nije više Film na dan

2014.

režija: Francis Lawrence

scenario: Peter Craig, Danny Strong (po romanu Suzanne Collins)

uloge: Jennifer Lawrence, Josh Hutcherson, Liam Hemsworth, Philip Seymour Hoffman, Julianne Moore, Donald Sutherland, Woody Harrelson, Elizabeth Banks, Sam Clafin, Jeffrey Wright, Stanley Tucci

Ne bih da se ponavljam i da zvučim kao hipster koji voli samo opskurne stvari, ali zaista ne vidim poentu u franšizama osim one najočiglednije, finansijske. Jasno, studiji zavise od novca i od publike, puno ulažu da bi puno i dobili, mlađi glumci preko franšiza dobijaju zvezdani status, stariji naplaćuju honorar za relativno nezahtevne uloge. Nisu ni ti filmovi loši ni dosadni sami po sebi, ali se opet osećam kao budala kad me navuku da posle prvog pogledam drugi, treći, četvrti, deseti film, bilo da znam šta će se dogoditi, bilo da nemam pojma.

Međutim, posebno mi ide na živce jedan novi trend “muže” da poslednju knjigu u serijalu podele na dva dela. Finansijski rezultat je dobar svakako, knjige i filmovi imaju armije fanova. Pogledajte fenomen Harry Pottera i Twilighta, da ne pominjemo bespotrebno razvlačenje Hobbita na čak tri filma. Međutim ti “Part 1” filmovi su jednostavno nekompletni, nesnađeni i dosadnjikavi, pa više deluju kao epizoda izrazito skupe serije nego kao film koji može stajati samostalno. Bez obzira na relativno jednostavan uzrok (“muža”) i povod (treća i poslednja knjiga je primetno obimnija nego prve dve) za ovakav postupak, ni u slučaju serijala The Hunger Games te njegovog dela Mockingjay se ne može pobeći od tog famoznog “Part 1” utiska – u pitanju je za sada naslabiji deo serijala.

Prvi deo je bio žanrovski pristojan blockbuster, zanimljiviji na nivou ideje (“young adult” distopija, prvi film na tom talasu) i trivije (put do zvezda Jennifer Lawrence) nego u samoj izvedbi uglavnom ograničenoj na događaje u areni i opterećenoj “shaky cam” estetikom. Imao je i on svojih prednosti, poput izuzetno zanimljive muzičke pratnje, ali ipak nije sve štimalo glatko. Drugi deo je za jedan drugi deo trilogije bio iznimno samostalan i više se bavio kosmologijom, društvenim uređenjem nego događajima u areni, dodatno pojačao glumačku ekipu, zamenio reditelja i promenio estetiku u smeru vrlo stabilne slike. “Prvi deo trećeg dela” koji imamo pred sobom odlazi još dalje od arene i potpuno se bavi politikom i revolucijom u ditopičnoj državi Panem, paletu boja dodatno pomera ka sivom spektru i uvodi neke nove likove.

Radnja se nastavlja izvesno vreme od kraja prethodnog dela. Katniss (Lawrence) je uništila arenu na jubilarnim Igrama, ali je pod vođstvom Heymitcha (Harrelson) i Plutarcha (Hoffman) spasena i prebačena u Distrikt 13 za koji se verovalo da je uništen nakon prethodne pobune. Ispostavlja se da nije, nego su se pobunjenici i izbeglice iz drugih distrikata povukli u nevesele podzemne bunkere. Tu vidimo i Katniss sa natruhama PTSP-a, upoznajemo je kako bunca (pokušaj elegantnog rešenja da nas autori ne bi podsećali u montažnoj sekvenci šta se dogodilo), a sa njom upoznajemo i jedno novo državno uređenje, pseudo-egalitarno, pod vođstvom predsednice Alme Coin (Moore). U njemu svako ima svoju ulogu, tako je Plutarch majstor propagande, Beetee (Wright) tehnološki genije, opet imamo i Effie (Banks) kao guru za stil, što je zanimljiva, ali ne baš potrebna epizoda. Za Katniss je namenjena uloga lica revolucije.

U međuvremenu, pobuna je u punom zamahu i Capitol sprema napade na pobunjenike po distriktima, a ispostavlja se da zna i za aktivnosti u navodno tajnom Distriktu 13. Predsednik Snow (Sutherland) je žučniji nego ikada, Stanley Tucci sa perikom se vraća kao Caesar, a jedan od dvojice Katnissinih frajera, Peeta (Hutcherson), je zarobljen i korišten kao propagandno sredstvo Capitola kako bi ljudstvo odvratio od pobune. Pobunjenici i izbeglice, pre svega Katnissin drugi frajer, lovac Gale (Hemsworth) i preživeli kolega iz arene Finnick (Clafin) u njemu vide izdajnika, jedino Katniss shvata da je on samo sredstvo pritiska na nju, pticu rugalicu, simbol revolucije.

Utisak je, naročito u prvoj polovini filma, da se sve nekako vuče i da su autori svesno išli na razvlačenje minutaže. Katniss je postala izuzetno pasivna i zapravo šraf u pobunjeničkoj mašineriji na zadatku snimanja propagandnih filmova. Iako se, navodno, izborila za svoju slobodu i spontanost, ona ipak deluje lažno, usiljeno, čak i u najefektnijem delu kad zapeva folk standard The Hanging Tree, a posebno dok gleda u ruševine i tuguje nad svojom sudbinom i sudbinom svog Distrikta 12. Čak je i ono malo akcije koje u prvoj polovini filma imamo bledunjavo i neuverljivo, ali se stvari popravljaju kako film odmiče. Akcija postaje atraktivnija, fokus je više na njoj i jedina zamerka je što tu nemamo Katniss. Ali imamo nekoliko efektnih scena, diverzantske akcije, jedno pogubljenje u ISIS stilu, atmosferu atomskog skloništa i jedan sasvim neočekivan obrat na kraju i, naravno, “cliffhanger” za nastavak.

Uostalom, The Hunger Games serijal je oduvek bio zanimljiviji zbog pod-teksta koji se da tumačiti nego zbog svog teksta, i to je i ovde slučaj. U trećem delu konačno imamo malo jasniju ideološku sliku, nakon klasične distopije iz prvog dela i konteksta elite i mase koji se može tumačiti i konzervativno i liberalno i levičarski iz drugog. Treći dao nam svojim tretmanom zaraćenih strana, gde je Captol nedvojbeno konzervativna, ujedno i dekadentna tvorevina u skladu sa Starim Rimom, a Distrikt 13 siva, socijalistička diktatura (što je uočljivo i na vizuelnom nivou), nagoveštava ideološku poziciji kako autorice romana Suzanne Collins, tako i autora filma. Ona je klasična liberalna, post-ideološka, individualistička. Shodno tome, revolucija više liči na šarene revolucije na post-sovjetskom prostoru nego na socijalno osveštenu klasnu borbu.

Druga zanimljiva stvar su glumci. Svi svoje uloge izvode perfektno, ali oseća se razlika u prostoru koji dobijaju, što je pre svega problem scenarija koji je uglavnom korektan, ali manjkav u pojedinim detaljima. Neki likovi su tu samo da bi se nekako odšlepali do poslednjeg dela i finala, što je frustrirajuće prisutno kod Heymitcha, sada treznog i u funkciji “levog smetala”. To se oseća i kod Katniss, i svesno ili ne, Jennifer Lawrence uspeva da pogodi tu žicu. Ne znam da li je to dobro. Katniss ne zna zašto je tu, radije bi bila negde drugde, ne snalazi se. Taj stav je prisutan i kod Jennifer, i ona bi radije bila u nekom drugom filmu. Ona je od mlade nade u prvom delu postala velika zvezda u drugom, a sada je već umorna profesionalka kojoj se nešto ne da raditi, ali to svejedno radi.

Malo razočaranje je i Julianne Moore od koje sam ipak očekivao strastveniju i koloritniju ulogu, ali ona je samo korektna, ni više ni manje. Sutherland je standardno dobar u svojoj ulozi zlikovca. I ostali imaju svoje momente, više ili manje, ali se sve to uklapa u sivilo i pozicioniranje pred konačni obračun, što je i nekako glavni utisak o filmu.

Međutim, ja se na serijal nisam “navukao” ni zbog Jennifer Lawrence koju izuzetno volim gledati, ni zbog “young adult” tematike, čak ni zbog političkog konteksta koji može ići samo donekle. Moj razlog za gledanje je, rekoh u kritici prethodnog dela, Philip Seymour Hoffman kome je ovo testamentarni film. I on je dobar, štaviše odličan, konačno pozicioniran bliže centru događaja, opušteniji i sa više inspiracije. Ako i bude ostao upamćen po The Hunger Games, ostaće upamćen po dobroj ulozi. Sad, što su to prosečni do solidni filmovi, to je već druga stvar.

2014.

režija: Sean Anders

scenario: Sean Anders, John Morris, Jonathan M. Goldstein, John Frances Daley, Michael Markowitz

uloge: Jason Bateman, Jason Sudeikis, Charlie Day, Jennifer Aniston, Kevin Spacey, Jamie Foxx, Chris Pine, Christoph Waltz, Jonathan Banks

Čim sam pročitao vest da će Horrible Bosses dobiti nastavak, pretpostavio sam da će to biti jedan od onih veštačkih, besmislenih, nakalemljenih nastavaka smišljenih za otimačinu para od naivnih gledalaca. I bio sam u pravu, ovaj nastavak je sasvim nepotreban, što je i publika solidno prozrela, pa je, pored svega, još i flopnuo. Kako je priča prvog filma bila završena i zaokružena, za nastavak po narativnoj liniji realno nije bilo mesta, pa su samo preuzeti likovi iz filma i smišljena (spakovana od sastavnih delova) nova priča, sa ciljem da sve bude izraženije: gluposti su gluplje i glasnije, za bilo šta pametno nema mesta, humor je još uvredljiviji i direktniji, k tome još manje smešan i delotvoran. Pod-teksta nema nikakvog. “Mi smo ovdje samo zbog para”, citiram KUD Idijote i pretpostavljam da je to bila deviza studijskih glavešina kad su dali zeleno svetlo za ovakav projekat. Rezultat je da on vređa dostignuća originalnog filma koji je zaradio solidnu svoticu i u određenim segmentima uneo dah svežine i kontekst u “mainstream” komedije za odrasle.

Ne da je originalni Horrible Bosses bio dobar film, jer, budimo iskreni, nije, ali je makar imao potencijala da bude solidan i relevantan. Naravno, teorija je jedno, a praksa drugo, pa je potencijalno zanimljiv kontekst modernog kapitalizma ispeljan tako da se u konačnici Horrible Bosses pretvorio u populističku komediju, onakvu kakve gledaju preopterećeni radnici da bi se smejali šalama o genitalijama, seksu i telesnim fluidima i trojici šmokljana i debila koji pokušavaju da se osvete svojim sadističkim, perverznim i kradljivim šefovima. Raja nije skužila štos da se sve vreme smejala samoj sebi. Drugi deo čak nema ni taj potencijal, nema ni te šefove (osim u nakalemljenim epizodama radi fingiranja kontinuiteta), nema kontekst, zapravo nema ništa originalno, potencijalno zanimljivo, čak ni smešno.

Priča počinje izvesno vreme posle kraja prvog filma. Naši šmokljani, najpametniji od trojice, ali ipak nedovoljno pametni Nick (Bateman), patetični Kurt (Sudeikis) i retardirani Dale (Day) su odlučili da pokrenu svoj biznis sa nekakvom alatkom za tuširanje koja se zove “shower buddy”. (Gay humor – check.) Prezentacija na televiziji im polazi po zlu, a još im se web stranica zove niggerdale (rasistički humor – check), pa im posao propada. Slamku spasa će im ponuditi mladi bogataš Rex (Pine) koji će ponuditi da ih otkupi, ali oni su rešeni da budu sami svoji šefovi, pa će to odbiti. Tu uskače Rexov otac Burt (Waltz) koji će im dati kredit i naručiti prvu veliku seriju proizvoda. Štos je u tome što on nema nameru da im plati za robu, nego samo da im naplati kredit i to će ih dovesti do bankrota.

Ideju za instant rešenje će dobiti od starog znanca Motherfuckera Jonesa (Jamie Foxx u reprizi uloge iz prvog filma, još glasniji i nejasniji, iritantan do übera), a ta ideja glasi da otmu Rexa kako bi im Burt platio dug za otkup. U tu svrhu moraju provaliti u ordinaciju zubarke Julie Harris da bi ukrali gas-smejavac za omamljivanje, ali i da bi se Jennifer Aniston pojavila u reprizi uloge iz prethodnog filma, samo što je sad njena uvrnuta seksualna opsesija dignuta na novi, izrazito neprijatan nivo. To više nije smešno, to je patetično. Pojaviće se i Kevin Spacey kako bi grupu debila zajebavao iz zatvora, eto tako... Bilo kako bilo, otmica ne prolazi po planu (iznenađenje samo takvo) i naši šmokljani su opet u većim problemima nego na početku.

Dalje imamo samo usiljeni humor na seksualne i druge teme i ponavljanje jednih te istih štoseva kroz ceo film. To nije “running joke” jer nije bilo smešno ni prvi put. Kurt i Dale izgledaju kao da im je između dva filma mozak odstranjen hirurškim putem, pa Nick u poređenju s njima deluje kao genije. Chris Pine je zaglavljen sa jednodimenzionalnim, ljigavim i neuverljivim likom, pa iz njega ne uspeva da izvuče ništa. Njegova uteha leži u tome što je bolji od velike većine ostalih. Christoph Waltz je potrošen bezveze, i sva je prilika da se njegova hollywoodska karijera posle nekoliko bljeskova našla u slepoj ulici. Videćemo hoće li se iz nje izvući. Spacey je prisutan koliko da naplati ček, a Jennifer Aniston pokazuje da nema blama kad su u pitanju komedije. To možda nije loša osobina, ali ovde svakako ne izgleda dobro, i mislim da joj ovakve uloge škode. Zapravo, čudi me kako ona nije dobijeni tekst spalila i pepeo poslala producentima i studijskim glavešinama da pokaže šta misli o svojoj ulozi i njhovom projektu. Ono što su joj servirali je zaista uvredljivo. Jedina pozitivna strana filma je Jonathan Banks kao nadrkani policajac kome je jasno da ima posla sa idiotima i to zapravo izgleda kao legitiman stav o filmu.

