacije može imati i “poslić” sa strane, sa lokalnim kartelom ili konkurentskim, pa možda čak i potpuno privatnu varijantu. Te grupe građana jesu posledica delovanja, odnosno nedelovanja države i možda imaju inicijalne simpatije građanstva, ali postaju problem: ko je njih ovlastio i ko ih kasnije može potčiniti i nekako ugurati u zakonske okvire?

Cartel Land je film o tome koji govori na jedan direktan i “matter of fact” način. Matthew Heineman je uvek tu, na licu mesta, sa svojom kamerom i još jednim snimateljem i zapravo je uspeo da prodre duboko u obe organizacije, čak i da ih snima u različitim akcijama. Dok za američke militente to nije čudno, vole oni pažnju, a naročito priliku da se prikažu kao obični, ni po čemu ekstremni ljudi, priča o meksičkim grupama za samoodbranu je detaljnija, uverljivija i zanimljivija. Do njih možda nije lako doći, a možda samo niko nije pokušao, ali Heineman uspeva da napravi hroniku uspona i pada (odnosno utapanja u neku državnu formaciju) jedne takve grupe, kroz sve razvojne faze, brojne akcije i sukobe, pa čak i unutarnja trvenja i neslaganja.

“Matter of fact” pristup ne treba da čudi, Kathryn Bigelow, poznata po takvim igranim filmovima je producent Cartel Landa, uz ostale, naravno. Cartel Land uspeva da zadrži duh jednog od njenih filmova, inteligentan je, pronicljiv, kompleksan i otvara bezbroj tema za razmišljanje o motivima i postupcima, a pritom nije lak na obaraču i na osudi. Heineman je to održao, ali je uspeo da održi i drugu potpisnu stvar za njene filmove: nemalu količinu napetosti i utisak da smo baš na licu mesta i u epicentru događanja. Preporuka se podrazumeva.

2015.

režija: Deniz Gamze Ergüven

scenario: Deniz Gamze Ergüven, Alice Vincourt

uloge: Günes Sensoy, Doga Zeynep Doguslu, Elit Iscan, Tugba Sunguroglu, Ilayda Akdogan, Nihal G. Koldas, Ayberk Pekcan, Burak Yigit

Eh, propustih ga u Sarajevu i na još nekoliko festivala potom, uvek pod geslom “biće prilike”. Zapravo me je grabio neki loš osećaj već na neviđeno, kao što me zna zgrabiti za neke od tih festivalskih filmova oko kojih se diže neverovatan “hype” i koji skupljaju nagradu za nagradom, a da mene čudi zašto. Slutnja kalkulantstva, koliko u estetskom, toliko i u nekom političkom smislu, nameće se sama od sebe.

Mustangje tako prošao svetom, skupljao nagrade sjajne kritike jednu za drugom, dogurao do nominacije za Oscara (i to kao francuski, ne turski kandidat) i dobio LUX nagradu Evropskog Parlamenta (kao da političari znaju kako se gledaju filmovi), pa sam ga kraju i ja odgledao. Sad, nije mi žao vremena, niti je film dugo trajao, niti to vreme smatram bačenim, ali, iskreno da priznam, ne osećam se ništa bogatijim zato što sam ga pogledao.

Reč je o turskoj varijaciji na temu The Virgin Suicides. Istina, imamo samo jedno samoubistvo (lagani spoiler, ali u suštini nebitan), ali ostali sastojci su tu: device, izolacija, zatvorena i opresivna sredina, religioznost, zatucanost i patrijarhat. I njihov tretman je isti, one su redom lepe i nežne, dok su njihovi ugnjetači ružni, prljavi i zli. I kamera ih snima zavodljivo i sanjivo, pokušavajući da uhvati njihov slobodni duh, ali to ispada kao u nekakvom naivnom spotu ili generičkoj reklami za sreću. One se igraju jedna sa drugom, sa isprepletanim nogama i slično.