Naravno, Horrible Bosses 2 je loš film, mada to smo mogli pretpostaviti i pre. Čudno je, međutim, koliko je to zapravo loše i pored renomiranih glumaca. U stvari, čemu smo se i mogli nadati od autorske ekipe koja je zamalo pogodila sa prvim delom i koja je dodatno pojačana sa veteranima ćoravih komedija za odrasle. Važnije od svega ovaj film pokazuje šta sve ne valja u Hollywoodu, posebno glede poslovnog modela. Svaki slučajni uspeh se mora pretvoriti u mužu sa nastavkom, ma koliko on bio besmislen. Ako bude i trećeg dela, mislim da ga neću pogledati ni iz radoznalosti. I ovaj sam komotno mogao preskočiti.

2015.

režija: Julius Onah

scenario: Julius Onah, Mayuran Tiruchelvam

uloge: Columbus Short, Wilmer Valderama, Alicja Bachleda, Jesse Spencer, Kareem Savinon, Paz de la Huerta, J. Bernard Calloway, Mike Starr

Nedavno sam pisao o jednom sjajnom filmu. Zove se A Girl Walks Home Alone at Night i neviđeno je cool. Sada opet imam jedan sasvim cool film da predstavim i on se zove The Girl Is in Trouble. Na prvi pogled, ta dva filma nisu previše slična. Jedan je vampirski, uslovno rečeno, drugi je noir – misterija, takođe uslovno rečeno. Jedan je smešten u mali propali pustinjski kalifornijski gradić, drugi u metropolu New York. Jedan je snimljen digitalnom kamerom u crno-beloj varijanti koja deluje oštro, drugi na 35mm, u boji i deluje mekano. Jedan je na farsi jeziku i sa internacionalnim glumcima iranskog porekla, drugi sa internacionalnim glumcima različitog porekla koji gravitiraju New Yorku, naravno na engleskom jeziku.

Neko će reći da osim naslova ova dva filma nemaju ništa slično. Naslov je očigledna poveznica, pošto šetnja noću često implicira nevolju. Druga poveznica su autori. Oboje su debitanti u celovečernjem formatu i oboje su imigranti (Ana Lily Amirpour je persijanka druge generacije, doduše, dok je Julius Onah nigerijskog porekla), i oboje jako koriste imigrantsku pozadinu, mada na drugačiji način. Oba filma su indie, i oba iz te tradicije vuku korene. Dok kod vampirskog imamo Jarmusha kao inspiraciju, kod noira ne možemo tačno odrediti jednog autora kao uzor, već je tu zastupljena cela newyorška klika, a Spike Lee je potpisan kao producent. Oba filma vole i cene muziku i obilato je, i potpuno ispravno koriste. Konačno, oba filma preispituju, rastavljaju i sklapaju žanr kojim se bave.

Priča sa devojkom u nevolji je sledeća. Barmen i DJ bez posla po imenu August (Short) pod svoj krov prima droljastu Šveđanku Signe (Bachleda) koju zna iz kafića u kojem je radio pod krov jer je ona u nevolji, pa tako on upada u istu tu nevolju. Nevolja je ubistvo koje pored devojke uključuje još pokojnog sitnog dilera Jesusa (Savinon), njegovog besnog brata Angela željnog osvete (Valderama) i veoma bogatog belca Nicolasa (Spencer) u čijem se stanu dogodilo ubistvo i koji će sve učiniti da ga zataška. Signe kaže, i za to ima video-snimak kao dokaz, da je Nicolas ubio Jesusa, ali ona je manična i nepredvidljiva, možda čak i mutna pošto govori polu-istine i snalazi se tako što se uvaljuje muškarcima. Sa druge strane, Nicolas, pritisnut od strane Angela i bez očekivane zaštite, krivicu svaljuje na nju...

Dodatni štos leži u tome da je, iako je u pitanju jedan od najvećih svetskih gradova, radnja ograničena na jedan kvart i nekoliko kafića i klubova i da se svi likovi međusobno poznaju makar površno i u prolazu. Ili su se susreli, ili su preprodavali jedni drugima kroz još dve-tri ruke ili preko interneta.

August je, pored toga što je glavni lik, varijacija na temu detektiva koji prosto ne želi da ima išta sa slučajem, još i narator koji nas putem digresija upoznaje sa ostalim likovima. Kroz te digresije saznaćemo njihov etnički, klasni i personalni “background”, kao i komadiće tajnih, duboko ličnih istorija New Yorka, posebice kvarta Lower East Side. Biće tu valova imigracije, Wall Streeta, berzanskih krahova, stalnog muljanja i dovijanja...

Augustova naracija, njegova razmišljanja i digresije ne preuzimaju radnju filma koja ostaje prvenstveno misterija, ali ostaju u pozadini i ne nestaju. Ovakav postupak zahteva puno koncentracije i Onah pokazuje zavidnu veštinu u skrivanju tragova i držanju u dilemi istovremeno stvarajući uverljivu, organsku pozadinu za priču i prikazujući kakav New York zaista jeste iz perspektive direktno sa terena. Likovi se, tipično newyorški, bore sa vremenom koje ih sustiže i prestiže i taj pritisak je vidljiv. Mudriji za to vreme sede i posmatraju, uče i pamte.

The Girl in Trouble ima auru od srca iskrenog filma, ali nema naročitu misiju ni dubinu. Ipak, savršeno je zabavan i zapanjujuće funkcionalan zbog toga kako je izveden. To važi na svakom planu, od priče koja je pod apsolutnom kontrolom, preko skretanja pažnje i šaltanja napred – nazad kroz priču i tempa do izbora sjajnih glumaca. Možda se i moglo bez ponavljanja centralne scene ubistva, ali ta scena je toliko dobro režirana, a napetost u njoj je savršeno dozirana da je time zaslužila da se nađe u filmu.

Columbus Short je izuzetno simpatičan kao August i zadovoljstvo je slušati njegova naklapanja. Wilmer Valderama je odličan kao besni brat željan osvete i možda je pornašao pravu ulogu za sebe u daljnjim projektima. Poljska glumica rođena u Meksiku Alicja Bachleda sjajno izvodi transformaciju od nežne cure u nevolji do potencijalne “femme fatale” i nazad, od scene do scene i od kadra do kadra. I to čini sjajno. Jedino je Jesse Spencer pomalo uskraćen jer je njegov mladi bogataš Nicolas uglavnom jednodimenzionalni bogati seronja. To je, opet, stvar perspektive autora više nego nekakva krupna i neoprostiva greška i može se pripisati njegovom neiskustvu. Zato imamo par veoma koloritnih epizoda, a Paz de la Huerta u svojoj kao konobarica, drolja i narkomanka ostvaruje možda i najbolju svoju ulogu ikada.

The Girl Is in Trouble je film svakako vredan pažnje. Zabavan je, pratljiv i pamtljiv. Dobro “vozi”, ostavlja utisak i čak je u neku ruku informativan. I cool je. Veoma cool. Zato ima moju preporuku, a Onah mesto na listi autora za praćenje.

kritika originalno objavljena na: monitor.hr

2014

scenario i režija: David Robert Mitchell

uloge: Maika Monroe, Keir Gilchrist, Jake Weary, Daniel Zovatto, Lili Sepe, Olivia Luccardi

It Follows je film koji je podigao dosta veliki “hype”, pobedio na prestižnom Austin Fantastic festivalu i požnjeo redom dobre kritike kako od specijaliziranih horor publikacija, tako i od drugih portala za filmsku kritiku, kao i od ozbiljnijih medija. Sva je prilika da te pohvale nisu nimalo nezaslužene, jer je u pitanju horor koji ne potcenjuje gledaoca i ne servira mu jednu te istu konfekciju, bilo da je to u pitanju “found footage”, monstrumi na isti kalup ili nemaštoviti franšizni nastavci, a nema ni šokantnog nasilja, užasa i uludo potrošenih hektolitara krvi. U pitanju je jedan inteligentno koncipiran horor film koji donosi pravu dozu šoka uz sablasnu atmosferu i zanimljiv pod-tekst, te obilje promišljeno utkanih žanrovskih refernci.

U prologu vidimo curu kako u spavaćici i štiklama (čudna i nepraktična kombinacija) beži po susedstvu kao da je nešto proganja. Mi, naravno, još ne vidimo šta je to, a ona će već nekako naći ključeve od auta i otfurati se do plaže. U sledećoj sceni je vidimo mrtvu, okrvavljenu, sa otvorenim prelomom noge. To nešto ju je očito stiglo.

Priča se dalje fokusira na Jay (Monroe) i grupu frendova oko nje: njenu sestru Kelly (Sepe), hipsterku Yaru (Luccardi) i šmokljavog momčića Paula (Gilchrist). Povremeno im se pridruži i sused Greg (Zovatto), to jest kada nije zauzet zavođenjem devojaka, pošto važi za lokalnog lepotana i taj hobi ga očito zanima i ide mu od ruke. Jay ima svežeg dečka, nekoliko godina starijeg momka koji se predstavio kao Hugh (Weary). Na prvom sastanku koji vidimo Hugh će se ponašati malo čudno, kao da vidi imaginarnog progonitelja, što će mladom paru pokvariti šanse za seks. Na sledećem sastanku, međutim, sve ide po planu i programu i sastanak se završava na zadnjem sedištu auta.

Hugh će onda, “kao pravi džentlmen”, svoju partnerku omamiti, odvesti u napuštenu fabričku halu i vezati je za invalidska kolica, te joj ispričati jednu priču... Naime, seksom sa njim nije “pazarila” neku boleštinu, bogu hvala, ali je sebi na vrat navukla kletvu. Neko će je stalno pratiti, brzinom normalnog, “casual” hoda, ali zato izuzetno uporno i postojano, sve dok je ne stigne i ne ubije. Taj neko, ili bolje rečeno to nešto, neće govoriti, ali će menjati oblike, doduše uvek ljudske, nekad poznatih ljudi, češće nepoznatih. Najbolji način da se reši bede je da prvom zgodnom prilikom spava sa nekim i kletvu jednostavno prosledi dalje. Ako to ne učini, kada demon završi s njom, vratiće se nazad do Hugha i pozabaviti se s njim. Uostalom, zgodna je cura, pronalazak partnera joj neće predstavljati problem. Osim moralnog, naravno...

Jasno, spolna bolest u vidu demona je metafora. Rekao bih da je ova metafora jedva metafora i da se odnosi na post-seksualno stanje, dakle na stid, nesigurnost i preispitivanje. Određeni krugovi će tu učitati propagandu konzervativnog javnog morala i apstinencije i na tome završiti priču, ali to bi bilo površno. Jasno, seks zauzima visoko mesto na listi tinejdžerskih prioriteta i “virus” se prenosi seksom. Stvar je ipak malo složenija, pošto je seksualno sazrevanje, ponašanje i praksa takođe “karta” za ulazak u svet odraslih, te dokaz zrelosti koji sa sobom vuče izvesne posledice i očekivanja, pa bih ja tog demona pre video kao taj isti javni moral, pritisak sredine i socijalno ucepljeni osećaj stida i preispitivanja. Dokaz za to vidim u nekim njegovim manifestacijama, iako ne svim. On se pojavljuje kao mnoštvo golih, istraumatiziranih žena od kojih su neke vrlo očito bile žrtve nasilja, ili kao (pretpostavljam) seksualno isfrustrirani previsoki klipan, ili kao goli manijak na krovu, ili kao poslovična osuđujuća baba. Posebno je interesantno da se u ključnim scenama demon pojavljuje kao bliski rođak ili roditelj žrtve, što otvara mogućnosti psihoanalitičkog tumačenja u šta ne bih ulazio. Zadržimo se na tome da to ima veze sa stidom, od nekog bliskog ili makar iz neposrednog okruženja, ili da se ne pretvorimo u nekog.

Već zbog toga je It Follows film vredan pažnje. Međutim, pravo blago ovog filma se skriva u tome kako je žanrovski i stilski izveden. Elektronski “soundtrack” i “trope” oko javnog morala i čednosti direktna je asocijacija na Carpentera, kao i nehajno spori hod monstruma koji našu junakinju proganjaju. To je sve dosta puta ponovljeno, sa više ili manje uspeha, u “slasherima” koji su usledili nakon Carpenterovog Halloweena (1978), čak i u originalnom Terminatoru (1984) koji ima sličnu mehaniku. Sama kletva koja se prenosi sa osobe na osobu je standard za val japanskih horora, gde je, kao u originalnom Ringu (1998), entitet kružio sa određenim predmetom i za taj predmet vezanim činom.

It Follows sjajno slaže žanrovske standarde, ali se tu ne završava. Neke od njih sjajno varira i izokreće. Imamo ubicu koji vreba, koji se pojavljuje iz drugog plana, koji pleni svojom postojanošću i imamo grupu tinejdžera koji su u begu, krše se i lome, ali ubica ima jasno određenu metu, druge će skloniti, zaobići ili odgurnuti. Takođe, grupna dinamika se menja iz neverice u apsolutno prihvatanje viđenja žrtve među njima, ali umesto instinktivnog “svako za sebe” pristupa, ovde kohezija raste iz situacije u situaciju, iz poduhvata u poduhvat. Dva momka u grupi, zavodnik Greg i tunjavi Paul se u jednom trenutku javljaju da preuzmu kletvu na sebe tako što će spavati sa Jay. Ima u tome nečeg tipično mužjačkog i hormonima teranog, istovremeno viteškog i sebičnog, usuđujem se reći i komičnog. Kad smo kod komičnih momenata, oni su prisutni na sjajno tempiranim i neočekivanim mestima i dolaze kao relaksacija u momentima lažnih uzbuna. U filmu koji takođe ima i solidan broj pravih cimova, oni lažni samo dodaju na atmosferi. Za atmosferu je dosta važna i savršena, često snolika fotografija, kao i lokacije Detroita, od relativno pristojnih predgrađa do sablasno derutnog i napuštenog centra.

Ono što je problematično sa It Follows je njegova linearnost. Film je zbog toga podeljen u najmanje 4 celine, plus prolog i epilog, pa se čini da u svojih 100 minuta ima nekoliko obrata previše. Svaka od celina se završava sa svojom kulminacijom, a kako su uglavnom sličnih intenziteta, upitno je koliko je napetost dozirana i pravilno raspoređena. U nekom trenutku će nam se učiniti da se film malo vuče. Takođe, likovi su daleko od savršenih po pitanju nijansiranja. I pored odlične glume Maike Monroe, Jay nije do kraja životni lik. Druge dve cure su potpuno prazne, jedva da imaju funkciju u filmu, pa se čini da su tu radi brojnog stanja. Kod muških je centralni problem njihova tipičnost koja ide do granice jednodimenzionalnosti.

It Follows je vrlo dobar film koji ima šta da kaže i koji funkcionira i na žanrovskoj i na metaforičkoj ravni, pa čak i kao art-film. Njegov svet je zaokružen i podseća na Brick (2005) koji je takođe prenosio ozbiljne teme i žanrovske rasprave u tinejdžerski milje. Autor David Robert Mitchell za sobom već ima jedan film smešten u taj milje. U pitanju je komična drama o odrastanju The Myth of American Sleepover (2010) koji se na jedan opušten i iskren način bavi seksualnim sazrevanjem. It Followsnastavlja gde je prethodnik tematski stao i bavi se, na jedan potpuno drugi, uvijeniji način onim što sledi posle tog famoznog doba nevinosti. U pitanju je dobar horor i, još važnije, veoma dobar film.

2014.
režija: Cedric Kahn
scenario: Cedric Kahn, Nathalie Najem (prema knjizi braće Fortin i Laurencea Vidala)
uloge: Mathieu Kassovitz, Céline Sallette, Romain Depret, Jules Ritmanic, David Gastou, Sofiane Neveu, Jenna Thiam, Amandine Dugas

Poučen iskustvima u poslednje vreme, sve češće mislim da je jak početak filma možda i najveći rizik koji film može preuzeti. Događalo mi se u poslednje vreme da neki film tako sjajno počne, ali se posle utopi bilo u prosečnosti i očekivanosti, bilo u preseransu, larpurlartizmu i nebulozi. To se ponavlja tim tempom da ću početi da se plašim jakih filmskih početaka. Dobro, preterujem malo, ali Vie sauvage je film koji me je duboko isfrustrirao.
Takav jak, intenzivan početak malo podseća na nekakve prošle, propale, potrošene veze. Svejedno čije. Svako ima makar jednu takvu. Takvu vezu su imali Paco (Kassovitz) i Nora (Sallette), strastvenu, turbulentnu, pa još začinjenu sa nomadskim životom i anti-konformizmom. Znate već te neo-hippie furke na Majku Zemlju, divljinu, prirodu, Cigane i Indijance, ali u ovom filmu, a i u istinitoj priči koja je bila inspiracija, ta furka je poprimila veoma ekstreman oblik. Sjajna udica koju Cedric Khan, inače veoma vešt reditelj (za referencu pogledati triler Red Lights) je data u prvih par scena u kojoj Nora grabi svoja tri sina, od kojih su dvojica Pacovi, i po unapred smišljenom planu beži nazad u civilizaciju, odnosno kod svojih roditelja. Očito joj je dosadio nomadski život i anti-konformizam, ali klinci, a naročito Paco, ne dele njena osećanja. Iako se čini da se sve kreće legalnim tokovima, Paco u jednom trenutku otima klince i odvodi ih sa sobom, a oni se baš i ne bune. Nedostaje im mama, ali ih život sa stalnom adresom i školom ne privlači, dosadan im je.
Ono što ih čeka je stalno bežanje pred policijom, skrivanje, nepovoljni dogovori koje moraju da naprave u iznudici. Složićete se, ne baš najprijatnije i najugodnije detinjstvo. U međuvremenu se Paco od simpatičnog oca koji voli svoju decu, ali ima detinjasto koncepcijsko razilaženje sa majkom pretvori u “control-freaka”, kenjatora i grebatora. Možda je oduvek bio takav, ali su klinci međusobno odrasli i shvatili granice njegove manipulacije i tvrdoglavosti. Opet, kakav god bio, otac im je, odgojio ih je kako je najbolje znao i umeo, a iako su imali izbor da se vrate majci, dečaci, sada već momci, to nisu iskoristili.
Nije ta priča ni prazna, ni neinteresantna, niti ima samo jednu ravan. Khan povremeno fokus prebacuje na različite aspekte jednog nenormalnog odrastanja. Nije problem ni sa glumom, jer je ona perfektna barem što se tiče Kassovitza, a vrlo dobra je i Céline Sallette. Ostatak uglavnom neprofesionalne ekipe je na nivou i kapa dole Khanu na pronalaženju baš njih. To posebno važi za dva seta dečaka, odnosno momaka koji igraju dvojicu braće i čija je fizička sličnost izuzetno promišljen detalj.
Problem donekle nastaje na vizuelnom nivou, sa opet popularnim prečestim koketiranjem sa “shaky-camom” i celim tim “chaos cinema” stilom, što ovde povremeno ima smisla, ali dosta često i ne baš. Međutim “the” problem je tretman same priče koji niti za milimetar ne odstupa od događaja opisanih u knjizi, te zbog toga deluje nefilmično, kao kakav skup novinskih članaka, ponekad sa prednjih stranica, ponekad iz crne hronike. Recimo, Nora, koja je bila jedan od nosećih likova, ako ni zbog čega drugog, a onda zbog one scene, jednostavno nestaje iz priče skoro na početku i nema je do samog kraja, osim kao prikaze. Upravo na tom primeru je vidljivo da autor ne uspeva da izgradi dramatičnost i dinamiku.
Posle onakvog početka, sve je razočaranje. Vie sauvage, i pored nekoliko teza koje ovlaš provlači, pada u tempu i dinamici. Postaje dosadan i predvidljiv. Džaba svi ti hvalospevi i poređenja sa braćom Dardenne (potpisani kao producenti) kada Vie sauvage jednostavno ne uspeva da uhvati ni njihov osećaj urgence niti sirovu snagu priče iz života.

2014.

scenario i režija: Simon Jaquemet

uloge: Benjamin Lutzke, Ste, Ella Rumpf, Sasha Gisler, Ernst C. Sigrist, John Leuppi, Livia Reinhard

Kada pomislimo na Švicarsku, u glavi imamo predstavu uređenosti države i života u njoj, neutralnost i skoro pa večiti mir i suživot svih članova društva. Pomislimo možda i na bogatstvo ili na štedljivost. Ima to i svojih tamnih strana, poput “underclass” imigranata, izbeglica i domaćeg proleterijata, ili veoma strogog i konzervativnog, najčešće religijski obojenog odgoja. Ne pomislimo, međutim, na sukobe, klasne, generacijske ili ine, a još manje na rat.

Onda se pojavi film sa naslovom Chrieg, varijacija na nemačku reč Krieg, gde je CH oznaka za Švicarsku, smešten u okruženje maloletnih delikvenata na odgojnoj farmi. Iznenađenje nam u svakom slučaju ne gine, iako možemo pretpostaviti da maloletničke delikvencije ima svugde, da je klinačka pobuna gotovo instinktivna stvar, da je društveni konzervativizam samo stiska do eksplozije, te da nasilje, makar samo psihičko, rađa samo nasilje.

Protagonista je Matteo (Lutzke), tipičan neukrotivi i “angsty” klinac. Iako je njegova životna lokacija (predgrađe) idilična, stanje u kući nije. Njegova majka (Reinhard) mu poklanja neprimerenu pažnju, dok otac (Leuppi), manijak za fitness, ima opsesiju da pobunjenog momčića dovede u red i usadi mu osećaj discipline. Sa novom bebom u kući, njih dvoje više nisu u stanju da Mattea drže pod kontrolom. On klošari i puši travu, svira bubnjeve uveče i dovodi imigrantske prostitutke. Traži pažnju, primerenu svojim godinama, svojim hormonima i svojim problemima. Traži ono što ne može dobiti.

Zato dobija tri meseca privatnog “zatvora” u vidu rada na udaljenoj farmi. Ovakvih ustanova ima u Švici, a variraju od relativno prijatnih seoskih mesta gde se normalni momci uče disciplini i radu do gotovo pa zatvorskih ustanova, nešto kao popravni dom sa radnom terapijom za prestupnike koji su odavno prerasli nestašluke i spačke. Iako je Matteo bliži prvoj kategoriji, mesto je više nalik na drugu. Tamo ga furaju privatni kidnaperi, farmom nominalno upravlja Hanspeter (Sigrist) koji ponavlja kako tu nema alkohola, droge i zabave, nego samo težak rad, a zapravo je sve u rukama drugih, starijih pitomaca, Antona (Ste) i njegovih pulena imigranta Diona (Gisler) i muškarače – lezbejke Ali (Rumpf), a Matteo počinje na dnu lanca ishrane.

Inicijacija je brutalna, za početak je on na nivou psa, bilo u boksu, bilo na lancu, spava vani i služi za mučenje. Kada taj period prođe, Anton i ekipa ga primaju u bandu i postaje mu jasno da su “ludaci odavno preuzeli ludnicu”, da je Hanspeter samo pijana ruina i da ovi zaboravljeni mladići i devojka vode svoj rat protiv sveta odraslih. Matteo se sa njima razvija u punokrvnog sociopatu i pravog kriminalca. Vrlo "goldingovski", zar ne?

Chrieg ima svoje momente, ali ti momenti su samo momenti. Generalna ideja i moralna osnova priče je prastara, svodi se na staru mudrost da nasilje rađa nasilje, ni više ni manje. Zapravo gledamo kako Matteova inicijalna konfuzija samo dobija momentum i postaje destruktivna. Prenos ideje na filmsko platno je malo nespretan, debitant Jaquemet ima u glavi ideju kako bi sve to trebalo da izgleda, ali nekako ne uspeva da tu ideju jasno iskomunicira sa publikom. Balansirajući između klišea i proizvoljnosti, često odlazi u konfuziju. Dok to manje smeta u prvoj polovini filma, jer sve mislimo da će konačno uhvatiti ton, u drugoj konfuzija postaje neizdrživa i sveprisutna, od narativa do likova i njihovih motivacija.

U pozitivne momente filma se može ubrojiti njegov vizuelni identitet. Krajolik je fascinantan, istovremeno idiličan i surov, snimljen u prirodnim bojama i prirodnom svetlu. To posebno dolazi do izražaja u scenama nešto smirenijeg tempa. Senku na tu lepotu baca prečesta i preintenzivna upotreba “shaky-cama”. Pozitivan momenat su i glumci, uglavnom naturščici, pokupljeni sa ulica, često i iz kriminalnog miljea, što dodaje na autentičnosti.

Simon Jaquemet kaže da su mu kao inspiracija poslužile priče njegovih roditelja koji su bili socijalni radnici i radili uglavnom sa maloletnicima. Čini se da je tih priča i ideja iza njih bilo previše da bi se od toga složila jedna koherentna i filmska. Primetna je furka na braću Dardenne, ali ne i njihov filmski “know-how”. Jaquemet jednostavno ne uspeva da isfura svoju priču do kraja i gubi se sa svojim materijalom. Dobra vest je da je on mlad autor kome je ovo debitantsko dugometražno ostvarenje i da već ima nos za temu i ideju. Loša vest je da je recentni američki indie Coldwatersmešten u slično okruženje, ali mnogo bolje izveden: autor je uprskao tek na kraju. Chrieg od početka ne uspeva da uhvati tlo pod nogama.

2014.

režija: Jonas Govaerts

scenario: Jonas Govaerts, Roel Mondelaers

uloge: Maurice Luijten, Stef Aerts, Titus De Voodgt, Evelien Bosmans, Jan Hammenecker, Gill Eeckelaert

Vic #1: ”I tako, čekam ja autobus na stanici, sakriven iza drveta. Staje autobus, ulazim unutra, vidim pun dece... Ja izvadim bacač plamena... Znači, smanji ribu da ne napravim masakr!”

Vic #2: “Skauti – dečaci obučeni kao kreteni koje predvode kreteni obučeni kao dečaci.”

Nešto se vickasto osećam, ali nije to poenta stvari. Belgijski hororčić Welpje film koji se, prosto i jednostavno, mora gledati kao vic, ili kao serija viceva: crnjaka (eto prvog navedenog), politički nekorektnih i “patriJotskih” (Belgijanci su dežurni “Bosanci” bilo u holandskim, bilo u francuskim vicevima, a verovatno da bi se i međusobno poklali kada bi imali standard kao Bosna ili Makedonija), sa sve logikom i mehanikom crtanih filmova, pa još smešten u okruženje skauta. Rezultat je zabavan, vizuelno impresivan film čija priča balansira između “hommage” moenata i standardnih “tropa”, na momente hrabar, uglavnom ekstreman i “over the top”, ali često izgubljen u svojim silnim elementima. Pa još smešten u okruženje skautskog kampa u šumi, što objašnjava drugi navedeni štos.

U centru priče je Sam (Luijten), čudni, asocijalni i, ispostaviće se, istraumatizirani klinac koji je večita žrtva siledžija, kako među vršnjacima, tako i od strane starijih, naročito vođe Petera (Aerts) koji je, što bi se reklo, prava šupčina. Sa sve opasnim kerom. Balans u “upravi” čine Chris (De Voodgt), razumniji vođa blagonakloniji prema Samu i simpatična kuvarica Sabine (Bosmans). Sad, stariji su izmislili priču o divljem dečaku Kaiu kao okvir za avanturu i građenje timskog duha. Zez je u tome što je Sam ne samo poverovao, nego ga je i svojim očima video...

Ni sama avantura ne prolazi kako treba. Prvo, frankofoni kraj u koji su zabasali flamanski skauti je sjeban do daske. Drugo, njihovu livadu ograđenu za kamp su zauzela dva kretenoidna brata sa buggijem, pa su se naši vrli skauti smestili u šumi. Treće, neki ludak je kroz celu šumu postavio veoma elaborirane zamke. Na koncu, divlje dete sa maskom od kore drveta stvarno vreba iz svojih osmatračnica i krade hranu, za šta nesretni Sam biva nabeđen...

Znači, postavka je tu. Tehnička izvedba nije uopšte loša, film odlično izgleda i još bolje zvuči. Soundtrack je energičan, adrenalinski i sjajno uklopljen sa veoma živahnim tempom filma, što je garancija za 80-ak minuta čiste morbidne zabave za one koji to vole. Ima tu odjeka francuskog ekstremizma (Aja pre svih), kao i njegove belgijske varijante (Du Welz sa svojim filmom Calvaire), kao i ideja iz američkih B-horora.