Sve počinje jednog poslednjeg dana škole kad su se cure zaputile na plažu s momcima i tamo upustile u nevinu igru sa potapanjem i prskanjem. Realno, ima nečeg erotskog u mokrim školskim uniformama, ali ne znam koliko je to dovoljan razlog da inače sekularno obučene i odgajane cure najebu, na stranu što njih pet sestara raspona dobi od “tek ulazi u pubertet” do “na pragu punoletstva” ne bi visile u istom društvu. No dobro, videle su ih komšije, a komšije komšijaju, što je i logično, pa su devojke završile pod ključem.

One su inače siročad, roditelji su im pokojni, a odgaja ih šira familija predvođena stricem (Peckan), a pod operativnom kontrolom babe (Koldas). Devojke prolaze ubrzani kurs iz domaćinstva i dok su još neosramoćene (vekovni turski recept za kontracepciju i čuvanje nevinosti zvani “u dupe” još uvek deluje i primenjuje se, kako saznajemo), familija ih priprema za udaju, dok mladoženje sa familijama dolaze na čaj. Najstarija se izbori za svoj izbor, druga biva nesrećno utrapljena, treća sama sebi presudi, a kad dođe red na četvrtu, još uvek devojčicu, tu stvari počinju da izmiču kontroli. Peta i najmlađa, ona u koju je autorica ugradila svoje stavove i iskustva i kroz koju često govori, je naša naratorka koja nas vodi kroz priču...

Kako vreme prolazi, ona je u sve lošijoj poziciji. Sestre se redom udaju, a mere sigurnosti u kući su sve veće. Babe i tetke ih uveravaju da je sve to normalno i poželjno, i one su tako, navikne se čovek na sve. Stričevi ih ne pitaju puno za mišljenje. Jedini koji je spreman da im koliko-toliko pomogne je lokalni momak Yasin (Yigit) koji vozi kamionet...

Divno i krasno, čak pristojno i zanatski korektno režirano tako da drži pažnju, ali nažalost potpuno lažno, kalkulantski i iskonstruirano. Odakle da počnem? Možda od škole i nadležnih službi koje bi u Turskoj danas, pa makar i ruralnoj, proverile zašto se deca ispisuju iz obavezne osnovne škole. Možda od logike stvari. Kada se jednom izmigolje u punom brojčanom stanju i odu da se provedu, zašto bi se vraćale? Zašto ih babe i tetke u jednom trenutku štite od muškaraca time što izazivaju nestanak struje da ih ovi ne vide na televiziji, a onda pooštravaju sigurnosne mere? Zašto su stariji muškarci redom tirani, a mlađi se ponašaju kao kerovi kad osete ženku u teranju? Zašto autorica snima utakmicu na kojoj može poentirati (zanimljiva situacija, muškarcima je pristup zabranjen, klub je “kažnjen” time da igra isključivo pred ženama) snima kao dečiji disko u Vrnjačkoj Banji? Zašto preostale dve beže pod maksimalnim merama sigurnosti, same i pred svadbom kada su mogle ranije i lakše? Ovo poslednje se može otpisati na filmsku logiku građenja tenzije po svaku cenu, ali je i dalje stupidno.

Verujte mi, poslednji sam koji će se buniti po tome što neko za tuđe novce blati svoju zemlju. To je legitimno pravo, čak i moralna obaveza slobodne jedinke da oblati bilo kakav kolektiv zbog bilo kakve grube i nehumane prakse. Ako neko sa strane to plati, još bolje. Nije čak ni problem što je to razumljivo zapadnim recipijentima koji su obezbedili sredstva, ubacili “ruku” scenarija Alice Vincourt (autorice inače elementarno zanimljivog filma Augustine u kojem je Deniz Gamze Ergüven odigrala jednu epizodnu ulogu), pobrinuli se za fotografiju i muziku i u konačnici poslali baš taj film za Oscara.