Problem je u tome što je debitant Govaerts utrpao svašta u film, pre svega previše likova i dao im premalo pred-istorije i motivacije (posebno slabo po pitanju negativaca i manijaka) i što neumitno dovodi do nestajanja likova iz priče bez razloga i do ogromnih rupa u priči. Na primer, zašto jedan debilni brat nije otišao da traži drugog? Ili kako to da se policajac na motoru koji se hvali da šumu zna kao svoj džep i da je skidao samoubice sa drveta u toj šumi izgubio zato što mu je nešto preprečilo put? Ili otkud manijaku onako opremljen podzemni bunker? Da, ok, zamke iz crtanih filmova su same po sebi atraktivne, ali malo pozadine ne bi bilo na odmet.

Drugi problemi koji nastaju su moralne prirode. Varijanta sa osvetom mučenog deteta nije naročito nova, i nekako bi naše simpatije morale biti na Samovoj strani kao što su bile na strani De Palmine Carrie i njegov obrat pri kraju je dovoljno uverljiv, ali ipak nešto tu ne štima. Po tom pitanju, mnogo je bliži Stanislavu iz Šejtanovog ratnikanego li jadnoj devojci. Možda je to zbog tek nagoveštene pozadinske priče.

Problematičan je i tretman međunacionalnog pitanja. Frankofoni likovi su do jednog prikazani kao karikature, glupaci, debili i manijaci. Da, to je klasičan “redneck trope”, ali je li to ispravno u zemlji sa nacionalnim i ekonomskim tenzijama među regionima? Meni je to čak zabavno, ali pitanje je li bi mi bilo tako zabavno da živim tamo. Recimo da se u tom pogledu može povući paralela sa Šumom summarum. Za dodatni bonus, imamo i još jedan šamar u lice političkoj korektnosti: glavni “bully” među klincima i najveća šlihtara sadisti i psihopati Peteru je ujedno i jedini “obojeni” klinac u grupi.

To je svakako provokacija, ali ima još direktnijih. Reći ću samo zaletanje kamiona u šator i pas u džaku. Da ironija bude potpuna, Welpje, verovatno greškom i nepažnjom cenzora dobio rejting da je prikladan za sve uzraste. Hajde da pomislimo da su sve ove stvari koje se pojavljuju od prve trećine nadalje ostale ispod radara komisije koja je isključila film nakon desetak minuta, ali film počinje sa hvatanjem žene u zamku, pobogu! Što je čak pomalo i “lame” za film koji se hvali time (i to potpuno opravdano) da su svi njegovi likovi “fair game”.

Bilo kako bilo, Welpje više zabavan nego baš dobar film i simpatičan je za debitantsko ostvarenje. Nego, sve nešto izbegavam domaći prevod naslova. Vučić. Ako biste voleli da povučete neke paralele filma sa jednim od političara, predlažem vam da proverite šta je napisao kolega Ghoul na svom blogu. Ne bih ja tu ništa dodao.

2014.

scenario i režija: A.J. Edwards

uloge: Jason Clarke, Diane Kruger, Brit Marling, Wes Bentley, Braydon Denney

Svi znamo ko je Abraham Lincoln. “Self-made man”. Uspešan advokat. Američki predsednik. Veliki lider. Pobednik u Građanskom ratu. Političar koji je ukinuo ropstvo kao temeljno nehumanu praksu. Žrtva bizarnog atentata. Bilo je filmova koji su se bavili njegovim životom i delom, advokatskim godinama, ratom, ukidanjem ropstva, smrću... Međutim, njegovo detinjstvo je još uvek legenda i misterija, nešto što se tu i tamo spominje, uglavnom iz Lincolnovih memoara, ali o čemu nema pouzdanih podataka, osim da je rođen u Kentuckiju, a odrastao u Indiani, ili da je sam savladao čitanje i pisanje, te da je relativno kasno krenuo u školu.

“Sve što znam, naučio sam od moje anđeoske majke”, glasi uvodna kartica iz filma The Better Angels. A naučio je očito dosta, pošto sledeća slika prikazuje njegov memorijalni centar u Washingtonu, a to ne dobija baš svako. The Better Angels se bavi Lincolnovim nežnim i formativnim godinama i ceo film je ispričan iz ugla njegovog nešto starijeg rođaka koji je, sticajem nesretnih okolnosti, živeo sa njim u istoj kući. Godina je 1817, Abe (Denney) ima 9 godina i ne ide u školu jer živi u potpuno divljem i zabitom kraju i mora da pomaže ocu i majci oko kuće i imanja. U to vreme je i američka nacija mlada, samo 30-ak godina od iscrpljujućeg rata za nezavisnost i samo pet od njegove reprize.

Kao i na svako dete, ključan uticaj na mladog Abea imaju njegovi roditelji. Otac Tom (Clarke) je povučen u sebe, odaljen od sveta, vredan radnik, ali pomalo surov i sirov čovek čvrstih moralnih načela. Ne pije, ne puši, ne kocka se, niti kurve ganja. Zato svoju decu kažnjava za nestašluke, pa čak i za dokoličarenje. Njegova suprotnost je nežna i eterična majka (Marling), zaista anđeosko prisustvo. Ona shvata da je Abe poseban i da je svakako zaslužio bolje od rmbačenja oko kolibe u šumi. Majka će relativno brzo umreti, ali će je uskoro naslediti ista takva maćeha (Kruger) koja će Abea i poslati u školu gde će imati sreće da ga uči učitelj (Bentley) koji razume njegov potencijal i ima volje da mu pomogne.

Ako pitate, šta se dešava, odgovor je: “ništa posebno”, zemaljski dani teku. Ako vas ovo podseti na Malicka, u pravu ste. Ovo je izvorno njegov projekat koji je ustupio svom montažeru i asistentu Edwardsu sa kojim je sarađivao na tri poslednja filma (The New World, The Tree of Life, To The Wonder) za debitantsko ostvarenje. Veliki majstor je potpisan kao izvršni producent. Sličnost sa Malickovim radovima ne prestaje na nivou vrlo labave priče i meditativne naracije koja samo ubacuje poneku ideju, neke od njih su duboke misli, neke gotovo banalne. Ona je duboka i temeljna, prisutna na svakom planu: borba sila prirode i milosrđa kao u The Tree of Life, rođenje jedne nacije kao u The New World, čak i kadrovi okupani suncem iz čudnih rakursa i izbor klasične muzike za podlogu. Jedina opipljiva razlika je crno-bela fotografija koja polako postaje art standard u Americi, pre svega zbog pojeftinjenja digitalne tehnologije. Ne da nije atraktivna, naprotiv, ali se svejedno postavlja pitanje je li to samo trik.

U stvari, to nije ni naročito bitno sve i da se radi o triku. Razlog je prost i objašnjava zašto je The Tree of Life bio uspešan film, a To The Wonder nije. Sama tema je dovoljno bitna i podložna ovakvoj interpretaciji, iako se sve što vidimo u filmu može proceniti kao “spoiler”. Naravno, pod uslovom da gledalac nema pojma o fascinantnoj ličnosti kao što je Lincoln. Uz pogođenu režiju i montažu, dobrom utisku doprinose i raspoloženi i dobro vođeni glumci, pa uz to možemo progutati i male izlete u banalnost i neka suviše očita namigivanja, poput Abeovog susreta sa robovima u koloni kao najočitijeg primera.

The Better Angelsje svakako film vredan vaše pažnje, bilo da vas zanima američki art film ili poreklo jedne legende. Preporuka u iščekivanju novog Malicka i The King of Cups.

2015

režija: Michael Mann

scenario: Morgan Davis Foehl

uloge: Chris Hemsworth, Wei Tang, Leehom Wang, Viola Davis, Holt McCallany, John Ortiz, Ritchie Coster

Kao neko ko ne gleda samo akcione trilere, moram da postavim pitanje fanovima žanra: čemu fama o Michaelu Mannu? Zašto se njegovi filmovi željno iščekuju i neretko unapred proglašavaju genijalnim? Pogledao sam većinu njegovog opusa i uglavnom su to gledljivi, pratljivi, često zabavni žanrovski filmovi sa solidnom atmosferom i malo šmeka, ali su to ujedno i filmovi koji ne ostaju urezani u pamćenje, jedni od onih kojima se mogu naći brojni slični, ni blizu legendarnih. Neko će pomenuti Heat, ali meni je, recimo, on bio razvučen, čak dosadnjikav film sa svojim momentima o kojem je najzabavniji komad trivije da su se po prvi put u istom kadru pojavili Al Pacino i Robert De Niro. Istini za volju, taj kadar je bio situacioni, iz daljine, a scena je nastavljena kroz ping-pong srednje-krupnih planova. Stvar je, dakle, fame i, rekao bih, ničeg drugog.

Bilo kako bilo, sada imamo Blackhat. Dodatna fama o Mannu je da on nije štancer i sa tim ću se složiti: po jedan film na svakih nekoliko godina govori o pažljivom izboru projekata. Blackhat je tipičan Mannov film, pun njegovih manirizama od početka karijere do novijih naslova, skoro kao “best of”. Opet imamo usamljene profesionalce, promene tempa, situacione kadrove, tu i tamo poneki sjajan detalj, gomilu lokacija, nešto “wtf” momenata i potpisni epski format. Film je oštro podelio kritiku na pobornike i one koji mu baš nisu nikako skloni, a “box office” rezultati su mu bili užasni. Hajdemo pogledati šta je pošlo po zlu.

U pitanju je film koji staru formulu epske akcijade pokušava primeniti na novodobnu temu, u ovom slučaju na cyber kriminal. Prvo vidimo hakerski napad na kineski nuklearni reaktor i štetu koji je isti napravio. U slično vreme se dešava i drugi hakerski napad, ovog puta na berzu u Chicagu sa ciljem obaranja cene soje. Oba napada je očito izveo isti čovek ili ista organizacija koristeći platformu koju su u studentskim danima napisali Dawai (Leeholm Wang) i Nick (Hemsworth). Dvojicu drugara je život odveo na različite strane, Dawai je istražitelj u matičnoj mu Kini, a Nick je u zatvoru zbog hakiranja i zbog slučaja će se naći i zajedno krenuti u istragu.

Njih dvojica, naravno, nisu sami. Sa kineske strane tu je i Dawaijeva sestra Lien (Wei Tang), a sa američke FBI agenti Barrett (Davis) i Jessup (McCallany). Naš protagonista Nick koji u svojoj ćeliji čita naprednu filozofiju, radi sklekove i podjebava čuvare će u početku imati klasičan problem nepoverenja sa agentima, dok će mu Lien poslužiti kao “love interest”, jer svaki triler sa usamljenicima i generalno sjebanim likovima mora imati jednu ljubavnu priču. Istraga će ih furati po zemljama i kontinentima, a otkriće da haker nije samotnjak u nekom podrumu, nego da ispred njega stoji vojska terorističkih plaćenika predvođenih opasnim Kassarom (Coster). Ono što sledi je akcijanje uz predahe i možda poneke natruhe razmišljanja o svetu oko nas.

Dobra stvar kod Manna je što on ne nameće skrivena značenja kroz standardne šifre ili, još gore, direktno. Kod njega je moguće učitati kontekst iz podataka koje ostavlja, a što je posebno osvežavajuće, sloboda interpretacije je tu. Dakle, moguće je osetiti njegov stav o modernom globalnom kriminalu, a isto tako imati svoj, čak i dobiti potvrdu za njega. Problem leži u izvedbi i to na čisto filmskom nivou: Blackhat je toliko rupičast da se čini proizvoljnim, pa čak i kao “style over substance” i to ne na onaj zabavan, trashy način, nego nekako pretenciozno.

Za početak, likovi su nerazrađeni. Nisu tajanstveni, jednostavno su ili šuplji ili prosto konstruirani kao spiskovi poželjnih karakteristika u datoj situaciji. Stiče se dojam, naročito kada neki od likova ispadnu iz priče, da je to sve Nickova borba za koju on ima “stock” motiv i u kojoj nailazi na “stock” probleme. Realno gledano, to je sve mogao rešiti u filmu od 90 minuta, na laptopu u zatvorskoj biblioteci. Inače, scene hakiranja su fino detaljne, pravi hakeri su poslužili kao konsultanti, i osveženje je videti pravi linux u filmu, a ne generičke ekrane sa zelenim slovima iz 70-ih. Ali ne, išlo se na “epic”, na veliki format, na globalni triler, pa je Nick prerastao u “one man army” lika...

Kad smo već kod epskog formata, problem sa Blackhatom je to što on ne drži pažnju. Odnosno, na momente je uhvati, pa je ispusti, što dodaje na utisak proizvoljnosti sa prigodnim, generičkim rešenjima. U procesu dolazi do logičkih grešaka koje je iluzorno nabrajati, ali nikad do one prave akcijaške kulminacije, niti do jasnog stava o temi. Naprosto, za film koji ima takve ambicije, Blackhat je ravnjikav. A ako se uzme u obzir i trajanje od preko dva sata, mogao bi se čak i nazvati razvučenim.

Rekoh već, ima svojih momenata i svojih pažljivo izabranih detalja koji su često vezani za ljubavnu priču. Tu se Mann poigrava sa ritmom i to mu ide od ruke. Tih nekoliko detalja nas dovode do rasprave o stilu. Autorski izbor je legitiman i u tim detaljima Mann pokazuje da je nadaren autor sa idejom. Međutim, u globalu, vezano za celi film, neka od njegovih stilskih rešenja su naprosto pogrešna i nedostojna autora njegovog kalibra. Nije mu ovo prvi film u kojem namerno igra na “prljavštinu”, “shaky-cam” i uopšte amaterski video chic. To je primetno i u tonskoj shemi, pa sam se pitao je li on to namerno ili je slučajno moja kopija loša. Naravno, legitiman je to izbor, ali ujedno i pogrešan i promašen za film te tematike i tih ambicija. Najviše od svega, neujednačen. Mann tako hvata predivne vizuale, ali oni padaju u vodu u nekoj od sledećih scena sa haotičnom kamerom iz “lakat”-rakursa.

Glumci su manje ili više na svom nivou. Hemsworth je više zvezda nego glumac i svoj vrhunac je doživeo u filmu Rush, a sva je prilika da to neće tako skoro ponoviti. Ovde recimo da nije loš, ali daleko je to od vrhunskog ostvarenja. Wei Tang i Leehom Wang su u redu, ona čak nešto bolja od njega, ali verovatno joj je i uloga takva, naprosto li sa malo više nijanse i ljudskosti. Ritchie Coster je uverljiv kao negativac. Film, međutim, živne čim ugledamo Violu Davis koja još jednom demonstrira svoju glumačku klasu.

Na kraju, Blackhatnije toliko loš koliko sam se pribojavao, ali nije ni onoliko dobar koliko će to reći Mannovi fanatici. To je jedan od onih nesavršenih, pomalo zeznutih filmova koje ipak treba pogledati pa prosuditi. Jasno je da Mann više nema previše inspiracije, pa se malo-pomalo kompilira. Problem je što to možda vodi u štanc radi štanca, da se ostane u poslu. Nije ovo ona “old school” akcija koja će revitalizirati žanr.

2013.

režija: John McNaughton

scenario: Stephen Lancellotti

uloge: Samantha Morton, Michael Shannon, Natasha Calis, Charlie Tahan, Peter Fonda, Leslie Lyles

S vremena na vreme se pojavi tako neki film, najčešće posle “skupljanja prašine” od nekoliko godina, oko kojeg kritika poludi kao da je u pitanju Wake in Fright. Krene “hype” po novinama i internetu i očekivanja se podignu. Još kad takvo delo potpiše reditelj poput Johna McNaughtona, poznatog po momentima ingenioznosti kao u svom prvencu Henry: Portrait of a Serial Killer (1998) ili izuzetno sočnog pulpa kao u izuzetno zavodljivom teen-caperu Wild Things (1998), i još kad se film prodaje kao horor-misterija, čini se da smo na konju.

Eh... Kakvo nam tek razočaranje sledi kad shvatimo da The Harvest nije dovoljno originalan da bi poslužio kao prava misterija, niti ni izbliza dovoljno strašan da bi se podvukao pod horor. Zapravo, ovo je jedan od onih filmova sastavljen od rezervnih delova starijih i boljih filmova i momenata iz žanrovske literature. Ima tu po malo od svega i svačega, a najviše Stephena Kinga, i to njegovih manje inspirativnih novela i romančića, sa sve izoliranim “settingom” i prvoloptaškim aluzijama i metaforama. U tendenciji da se svakog autora pamti po najboljim delima, zaboravljamo da su neka druga potpuno zasluženo isparila iz pamćenja. Upravo je to slučaj i sa McNaughtonom: nije on slučajno reditelj sa par blistavih momenata i puno opskurnih filmova i televizijskog zanatskog štanca u međuvremenu.

Dakle, imamo dvoje dece. Maryann (Calis) je nedavno izgubila oca (majke nema u priči), pa je dodeljena na staranje babi (Lyles) i dedi (Fonda) u retko naseljeni ruralni kraj. Baba i deda su u redu, ali dvanaestogodišnjoj curici je ipak potrebno društvo. U svrhu toga, ona lutajući po kraju vidi kuću pored čijeg zida su posađeni kukuruzi, što joj se učini sumnjivim, pa se, normalno, popne uz lestve koje su se, normalno, našle odmah tu, pravo na sprat kuće i pravo u sobu u kojoj leži dečak njenih godina. On je Andy (Tahan), bolešljiv je, retko kad izlazi iz kreveta, a nikad iz kuće, kreće se pomoću invalidskih kolica i sanja o bejzbolu koji nikad nije zaigrao.

Naravno, Andy ima roditelje koji se brinu o njemu. Tata (Shannon) se isprva čini kao bilmez, ali kasnije ukapiramo da je solidan tip, samo pomalo pasivan i, reklo bi se, papučić. Ali zato sa mamom (Morton) očito nešto nije u redu. Od početka nije prijateljski nastrojena prema Maryann, ali to isprva otpišemo kao preteranu brigu majke bolesnog deteta, pa još k tome doktorice. Stvari vrlo ubrzo poprime patološki ton i eto nama jezive misterije gde se tata ponaša kao glupak, mama kao ludača, gde su baba i deda tu za dašak “hippie” dragosti i nostalgije, i gde su dvoje dece koji se igraju detektiva ugroženi. A, da, imamo i treće dete koje mama i tata kriju u podrumu.

Znači, eto nama tipične jezive misterije, i to veoma proizvoljne, moram reći. Od početka nam je jasno da je naslov spoiler svoje vrste, a od polovine i na šta se tačno odnosi. Iako scenarista-debitant pokazuje nešto takta za meru i doziranje kad se šta uvodi, uglavnom ne uspeva da nas navede na krivi trag. Gledali smo takve filmove, čitali Kinga, znamo sve o jezivim ženama-monstrumima kao glavnim negativcima. Setimo se samo majke u Carrie, setimo se Miseryi još nekih naslova. Dodatni teret su likovi bez ikakve motivacije za svoje postupke (osim ludila i nemoći) i namerno ostavljene rupe u priči, pre svega glede Andijevog “backgrounda”. Recimo, ne saznajemo od čega on tačno boluje da ne može da hoda i ne sme da izlazi.

Kritika je nahvalila glumačka ostvarenja Mortonove i Shannona, ali meni je promaklo šta je njih toliko fasciniralo. Istina, oboje igraju poptuno suprotno od svog tipa uloga. Samantha Morton je uglavnom imala likove sa kojima se možemo saživeti i koji bude empatiju, dok je Michael Shannon uglavnom bio u ulogama sumnjivih, opasnih i zastrašujućih tipova. Nije toliki problem u njima koliki u njihovim likovima ovde: to je nemoguće odglumiti bez šmiranja i foliranja. Zato njih dvoje preteruju. Sa druge strane, Peter Fonda uglavnom služi za ukras i kupovinu klase, a glumački je prisutan taman toliko da bez griže savesti pokupi honorar. Na sreću, klinci su simpatični i čak imaju nešto hemije kada su zajedno. Međutim, i oni i njihovi likovi su malo prestari za potpuno klinački odnos koji im scenario pretpostavlja.

The Harvest ima i svojih izuzetno dobrih momenata. Najbolji od njih je jedan zaista iznenađujući obrat, pravilno izgrađen i solidno naplaćen. Drugi od njih je u uvodnim scenama, pre svega u vezi sa građenjem pozadine, odnosno maske majčinog lika. Konačno, i atmosfera na početku je solidno pogođena i “suspense” se solidno gradi. Solidno je i to što se ne pribegava jeftinim “jump scare” rešenjima.

Ali opet to nije dovoljno da bi The Harvest bio makar solidan film. Naprotiv, samo je frustrirajući, kao nekakva loše složena kompilacija oprobanih horor standarda. Niti strašan, niti misteriozan, niti svež. Zapravo, postaje jasno zašto je skupljao prašinu ove dve godine.

kritika originalno objavljena na monitor.hr

2014.

režija: Zvonimir Jurić

scenario: Zvonimir Jurić, Jelena Paljan

uloge: Ivo Gregurević, Mirjana Karanović, Igor Kovač, Nikola Ristanovski, Zlatko Burić, Lana Barić, Dado Ćosić

Hrvatsko regulatorno telo za film, HAVC, ratuje sa hrvatskom publikom, hrvatska publika ratuje sa HAVC-om. Rat je malo prejaka reč, ali osećaj je takav. Filmovi koji dobijaju nagrade u Puli imaju po bednih nekoliko stotina gledalaca u kino-dvoranama, domaćih uspešnica gotovo da i nema. Glupo je reći da su žrtva filmovi, ali na kraju to tako ispada. Od toliko željenih uspeha na međunarodnim festivalima za sada nema ništa, one sitne ko još broji. Istina, Dalibor Matanić se dočepao Cannesa i svaka mu čast na tome, ali to je jedna duga i druga priča. Naprosto, nije tema...

Tema je KosacZvonimira Jurića, film koji sjajno oslikava disparitet u ukusu “establishmenta” i kritike sa jedne strane i publike sa druge. Istina i među kritičarima ima oštrijih i više po ukusu široke publike, pa će Kosactu i tamo dobiti kakvu packu, možda će ga poneko i rastaviti na komadiće, ali generalna kritika doma i po svetu mu je naklonjena. Festivalska publika i žiriji tako-tako, što ništa ne pomaže u slučaju 400 ili 500 prodatih ulaznica. Kosacjednostavno ne korespondira sa publikom.

U prevodu, to znači da više figurira kao festivalski “showcase” čega se sve autor setio nego kao film sa glavom i repom. U pitanju je vrlo muljavi pokušaj “hyperlinka” smeštenog u jednu pustu slavonsku noć. Prva priča prati Ivu (Gregurević), ćutljivog i povučenog radnika koji živi u kombinatu i ima mutnu i mračnu prošlost. On je stao Mirjani (Karanović) kojoj se pokvario auto na cesti usred ničega i ponudio joj pomoć. Međutim, njegova mračna prošlost će upaliti alarm kod Josipa (Kovač), radnika na benzinskoj pumpi koji će, opet, pozvati policajca Krešu (Ristanovski) da malo ispita stvar.

Druga priča prati Josipa i dešavanja na pijanci koju organizuje njegov brat Dado (Ćosić), gde sedi i grupa ratnih veterana kratkih živaca predvođena žovijalnim Rodićem (Burić). Josip ne može izbiti iz glave brigu oko Mirjane koju je Ivo pokupio, pa ne samo da se drži pokislo nego je i ekstremno razdražljiv. Policajac Krešo je junak treće i najkonfuznije priče. On je friško postao otac, sin mu je bolešljiv, a žena mu Ana (Barić) se pomalo i stidi siromaštva u kojem žive. Obe priče se nekako hvataju socijale, kao, uostalom, i prva.

Svaka od njih ima svoje probleme. U prvoj očekujemo nekakvu kulminaciju, nekakvu tajnu, ali je ne dobijamo. Jurić gradi atmosferu i možda nas namerno navodi na krivi trag, ali pitanje je s kojom poentom. Ne kažem da nužno mora biti horor, ali priča sama po sebi ima osnovu za “backwoods” noir sa slavonskim šmekom. I druga priča, iako malo šira i socijalnije orijentirana, može se nekako ugurati u noir osnovu. Jurić je, međutim, bespotrebno opterećuje sa previše standardnih tema na jednom mestu, ne uspevajući da ispoentira niti jednu jedinu. Treća je, pak, potpuno čudna, utišana, nalik na lažni rumunski film, gde i pored najbolje volje ne kapiramo otkud ona u filmu. Motivacija likova ostaje mutna, komunikacija skoro isprazna. Centralni problem je što dve slabije priče čak i potencijalno interesantnu prvu okreću u smeru pseudo-filozofskih naklapanja i igre pogađanja.

Neurednost scenarija se prenosi i na vizuelni nivo. Autori se nisu opredelili za jedan stil snimanja, kadar-sekvence se skraćuju i zamenjuju istim takvim sekvencama iz drugih uglova bez reda i smisla. Posebno iritantno je ispadanje iz fokusa, igranje sa oštrinom slike, opet bez ikakve motivacije.

Stvar donekle spasavaju glumci. Mirjana Karanović ne šmira kao što joj inače zna izleteti. Ivo Gregurević, taj tipični “pater familias” hrvatskog filma, ovde ima dosta mračniju, ali zato impozantnu ulogu koja od njega zahteva potpuno drugi registar od očekivanog frustrirano-komičnog. A i osveženje je videti Osječanina sa danskom adresom Zlatka Burića u domaćem filmu, pa makar i u epizodici kakvu ima. Igor Kovač i Nikola Ristanovski očito znaju koju o glumi, samo ih je neprijatno gledati u ovako nedorečenim i konfuznim ulogama.

Najgora stvar sa Koscemnije što je u pitanju loš film kome nema spasa. Daleko od toga. Kosac ima masu dobrih ideja i poneko pojedinačno dobro rešenje. Problem je što je tih ideja previše, što su međusobno suviše različite i zbog toga ne mogu skladno stajati u jednom filmu. Ni Jurić nije filmska neznalica, ako je suditi po “kreditima” kao što su navijački omnibus Seks, piće i krvoproliće i izuzetni anti-ratni film Crnci. Simptomatično je da mu je Kosacprvi potpuno samostalni dugometražni film i čini se da je ovog puta uprskao i izgubio kontrolu nad materijalom.

2014

režija: Matt Shakman

scenario: Robert Patino

uloge: Liam Hemsworth, Teresa Palmer, John Malkovich, Billy Bob Thornton, Bruce Dern, Oliver Platt, Michael Stuhlbarg

Na papiru sve zvuči dobro: u pitanju je ruralni triler / crna komedija smešten u minijaturni zabiti gradić, onaj tip u kojem žive “salt of the Earth” ljudi koji svi idu u crkvu i ne psuju Boga i iz kojeg svi žele pobeći. Priča pomalo podseća na Fargo, čak se naslovni Cut Bank u saveznoj državi Montani hvali kako je to najhladniji grad u SAD, verovatno ne računajući Aljasku. Barem neukusna skulptura pingvina to “tvrdi”. Ironija leži u tome da na ekranu imamo distinktivno letnje vreme.

Imamo i zločin i “caper” zaplet i gomilu uvrnutih likova od kojih svako ima neku svoju shemu i neki svoj cilj. Njih igraju više nego sposobni i zvučni glumci. Scenario je, iako se čini standardnim, po svemu sudeći zanimljiv jer se pojavio na tzv. “crnoj listi” filmova koji još nisu doživeli ekranizaciju. Čak je i izbor reditelja logičan, u pitanju je debitant na filmu, ali iskusan zanatlija sa televizije, a njegov presudni kredit je rad na sličnom materijalu u seriji Fargo. Film, međutim, nije prosti zbir svojih činilaca, pa Cut Bank, iako iz dobrog “testa” ne ispada onakav film kakav treba biti.

Malo o zapletu. Naš junak je Dwayne (Hemsworth), automehaničar koji je na rubu ludila u gradu u kome stalno gleda iste face i koji planira da ode negde daleko i ne vrati se više. U tome ga podržava njegova slično ambiciozna, ali zato znatno tupavija devojka Cassandra (Palmer) koja je materijal za starletu. Dwayne ima ideju da je snimi u amaterskom videu za turističku zajednicu i snimajući je slučajno “hvata” ubistvo. To je verovatno jedino ubistvo ikad u Cut Banku. Žrtva je poštar Gerogie (Dern), poznat kao muljator, grebator i drkadžija. Šerif Vogel (Malkovich) je pomalo stidljiv i smotan, sav zvaničan i svakako neiskusan sa ubistvima, ali jedina pomoć koju će dobiti je poštanski inspektor Joe (Platt) iz Washingtona koji je njegova sušta suprotnost: glasan, priprost, pohlepan i čiji je posao tu da pogleda video-snimak i isplati njegovom autoru zasluženu nagradu. Ali nije sve kao što se čini...