Problem je u tome što Deniz Gamze Ergüven to radi lažno, folerski i tupo. Tretirajući te babe i tetke kao simpatične i dobre, ali eto malo staromodne žene, ona zapravo ne propituje i ne napada patrijarhat. Te drage žene su svojom voljom saučesnici u zločinu i to dobro znaju, a zbog toga su krive jednako koliko i brkati muškarci koji ih drže u kuhinjama. Konzervativizam i retradicionalizacija Turske pod Erdoganom je tema, sasvim legitimna, i treba je načinjati i iznutra i izvana (Evrope, odnosno Evropske Unije), ali u svojoj naivnosti, Mustang nije rešenje. Čak je i naslov filma foliracija: govori o slobodnom duhu divljeg konja, a većina postupaka njegovih heroina izgleda kao odlazak ovaca na klanje.

kritika originalno objavljena na FAK-u

2015.

režija: Karyn Kusama

scenario: Phil Hay, Matt Manfredi

uloge: Logan Marshall-Green, Emayatzi Corinealdi, Tammy Blanchard, Michiel Huisman, John Carroll Lynch, Lindsay Burdge

Evo jednog recepta za horor scenario i košmarne snove. Dolazite na večeru kod prijatelja koje mislite da poznajete, ali oni nisu ono što mislite da jesu. Ma koliko mislili da ih poznajete, zapravo nemate pojma o njima i njihovom skrivenom životu u kojem oni mogu bilo šta od sledećeg: svingeri, prodavci u multi-level shemi, članovi religijskog ili new age kulta, serijske ubice. “Trope” je prilično standardan, ima ga onoliko po filmovima, može ga se obojiti u različitim tonovima, ali štos je u tome da se tako nešto može desiti svakome. Meni se ta varijanta vrzmala po glavi, recimo poznajem par koji je nekoć prodavao HerbaLife proizvode (inače su divni i dragi ljudi), a verujem i vama je tako nešto palo na pamet.

The Invitation je film zasnovan na takvoj premisi, skoro ceo smešten u “prijateljsko okruženje”, prostranu kuću (i okućnicu) i njegov opis i sadržaj više odgovaraju kakvoj indie drami ili komediji. To da je u pitanju horor možemo zaključiti eventualno po imenu rediteljice i po terminu u kojem se film prikazivao na beogradskom Festu – u pitanju je ponoćna projekcija. Dobro, da se naslutiti šta nas čeka i iz psihički zahtevnih pod-tonova koji probijaju, iz psiholoških profila glavnih i nekih sporednih likova, ali veći deo vremena ćemo zapravo gledati jednu sporu i depresivnu indie dramu. Tek kraj filma opravdava ponoćni termin. Budite upozoreni.

Što se Karyn Kusame tiče, treba biti oprezan, njen prvenac Girlfight(2000) je obećavao, ali su usledili SF “tezga” Aeon Flux(2005) i poprilično kriminalni eksperiment sa horor-komedijom Jennifer's Body (2009) od kojeg su mi u sećanju ostali samo prilično loš generalni utisak i zanosna figura Megane Fox u onoj sceni u kojoj skače u jezero. Tek od scenarista ne možemo očekivati ništa impozantno. Hay i Manfredi rade u duetu, sa Kusamom su sarađivali na Aeon Fluxu i usput su nam podarili filmske “shitove” kao što su The Tuxedo, Clash of the Titansi, najsvežije, Ride Along koji je dobio i nastavak. Budite duplo upozoreni.

Da objasnim malo “setting”, bez ulaska u nepotrebne detalje i spoilere. Will (Marshall-Green) je, vidi se odmah na prvi pogled, čovek sa svojim silnim problemima. Već u prvoj sceni vožnje on i njegova devojka Kira (Corinealdi) autom udare kojota i Will mu, sa traumom u pogledu, prekrati muke komadom alata koji ima u autu. Njih dvoje zapravo idu na Willovu bivšu adresu, u vilu poviše Los Angelesa u kojoj je živeo sa bivšom ženom Eden (Blanchard). Njih dvoje su se razveli usled traumatičnog događaja (smrti deteta) i nekompatibilnosti tugovanja. Eden sad ima novog muža, Davida (Huisman) i njih dvoje su na večeru pozvali ne samo Willa i Kiru, nego i šaroliko društvo (bivših) zajedničkih prijatelja.