Za početak, poštar Georgie nije stvarno mrtav nego se uštekao negde u automehaničarkoj radnji, pije pivo i sluša jazz. Vlasnik radnje, Cassandrin otac i Dwaynov šef (Thornton) je sumnjičav po pitanju cele te priče i pride bi da što pre proda svoj biznis, pa mu razvoj događaja ne ide na ruku. A tu je još i lokalni autist Derby Milton (Stuhlbarg) koji je baš u tom trenutku očekivao paket, jako je besan što ga nije dobio, željan da ga pronađe i na tom putu ne preza ni od čega. I, naravno, nije nimalo bezopasan kao što se na prvi pogled čini...

Problem sa filmom je što ne uspeva da pronađe ton i ritam, što je većinu vremena potpuno ravan, niti napet, niti komičan. Složićemo se da je priča tipična i već viđena, scenario je zanatski solidan, ali je za takav materijal potreban reditelj koji će mu dati poseban šmek, što Shakman svakako nije. Čak je i muzika u filmu suviše utišana, iako je pogođen pravi zvuk za takvo mesto. Fotografija je solidna, ali teško da može mnogo doprineti generalnom utisku o filmu.

Možda bi se neko drugi izvukao sa činjenicom da su dvoje protagonista glupavi i tupavi i da ih igraju svoje glumaca ograničenih mogućnosti koji se vade na fizički izgled. Epizodisti su primetno zanimljiviji i kao likovi, a i za njih su izabrani zvučniji i sposobniji glumci. Opet, oni su otežavajuća okolnost za dvoje protagonista, a u odsustvu rediteljske vizije i upravljanja čini se da su prepušteni sami sebi.

Ima to svojih čari povremeno i u određenim scenama ih je uživanje gledati kako igraju jedni sa drugima ili jedni nasuprot drugima. Ipak, svaki od njih svojoj ulozi pristupa na svoj način. U tome najslabije prolazi Malkovich koji je suviše diskretan za svoje dobro. Imao je on i boljih i čudnijih uloga tog tipa, a Cut Bankmu svakako neće biti vrhunac karijere.

Zapravo, šteta je koliko je Cut Bank zapravo nerealiziran potencijal. To je jedan od onih filmova koji se mogu bez problema pogledati, čak su i umereno zabavni, ali koji su osuđeni na etiketu “ništa posebno”. Ponekad je ipak bolje sačekati sa realizacijom projekta i dati ga nekome ko zna šta bi s njim. Ovako su sa filmom uspeli samo da podignu očekivanja, ne i da ih ispune.

2014.

režija: Brad Anderson

scenario: Joe Gangemi (po kratkoj priči Edgara Allana Poea)

uloge: Kate Beckinsale, Jim Sturgess, Ben Kingsley, David Thewlis, Brendan Gleeson, Michael Caine, Sophie Kennedy Clark, Sinead Cusack

U pitanju je kostimirana horor-misterija smeštena u usamljenu ludnicu iz prvog naslova negde na prelazu iz XIX u XX stoleće. Izvornik je priča Edgara Allana Poea, ali u pitanju je itekako originalno delo koje sa originalnom pričom deli premisu, ali je razrađuje dalje i dalje. Dodajmo na to reditelja sa reputacijom i prvu ligu britanskih glumaca, pa očekivanja rastu. Na nečemu se, doduše, moralo štedeti, pa Bugarska glumi Englesku, ali to suštinski ne menja stvari. Prvo, treba stvoriti jezivu atmosferu, a Balkan je za to kao naručen. I drugo, u mraku, po zimi, snegu i blatu zapravo nema neke razlike između Bugarske i Engleske.

Drugi naslov je ime jednog lika u filmu. Nije najzastupljeniji ni najvažniji, ali je svojevrsni pokretač radnje. Elizu (Beckinsale) vidimo već u prvoj sceni gde je profesor (Gleeson) pokazuje zainteresiranom auditorijumu kolega lekara-psihijatara. Ta scena je znakovita i potpuno se uklapa u repliku koja će se ponoviti u filmu: “Ne verujte u ono što čujete i bar u polovinu onoga što vidite”. Tako je i Eliza, sa jedne strane, histerična žena, a sa druge žrtva nasilja svog muža i medicinskog sistema.

Sledeći put ćemo je videti u naslovnom azilu, ludnici za bogate i moćne u kojoj uticajne familije “odlažu svoj balast” daleko od očiju javnosti. Zašto bi neki parlamentarac dozvolio da svet vidi njegovog ludog ujaka, sina-pedera ili sestru malo slobodnijeg morala? Nju će tamo upoznati sveže diplomirani doktor Edward Newgate (Sturgess) koji se javlja na staž. Stonehearst je, međutim, institucija ispred svog vremena, nema vezivanja, zatvaranja u kaveze i drugog nehumanog tretmana, pacijenti jedu zajedno sa lekarima i imaju slobodne aktivnosti. Čak im se ne razbijaju deluzije. Moderni upravnik doktor Silas Lamb (Kingsley) ima devizu da je i za pacijente i za osoblje bolje da, ako neko misli da je konj, onda neka mu se i pusti da bude konj, jer je lakše izaći na kraj sa srećnim konjem nego sa nesrećnim čovekom.

Ono što je problematično u celoj priči je nešto što će Newgate otkriti koliko prve noći: u podrumu je ipak zatvoreno odeljenje, a utamničeni pacijenti tvrde da su oni zapravo “normalni”, da su oni doktori i osoblje, a da je doktor Salt (Kaine) legitimni upravnik institucije. Lamb je, istina, lekar, ali vojni hirurg za kojim se vuče rep ratnih zločina i koji je u bonici bio samo pacijent. Problem je što Newgate oseća pomalo opsesivnu naklonost prema Elizi, pa mu nije tako jednostavno odlučiti šta mu je činiti: otići do obližnje varoši i pozvati vlasti da razreše situaciju ili prethodno izvući Elizu. Lamb je možda lud, ali nije glup i počinje igra živaca, a vreme je ograničeno: od Newgateovog dolaska oko Božića do kulminacije za Novu 1900. godinu.

Brad Anderson je svojevrsni specijalista za ograničene prostore u kojima se formiraju paralelne društvene strukture. Najpoznatiji je po filmu The Machinist (2004) za koji se Christian Bale sveo na kost i kožu. Ono što smo zaboravili o ovom filmu je činjenica da je protagonista zatvoren u svom umu, na neki način. Anderson se već bavio ludnicom u filmu Session 9 (2001), vozom koji putuje kroz puste i hladne karajeve u Transsiberianu (2008), barom u Detroitu koji postaje sklonište od apokalipse u Vanishing on the 7^thStreet (2010) i dispečarskom službom u svom prethodnom filmu The Call (2013). Usput je, kao pouzdan i vešt zanatlija, radio na televiziji, a u ranijim fazama karijere se uglavnom bavio komedijama. Neki od njegovih radova su izuzetno uspeli, neki su pomalo nategnuti, ali mora mu se priznati tematska i stilska doslednost.

U Stonehearst Asylum Anderson svakako demonstrira ideju i određenu veštinu da zapakuje misteriju i tempira obrate. Ispod površine jedne sasvim obične viktorijanske misterije kriju se značajnija i zanimljivija razmišljanja na teme tipične za početak prošlog stoleća: utopija, ženska emancipacija, socijalizam, jednakost. U konačnici, tema filma je i revolucija kao takva, sudar novog sveta i starog.

To je svakako zanimljivo, ali iz nekog razloga ne dolazi do izražaja. Možda je razlog za to što Anderson i još više scenarista Gangemi ne nude nikakav stav o tim pitanjima. Možda je i zbog toga što je dominantna žanrovka komponenta gothic misterije. Možda i zbog glumaca koji su potpuni “typecast” za svoje tipske likove. Možda se svi trude oko sakrivanja tragova zbog obrata na kraju, pa se u tome vidi i ponešto “teške ruke” u pripremanju terena. Obrat na kraju jeste neočekivan, ali ništa od filma se ne čini organskim.

Bilo kako bilo, Stonehearst Asylum ne uspeva da ode dalje od veoma standardnog filma. Zabavan za jedno gledanje, ali mogao je biti i bolji i zapravo angažirati gledaoca. Konačno, ni misterija nije toliko stravična kao što ni kontekst ne ide dovoljno duboko. U toj pola-pola podeli se negde zagubio jedan izuzetan film i sveo se na prosečan.

2014.

režija: Kriv Stenders

scenario: James McFarland

uloge: Simon Pegg, Teresa Palmer, Alice Braga, Callan Mulvey, Sullivan Stapleton, Luke Hemsworth

Da rešimo prvo priču. Imamo zatvoreni krug ljudi u naizgled idiličnom australskom gradiću i jednog plaćenog ubicu sa strane. On je Charlie Wolf (Pegg). Njega je unajmio vlasnik bara Jack (Mulvey) da ubije njegovu ženu Alice (Braga) koja ga vara sa bilmezom sa benzinske pumpe (Hemsworth). Međutim, Alice i pre toga postaje žrtva Jackove sestre Lucy (Palmer) i njenog muža, zubara i kockara bez sreće Nathana (Stapleton) koji pokušavaju da izvedu prevaru sa osiguranjem i zatvore njegov dug. Dakle, imamo zabunu, ubistva, nasilje, krv i neki kofer love oko koga se svi ganjaju. Crnjak i pičvajz, prosto rečeno.

Povrh toga, Kill Me Three Times je ispričan kroz tri priče iz tri ugla, odnosno vremenska okvira sa neinventivnim nazivima Kill Me Once, Kill Me Twice, i, pogađate, Kill Me Three Times. Naravno, niko ne gine tri puta, ali svi ginu na kraju. Neki se čak potpuno neočekivano vraćaju u žive. Ako ste pomislili na tarantinovsko nasilje i hyperlink, na dobrom ste tragu. Dodajte na to i malo ritchiejevske akcije, humora i zabune. Kada to izvode pomenuti autori to ima smisla jer je to deo njihovog stila, oni to naprosto znaju. Problem nastaje sa kopijama kao što je Kill Me Three Times. Elementi su tu, samo ih treba posložiti kako treba. Čini se kao lak posao, “paint by numbers”, ali dobru kopiju treba znati napraviti. Reditelj Stenders i scenarista McFarland očito ne znaju, pa je Kill Me Three Times upadljivo loš film.

Teško je upreti prstom šta sve tu ne valja, jer je toga zaista mnogo. Usuđujem se reći da ne valja gotovo ništa. Likovi su tanki i nezanimljivi, karakterizacija nepostojeća, priča konfuzna, a izlomljeno izlaganje toj konfuziji samo doprinosi. Nije čak ni pogođen tempo izlaganja i dinamika nasilja, u jednom trenutku ono eskalira i postaje izuzetno krvavo bez ikakvog logičnog objašnjenja, bez uvoda, gradacije, čak i bez preke potrebe. Eskalacija i potoci krvi se čine kao prigodan postupak i generičko rešenje. Problem sa filmom je mnogo veći da bi se to tek tako rešilo.

Ako ništa drugo, čini se da su se barem glumci dobro zabavili radeći na filmu. Pegg je spsoban komičar, ali ova uloga mu ne leži. Ništa zato, on se zeza. Theresa Palmer se opet pokazuje kao neuporedivo bolja ženska nego glumica. Najmlađi i najtuplji od klana Hemsworth je, čini se. još lošiji glumac od svoje braće i sa još manjim rasponom, pa se čini da je u filmu njegova funkcija marketing usmeren na tinejdžerke. Ostali su uglavnom na autopilotu kao da su preblejali celo snimanje. Tako postavljeno, ispada da su atraktivne australske lokacije jedino što valja u filmu I to je sasvim blizu istine.

Štos je u tome da Kill Me Three Times ni na koji način ne uspeva da angažira, da nas veže za ekran i zabavi. Za akcioni triler je suviše konfuzan, za “caper” suviše banalan i potrošen, za komediju nedovoljno smešan i zabavan. Da prožme sve to, naprosto mu ne ide. Nije to Fargo. Ostaje nam jedino da sačekamo pravog Tarantina i pravog Ritchieja. Obojici novi filmovi izlaze ove godine, najkasnije sledeće, pošto sa klonovima očito ne ide.

Kill Me Three Times je jedan od onih filmova koji se gledaju u prolazu, dok obavljate nešto drugo. Bilo šta: sređujete stan, perete suđe, visite na facebooku ili ređate pasijans na kompjuteru. Apsolutno nije za pažljivo gledanje. Pa sad, ako ste u sličnoj poziciji, navalite. Ako niste, zaobiđite. Nećete ništa bitno propustiti. Nepotreban film.

2012.

scenario i režija: Larry Clark

uloge: ensemble cast

Nisam naveo glumce. Šta će vam to? Ovo je film Larrija Clarka, glumci su u najboljem slučaju polu-profesionalci sa ponešto kredita statista sa zadatkom. A, da, uglavnom su maloletni. Kvalitet i talenat Clarku nije bitan, koliko dobra volja tih nesrećnika koje je dobio da paradiraju goli, pričaju nebuloze i izvedu poneku gadost za koju bi ga profesionalac oterao u materinu. Jer Clark nije “auteur” nego provokator koji je više dosadio i bogu i narodu i koji više ne može pošteno ni da isprovocira. To su, izgleda, shvatili i distributeri, a i dobar deo publike, pa se Clarka klone. Primera radi, Marfa Girl je film koji je nepune tri godine skupljao prašinu.

Clark je svoje provokacije počeo kao fotograf 70-ih. Prikazivao je, pogađate, besciljno i nihilističko ponašanje omladine kroz seks i drogu. Godine 1995. je prešao na medij filma i snimio Kids, daleko od savršenog filma, ali uspelu provokaciju koja se nekako uklopila u ekstremnu indie paradigmu 90-ih. Bilo je tad i većih njuški, Van Sant i Araki na primer, pa se Clark nekako podvukao pod taj krov. Bully (1999) sam propustio, ali po pisanju kritike osećam da je to bio jedini film u kojem je Clarkova potreba da nas šokira i sklonost ka estetici odvratnog poslužila svojoj svrsi i uklopila se u dobar i relevantan film. Zato sam pogledao Ken Park(2002). Ne znam koliko je to mučenje trajalo, meni su se ti sati praznine činili kao eoni, začinjeni bizarnim i nimalo erotičnim scenama seksa i masturbacije u čemu su učestvovali tinejdžeri. Wassup Rockers (2005) mi je uleteo slučajno na televiziji i bio mi je manje neprijatan nego Ken Park, mogao se prepričati u jednostavnoj rečenici, ali je svejedno bio prazan i nategnut, iako manje nihilistički i sa više simpatije za svoje likove. Film jednostavno nije išao nikuda, dok je sudio i osuđivao površno.

Sva je prilika da je Harmony Korine, sa kojim je radio Kids, a koji je kasnije napravio Gummo i Spring Breakers, kreativniji deo kreativnog dua, da u svojem ludilu i haosu ponekad dolazi do momenata genijalnosti. Ipak, Korinu se provukao scenario za Ken Park, pa ni tu više nisam siguran. Jasno je da sa obojicom imam “love-hate relationship”, ali Clark je lično i personalno filmski autor kojeg volim da mrzim.

Bilo kako bilo, sad imamo Marfa Girl, snimljen gotovo amaterski, gde se aljkavost ponekad uklapa u poeziju. Film je, rekoh, imao probleme sa distribucijom i to nije dobar znak. Opet imamo omladinu koja vozi skejt, duva i jebe se međusobno, gomilu čudnih likova koji pričaju o seksu, new-age šamanizmu i rehabilitaciji papagaja, ničim izazvanu muziku, gole mlade muškarce i žene i nekoliko veoma čudnih momenata. Imamo i natruhe neke socijalne priče, pominju se tu kultura i rasa/nacionalnost, a sve je smešteno u gradić Marfa, Texas od neke dve hiljade duša, direktno na meksičkoj granici.

“Marfa Girl” je, o, ironije, jed(i)na “dođoškinja” u priči, bezimena umetnica koja samo ide okolo i jebe se s kim stigne, a preferira Latinose. Ona je, kao i nekoliki umetnici, u Marfu stigla na osnovu stipendije poznatog rezidentnog umetnika Donalda Judda i njegove fondacije Chinati. Da ironija bude veća, ona nije centralni lik u priči.

To mesto pripada Adamu, šesnaestogodišnjaku iz mešanog braka koji dane provodi besciljno vozeći skejt, duvajući travu i snifajući muf. “Marfa Girl” će imati inspirativni razgovor o seksu i dvostrukim standardima s njim (jedna od boljih scena koja zaista dostiže poetičnost) i obećati mu karanje za pamćenje za godinu dana ako ovaj uspe da savlada umetnost lizanja.

Tu još imamo Adamovu majku koja spasava papagaje, njegove komšije koji vise u kući, duvaju u prisustvu dece i imaju nekakav polu-elektronski muzički sastav, a sa kojima Adam visi. Imamo i njegovu devojku Inez i jednu drugu, malo stariju devojku čiji je regularni dečko u zatvoru, a Adam dođe kao zamena. Imamo i profesoricu u školi koja Adama “spanka” po dupetu jer je zaspao na njenom času, iako je devet meseci trudna. Larry Clark, šta da se radi.

Sad, kako je priča smeštena na granicu, moramo da imamo i graničnu patrolu. Tu su dva Latinosa i jedan belac. Dvojica Latinosa predstavljaju različite koncepcije u pogledu na rasu i integraciju, a belac Tom je psihopata i ludak koji proganja Adama i njegovu majku, kao i otprilike sve žensko na šta spusti oči. On je nešto kao glavni negativac.

U teoriji, Marfa Girl je portret jednog zabitog pograničnog gradića i galerije likova koji ga naseljavaju. Ne znam koliko su ovakvi filmovi potrebni čak i kad su dobro izvedeni. Naprosto, priča je već milion puta ispričana i provučena kroz razne žanrove i jedini način da ostane sveža je da poseduje iskrenost, osećaj neposrednosti ili mudrost. Clark za to nije sposoban, on je čovek šoka koji se potrošio i koji je verovatno već dosadio i sam sebi.

Po delovima, Marfa Girl možda nije užasan film, ima tu materijala za nešto bolje. Recimo, fotografija eksterijera perfektno pogađa raspoloženje. Problem je u tome što je tipično “clarkovski” nepovezan i nekoherentan i pretvoren u prazan hod sa ishalapelim šok-momentima. Nevolja je u tome što ovo ni u kom slučaju nije poslednji Clarkov film. Njegovo sledeće delo se opet bavi (iznenađenje) skejterima tinejdžerima, ovog puta u Parizu, zove se The Smell of Us i upravo je otpočelo svoj festivalski ciklus. Možda ga vidimo do kraja godine, možda neke sledeće. Možda i najzagriženiji fanovi do tada dignu ruke od Clarka, ali sve mi se nešto čini da nismo mi te sreće.

2014.

režija: Russell Crowe

scenario: Andrew Knight, Andrew Anastasios

uloge: Russell Crowe, Olga Kurylenko, Yilmaz Erdogan, Cem Yilmaz, Jai Courtney, Dylan Georgiades, Steve Bastoni, Isabel Lucas, Salih Kalyon, Megan Gayle, Ryan Corr

Izraz anti-ratni film se nekako ustalio što među kritikom, što među publikom, ali ja imam jedan problem s njim. Teško da ratni film može biti anti-ratni. Poruka filma može biti anti-ratna bez problema, ali u filmu sa ratnom tematikom nam u ratnim akcijskim scenama adrenalin skače, njih čekamo i u njima uživamo. Zbog takvih scena je Spielberg dobio Oscara za Saving Private Ryan. Nema tog blata i teskobe koje će nam pokvariti dobru ratnu akcijsku scenu. Da bi film zaista bio anti-ratni, akcijske scene moraju biti neugodne, sa junacima moramo ne samo saosećati i za njih strepeti, nego moramo dobiti osećaj da im ne bi bili u koži. Moramo osetiti neprijatnost koju su oni osećali i njihov strah. U suprotnom, poruka “rat je sranje” pada u vodu sa prvom akcijskom scenom. Štaviše, pretvara se u “rat je do jaja”. Naravno, ratnih filmova je bilo i ima ih još uvek, ali su retki u poređenju sa onim šta se pod tim terminom servira.

S tim u vezi, The Water Diviner nije anti-ratni film iako se takvim predstavlja. Anti-ratnu poruku nosi, više onako reda radi, spakovanu u melodramu, potragu jednog oca za svojim sinovima, usiljenu ljubavnu priču, egzotične lokacije i istorijski period, tlapnju o toleranciji i kulturnim razlikama, likove koji su stereotipi svojih nacija i godina, pošto imamo i šašavog starca i “streetwsie” klinca koji će nekim gledaocima biti neodoljiv, preglasnu etno-muziku, “new age” fantazijske momente, dozu haosa za dobru meru i sve mitove i svu stereotipiju koja je ostala netaknuta u nadi da će to privući publiku. Sve to, naravno, po istinitoj priči, ako istu uzmemo sa zrnom soli. Što većim, to boljim.

Počnimo od toga. Film se bavi posledicama istorijske bitke kod Galipolja. Imali smo već jedan australski film koji se bavio samom bitkom, zvao se Gallipoli, režirao ga je Peter Weir i bio je dobar i moćan, epskih proporcija, lepo snimljen za ono vreme (1981), sa jakom i jasnom porukom. Danas ga uglavnom pamtimo po muzici Jean Michela Jarrea koja je dosta korištena. The Water Diviner se samom bitkom bavi kroz nekoliko flashbacka i uglavnom je baziran na određenim istorijskim činjenicama iz posleratnih izveštaja, odnosno na fusnoti o ocu koji je nakon rata tražio svog nestalog sina. Tu dolazimo do istinosti događaja, bezimeni otac je dobio ime, a broj sinova je porastao na tri.

Joshua Connor (Crowe) je jednostavni australski farmer, ali sa darom da pronađe podzemne vode. Otud i naslov filma i fantazijski momenat. Njegova trojica sinova su se dobrovoljno prijavili u vojsku i učestvovali su u Bici na Galipolju. Kako stvari stoje, sva trojica su poginuli rame uz rame, istog dana. Kada se gospođa Connor 4 godine kasnije ubije od muke, Joshua reši da iskoristi svoje “šesto čulo”, pronađe sinove žive ili mrtve i sahrani ih.

Put ga vodi u posleratnu Tursku koja je sva u previranjima nakon poraza u ratu. Istambul je pod britansko-francuskom okupacijom, Grčka je napala i prisvojila istočnu obalu Egejskog Mora, a na unutrašnjem planu jača nezadovoljstvo i sprema se nacionalistička revolucija. Connor se prvo obraća Britancima za pomoć, pošto oni i Turci već imaju zajedničku komisiju za utvrđivanje broja i identiteta poginulih, ali ga oni glatko odbiju. Njegovi domaćini u hotelu, mali Orkan (Georgiades) i njegova evropski uglađena majka Aisha (Kurylenko) ga upućuju ilegalni način da se domogne poluotoka. Pogađate već, sa Aishom se polako razvija ljubavna priča, a ona već ima svojih problema, udovica je, a brat njenog muža je pritiska da postane njegova druga žena.

Na samom Galipolju su Britanci isto prilično hladni prema pomalo sirovom, ali ipak čovečnom Australcu, ali njegova posvećenost sinovima impresionira turski deo komisije, majora Hasana (Erdogan) i njegovog doglavnika Cemala (Yilmaz), i uz njihovu pomoć pronalazi dvojicu mlađih, a za najstarijeg saznaje da nije poginuo, nego je zarobljen i odveden u logor. Connor neće tek tako odustati iako je skoro bez podrške. Hasan i Cemal su izgleda bili baš jako impresionirani njime, pa su nastavili da mu pomažu i kasnije, ali problem je to što je okruženje logora pod stalnim napadima grčke vojske...

Da bi film koji se bavi stvarnim istorijskim događajem (ostavimo sad po strani “istinitu” priču koja izgleda kao svaka hollywoodska konstrukcija), a ovde imamo ne jedan, nego masu njih, zaradio epitet anti-ratnog, on te događaje mora razumeti i na razumljiv način preneti publici koja možda nije savršeno upućena u istorijsku osnovu. Počnimo od same bitke, čućemo ponešto podataka od likova, uglavnom od članova komisije, o toku i gubicima, naročito o toku borbe za taj partikularni komad zemlje gde su braća Connor ostavila kosti, ali o kampanji na Galipolju u celini ne saznajemo ništa. Film ostaje na linijama australske i turske nacinalne mitologije: Turci su se borili za svoju zemlju, ANZAC za princip slobode i demokratije, ni reči o imperijalnom karakteru rata i britanskoj i francuskoj strategiji iza invazije na poluotok. Za Australiju je ta bitka svojevrsno vatreno krštenje nacije kroz žrtvu, iako je ulazak u rat imao konkretne imperijalne ciljeve (nemačke kolonije u Pacifiku), i film to ničim ne negira, ne ističe da su mladi momci, najčešće dobrovoljci izginuli uludo.

Kao što se ne ruši australska mitologija, tako se ne ruši ni Turska. Iz Bitke na Galipolju je kao pobednik izašao Ataturk kao predstavnik modern(ij)e Turske i nacionalistička euforija (ovde u retko pozitivnom smislu, nasuprot dotadašnjeg versko-feudalnog uređenja države) je tu dobila zamah koji će prerasti u revoluciju i postati osnova sekularne turske republike. Istovremeno sa tom skupo plaćenom pobedom (Turci su kasnije, zajedno sa Bugarima, ipak poraženi i potučeni na Solunskom frontu), odvijao se genocid nad domaćim armenskim stanovništvom opet kao deo pragmatične ratne kampanje. Turske vlasti, pre svih vojska, plašile su se da će armenska manjina pomagati Rusima, pa su lansirale kampanju koja je rezltirala sa preko milion mrtvih. Pominjanje tog genocida je i dalje tabu u Turskoj, za to se gubi glava i ide u zatvor. Nije tema filma, i ne treba da bude, naročito ako se igra na koprodukcijski potencijal i široku publiku, ali nije zgoreg pomenuti.

Dodajmo tome i nacionalne stereotipe, grube, ruralne Australce dobrog srca, arogantne Engleze, “plemenite divljake”, weltschmertz orijentalce Turke i agresivne i frustrirane Grke, i tek poneku uvredu na račun Nemaca (nisu fizički prisutni u filmu, ali da se zna ko je kriv za rat). Jasno je da, osim deklarativno, od replike do replike, The Water Diviner ne prolazi kao anti-ratni film. Svakako, ima svojih momenata, recimo kad otac shvata da su mu tlapnje o Bogu, kralju i otadžbini odnele tri sina ili kada shvati da ga, šta god uradio i sa kakvim god ciljem došao, engleska ratna birokratija tretira kao omanju, dosadnu napast, komarca ili muvu. I, kao što već rekoh, i ovde jedva čekamo neku scenu borbe da nas razmrda.

Opet, The Water Diviner nije loš film. Jednom kad uhvati ton, to jest, i kada završi sa flashback momentima što na rat, što na odrastanje u Australiji. I jedni i drugi su vizuelno atraktivni, ali nažalost ništa više od toga, čak su opterećujući za ritam priče. Jednom kad se film počne baviti samo i isključivo očevom potragom za sinovima, malo dobija na fokusu, iako odlazi u digresije koje služe kao svojevrsni konfekcijski fil za priču. Povremena skretanja dodaju na nepredvidljivosti ono što uzimaju na fokusu. Takođe, film igra na različite emocije, bori se na nekoliko frontova, ni na jednom ne funkcioniše u potpunosti, pa ni kao celina, ali daleko od toga da je loš, dosadan ili negledljiv. Samo je konfekcijski.