Jedina osoba koja iz tog kruga istupa je nova prijateljica Sadie (Burdge) za koju kažu da su je upoznali kada su živeli u Meksiku. Kasnije će se društvu priključiti i sablasni Pruitt (fenomenalni John Carroll Lynch) koji svoju očito mračnu, sociopatsku stranu pokušava da prikrije maskom priprostog, srdačnog čoveka. I David je malo čudno srdačan kao novi muž prema bivšem, a Eden je možda fizički prepoznatljivo elegantna, ali se ponaša potpuno drugačije od onoga Will pamti. Ispostaviće se da su se njih dvoje upoznali na grupnoj terapiji i navukli na nekakvu new age priču i da su na osnovu toga pokupili i Sadie i Pruitta. Ništa strašno. Ili...

Atmosfera u kući je vrlo difuzna i melanholična, negde između “povratničke” i “oproštajne”, kao na nekakvoj The Big Chill godišnjici mature. Jasno je da se oni nisu videli dugo i da traumatično iskustvo nije ostavilo posledice samo na Eden i Willa, niti samo na njihov međusobni odnos, nego i na odnos sa prijateljima. Ožiljci su najvidljiviji na Willu kojem odmah tu nešto “smrdi”, ali ga ostali otpisuju kao nekakvu “kvari-igru” i paranoika. Pije se skupo vino, jede se fina hrana, razgovara se o svemu i svačemu, prijateljski ili sa distance, usiljeno ili uljudno.

Iz uljuljkane atmosfere filma će vas možda povremeno prodrmati poneki pažljivo ubačen detalj. Ti detalji nisu invazivni i šokantni, kratkog su daha i sve se uglavnom vraća na staro. Kako vreme prolazi, tih “off” detalja je sve više i više, a maske se sve manje drže i prave namere izlaze na videlo. Iako nas diskretno pripremaju na kraj filma, tih poslednjih nekoliko minuta će svejedno doći kao iznenađenje.

Iznenađujuće precizno i pametno napisan i veštom, ali nežnom ženskom rukom režiran, The Invitation je izvrstan film. Treba obratiti pažnju na dosta detalja, od prilično školskog plan – kontraplan kadriranja koje ovde rešava većinu potreba i upotrebe svetla, tona i muzike do teksta i pod-teksta. Film je slojevit i tera na razmišljanje, pa makar i o standardnim temama kao što su suburbanizacija i otuđenje u modernom svetu.

Tu čak ni sastav družine nije nebitan i slučajan: dominiraju belci, Kira je crnkinja, imamo azijatski bračni par (likovi se šale na račun muškog dela tog para da je on najnepouzdaniji Koreanac), imamo i gay par od kojih je jedan latino i u grupi ljudi u 30-im godinama osetno stariji Pruitt je upadljiv kao da je obukao reflektirajući prsluk. Ovakva demografska konstrukcija likova nije samo tipična za Hollywood, nego i za američku kinematografiju generalno. Možda čak i za američko društvo u celini. U tom smislu će replika koju čujemo u završnici filma (“They're only humans”) dobiti jedno sasvim novo značenje, posebno uparena sa onom panoramom na kraju.

Zbog toga je The Invitation nešto najsvežije što se dogodilo na polju horora, ali i indie kinematografije. Ostaje još da se vidi da li je ovaj film plod slučajne inspiracije i spleta pogodnih okolnosti ili smo upravo pogledali delo do sada neprobuđenog genija. Vreme će pokazati.

Porodica / Family

Les deux amis / Two Friends

Šiška Deluxe

Der Nachtmahr / The Nightmare

The Devil's Candy

III

Mi gran noche / My Big Night

Bez granic / Without Borders

Paluba ispod Terazija / Signature Work

Ixcanul / Volcano

S one strane / On the Other Side

Der Bunker / The Bunker

Sisters

Kollektivet / The Commune

Quand on a 17 ans / Being Seventeen

Anasatsu kyoshitsu / Assassination Classroom

Sizif K. / Sisyphus K.

Cartel Land

Mustang

The Invitation