Ono što je bila nepoznanica od početka je to kako će se Russell Crowe snaći u ulozi reditelja igranog filma po prvi put. On iza sebe ima već dokumentarac Texas (zajedno sa saradnicima), muzičku reportažu i video-spot, ali to nije isti posao kao na igranom filmu. Trend je da se glumci hvataju režije kao svojevrsnog novog nivoa filmskog stvaralaštva, ali ne uspevaju svi napraviti tu tranziciju. Russell Crowe se tu pozicionira negde na sredini: nije loš kao reditelj, ali je daleko od velikog autora. On zna odabrati priču i pretočiti je u korektan film, ali njegov najbolji potez je što je glavnu ulogu u filmu namenio sam sebi. Kao glumac je ipak dosta bolji od samo korektnog, sa pravim materijalom je sjajan. Kao reditelj je, čisto tehnički, pismen, ali nema ni viziju ni ideju. The Water Diviner je film koji deluje kao da ga je režirala armija asistenata, dok je Crowe u toj ulozi samo statirao. Dobra vest je da ništa nije upropastio, ali možda bi bilo bolje da se neko drugi prihvatio režije, neko ko bi bolje ispolirao prilično nezgrapan materijal.

2014.

scenario i režija: Riley Stearns

uloge: Leland Orser, Mary Elizabeth Winstead, Chris Ellis, Beth Grant, Lance Reddick, Jon Gries

Ne znam kako stvari stoje danas, ali distinktivno se sećam otupljujuće dosadnih, potpuno naivnih i apsolutno kretenskih predavanja za koja su nas izvlačili sa časova krajem osnovne škole. Predavanja bi bila na standardne glupe teme: štetnost droge, sigurnost vezana za seks – najbolje apstinencija i, hit svih hitova, opasnost od sekti. Bilo je to neko čudno paranoidno vreme krajem 90-ih, a zločinačka vlast se trudila da mlađim generacijama zamaže oči glupostima i ufura ih u svoj paranoidni sistem vrednosti. Kad malo bolje razmislim, pušenje trave je bila jedina normalna reakcija, a pola majki u komšiluku je bilo na bensedinima, bromazepamima ili nečemu još jačem. Seks nam je bio nedostupan: za kurve nismo imali love, zavodničke veštine su nam bile nikakve, a i drugarice bi radije dale nekom malo starijem i iskusnijem baji nego nama sa paučinastim pubertetskim brkovima.

Sekte su bile tek posebna priča. Ne samo prijateljski satanisti iz komšiluka koji piju vino na groblju i povremeno okrenu koji krst, nego se u taj koš svašta trpalo. Razna veštičarenja i dodolarenja, Moonies, sajentolozi, Jehovini svedoci, pa čak i nesretni Adventisti – subotari koji nikom ništa nisu skrivili. Po toj liniji je bio sumnjiv i Sorosev Omladinski Otvoreni Klub: em se reklamirao na opozicionom Radio Indexu, em su prostorije bile pored subotarske crkve. Ništa nije slučajno! Uostalom, bilo je to vreme kad je ime novinara Vanje Bulića nešto značilo u Srbiji, kada je Bane Ivković osnivao jednu besmislenu fondaciju za drugom, sve od državnog novca i kada smo mi ponosno nosili Otpor!ov znak stisnute pesnice, dok su štreberčići i naivne budale nasedale na propagandu sa televizije, naročito o nekima koji sipaju drogu u piće i o štetnosti gledanja u prirodni fenomen totalnog pomračenja Sunca.

Srećom, išao sam u cool opozicionu gimnaziju čiji su profesori stalno bili u štrajku, pa su gluposti o drogi, seksu i sektama prestale. Njima se nije dalo ni da tupe o tome, niti da organizuju festivale preseransa na tu temu. Ionako je, očito, tema bila izmišljena, pokupljena odnekud i presađena u jalovu zemlju, “videla žaba da se konj potkiva” i sve na tu temu. Ipak, u Americi stvari stoje drugačije nego na brdovitom Balkanu: velika je zemlja i tamo zaista svega ima, a sve se da pretvoriti u nekakav biznis, kako razni kultovi i sekte, tako i profesionalni motivacioni govornici, “re-progameri”, stručnjaci za borbu protiv istih.

Oprostite zbog predugog “down the memory lane” uvoda, ali Faults mi je dao razmišljati o tome. U pitanju je film o panici, sektašenju, reprogramiranju i ostalom šarlatanstvu. Ansel Roth (Orser) je jedan od tih šarlatana, motivacionih govornika i stručnjaka za reprogamiranje mladih izgubljenih duša koje su zaglavile u nekom kultu. On je potrošio sve svoje zalihe sreće i sve svoje kredite, pa je zbog toga tužan prizor. Grebe se za hranu, njegova predavanja su mlako posećena, a za njegove knjige niko ne mari, izgubio je TV emisiju, brak i kuću, pa sad živi u autu i duguje ozbiljne pare svom menadžeru (Gries) koji mu na vrat tovari uterivača dugova (Reddick). Nije ga briga ni za šta, osim da preživi od danas do sutra.

Spas mu dolazi u vidu dvoje zabrinutih roditelja (Ellis, Grant) čija je kćerka napustila dom i pridružila se kultu Faults. Ansel o kultu i njegovoj praksi ne zna ništa, ali ga to ne sprečava da za novčanu naknadu i troškove prihvati posao u nadi da će tako zatvoriti finansijsku konstrukciju. Stvari, međutim, nisu tako naivne. Predmet otmice i reprogamiranja Claire (Winstead) je čudno saradljiva i savršeno uverena, njeni roditelji nisu blagonakloni naivni i jednostavni ljudi, a njihova familijarna dinamika je sve samo ne normalna. Ansel pritom rapidno gubi razum, pa nam nije najjasnije ko tu koga “radi”.

Ovaj inteligentni indie je jedno od retkih ostvarenja koje uspeva da kreira i ozbiljnu dramu i prilično direktnu komediju u jednoj potpuno zaokruženoj priči. Tempo filma je malo sporiji i svojom statičnošću podseća na veštu adaptaciju teatra (scene su duge i izrazito dijaloške), ali nas svejedno drži u pripravnosti. Smenjujući karakterne studije, dramu, misteriju i komediju, autor Stearns, inače poznat po kratkim filmovima, nas nepovratno vezuje za ekran.

Stearnsov stil je nepogrešiv, na momente nam se čini da je film smešten u 80-te, inače oficijelno dekadu panike u Americi, kada su ljudi izmišljali sataniste, sektaše, manijake i pedofile na svakom koraku, ali zapravo je vanvremenska priča, takvih gluposti ima i danas. Stearns je veoma zainteresovan za detalje: simetriju, kontraste, teksture... Njegovi veoma usporeni “zoomovi” u statičnim kadrovima deluju gotovo hipnotično i dodaju na inače prisutnu paranoju.

Glumci su odlični i za svaku pohvalu. Leland Orser je jedan od onih večitih karakternih epizodista, jedan od onih “kako se zove” tipova čiju facu smo sretali po nebrojeno filmova. Sada konačno ima priliku da bude u centru pažnje i ostvaruje pravu glumačku bravuru. Sjajnu partnerku ima u Mary Elizabeth Winstead, inače autorovoj supruzi, jednoj od najkompletnijih američkih glumica današnjice. Njen lik je jednako zanimljiv kao i njegov, samo umesto komične note imamo jednake doze misterije i ranjivosti.

Intrigantan je i sam naziv filma, odnosno naslovne sekte, koji ima dva ne naročito vezana značenja. Sa jedne strane, “fault” je greška, onaj tip greške koji donosi iskustvo, učenje i promenu. Drugo značenje reči je rased, početak niza tektnoskih promena, podizanja planina i pomeranja kontinenata. Do samog kraja filma, sa sve jednim prvoklasnim obratom, nećemo znati pravo značenje. Apsolutna preporuka.

kritika originalno objavljena na monitor.hr

2015.

režija: Daniel Alfredson

scenario: William Brookfield (po knjizi Petera R. de Vriesa)

uloge: Jim Sturgess, Sam Worthington, Ryan Kwanten, Anthony Hopkins, Mark van Eeuwen, Thomas Cocquerel, Jemima West, David Denick

Krenimo od istinite priče iza ovog filma. Petorica frajera su izvela, za holandske standarde, nezapamćeno drsku otmicu. Žrtva je bio “kralj piva”, Alfred Freddy Heineken, jedan od najbogatijih ljudi u zemlji, unuku osnivača, naslednik i CEO pomenute pivske kompanije. Slučaj nije nimalo nepoznat, otkupnina je bila rekordno visoka (35 miliona guldena, otprilike toliko pokojnih nemačkih maraka), a otmičarima je, nakon robije, ostao deo novca. Sve to je već bilo predmet jednog holandskog filma sa Rutgerom Hauerom u naslovnoj ulozi, jedne holandske mini-serije, te, za pretpostaviti je, brojnih rekonstrukcija u dokumentarnim i “true crime” formatima na televiziji.

Pitanje je može li Daniel Alfredson (druga dva dela originalne švedske Millenium trilogije) u svom debiju na engleskom jeziku na celu priču baciti novo svetlo ili je makar iskoristiti kao polazište za zabavan film. Odgovor je negativan, iako prva scena značajno podiže očekivanja. U njoj Anthony Hopkins u naslovnoj ulozi otetog tajkuna s visoka svojim otmičarima govori kako je njihova akcija toliko glupa da je možda genijalna, i da bi on pokušao isto da je očajan kao oni. Znači, možemo očekivati nešto toliko glupavo da je zapravo zabavno, možda čak nešto toliko loše da je zapravo dobro. Recimo, nadahnuti klon Tarantinovih filmova ili ranog Guya Ritchieja. Nažalost, Kidnapping Mr. Heineken pada na svim nivoima, a za triler pljačke, prevare i otmice je neoprostivo ravan, čak povremeno blatantno dosadan.

Prvi problem je apsolutno odsustvo fokusa. Mi se upoznajemo sa grupom naših otmičara u trenutku kad njihov legalni i legitimni građevinski biznis odlazi u vražju mater. Ne mogu čak ni izvući kredit jer im je jedina garancija zgrada u koju su se uselili skvoteri. Znajući koliko liberalna Holandija štiti ugrožene čak i kad su oni u očitom prekršaju, nije čudno da naši očajnici posle pokušaja deložacije u svojoj režiji završe iza brave. Onda se jedan od njih seti otmice kao rešenja njihovih finansijskih problema po oprobanoj “heist” formuli jednog poslednjeg posla. Problem je u tome što oni nemaju nikakvog kriminalnog iskustva, a žele da to izgleda profesionalno, a za to su im potrebne pare. Znači, pljačka banke... Shavatate na šta ciljam – ovo je jedan narativno neuredan film. Što je najgore, to ne važi samo za glavni tok priče, nego i za sve rukavce.

Što nas dovodi do drugog, ogromnog problema. Karakterizacija likova je nepostojeća. Otmičare razlikujemo po frizurama i nadimcima, a samo dvojica od njih imaju kakve-takve ličnosti. Cor (Sturgess) je kakti vođa bande, Willem (Worthington) je kakti snagator sa kompleksima koje mu je nabio njegov otac. Njih dvojica su povezani i preko Willemove sestre, a Corove trudne cure (West), jedinog ženskog lika u filmu koji služi za ukras i kao levo smetalo. Ostali razviju ličnost negde u drugoj polovini filma, ali tada je već kasno. Čak ni oteti Heineken koji je zamišljen kao kombinacija direktora-diktatora koji preuzima režiju svoje otmice, manipulativnog sociopate i obične lude nema ličnost, bar ne ljudsku i uverljivu.

Srećom, pa je Anthony Hopkins pravi izbor za tu ulogu. Onako vezan i manipulativan pomalo priziva u sećanje svoje najlegendarnije ostvarenje, Hannibala Lectera. Njegovo prisustvo unosi preko potrebnu svežinu i poneki komičan momenat u ceo film, kao kada se žali na muziku i hranu, zahteva udobniju stolicu i kućni ogrtač ili kada pokuša da reši otmicu kao biznis ili kada radi na tome da posvađa svoje otmičare. Međutim, on je tu u velikom problemu, sa loše napisanom ulogom u lošem i loše napisanom filmu, pa su njegove mogućnosti ograničene. On se trudi, ponekad i preteruje u oživljavanju svog lika, pa Freddy ispada pamtljiv, iako nimalo realan. U svakom slučaju, dovoljno da zaradi honorar i da se ne blamira kao glumac.

Kidnapping Mr. Heineken je, očito, užasno loš film koji pada na skoro svim nivoima. Ono što je posebno zabrinjavajuće je činjenica da nije moguće tačno odrediti tačku od koje sve odlazi dovraga. Sa pričom je sve u redu i tvrdo sam uveren da bi ona bila bolje realizirana, i u smislu podrobnosti i u smislu nekakvog šireg socijalnog aspekt, pa čak i u smislu emotivnog naboja u formatu televizijske emisije na nekom od “true crime” kanala, čak za pedeset minuta trajanja u odnosu na film koji traje skoro duplo više. Scenario je svakako površan, aljkav i neuredan, ali na reditelju je da otkrije njegove nedostatke i možda poneku jaču stranu (ako je ima) i da se fokusira na to. U krajnjoj liniji da ga produbi, da kroz upute glumcima doradi karakterizaciju likova. Da se pozabavi sa tempom.

Kidnapping Mr. Heineken je film koji deluje kao da ga je radio lenj, površan, nemotiviran, pa čak i neinteligentan čovek. Što svakako nije istina, jer je Alfredson zanatski pismen i sposoban reditelj. To je pokazao u Millenium filmovima, pa čak na trenutke i ovde. Sekvenca sa jurnjavom po ulicama Amsterdama gde se trkaju policijski automobil i čamac je odlična i mesto joj je u boljem filmu. Zašto film ima samo jedan takav momenat, ostaje misterija za mene.

2015.

režija: Lukas Valenta Rinner

scenario: Ana Godoy, Esteban Prado, Lukas Valenta Rinner

uloge: Pablo Seijo, Martin Shanly, Eva Bianco

Argentinski film na festivalu evropskog filma. Zvuči uvrnuto, gotovo nemoguće. Objašnjenje je jasno, u pitanju je skromna austrijsko-argentinsko-urugvajska koprodukcija. Autor Lukas Valenta Rinner je Austrijanac sa argentinskim obrazovanjem i vezama i uglavnom je aktivan tamo. I očito je sposoban pre svega kao producent: budžet filma od 400.000 dolara se ne čini velikim, ali zapravo je ogroman ako imamo u vidu da je autor mlad, svež sa akademije, i da ima samo jedan kratki film iza sebe. Dodajmo na to premijeru na zvučnom festivalu u Rotterdamu (koji možda važi za jedan od bizarnijih u A-ligi, ali svejedno) i dalju festivalsku turneju po Evropi, Aziji i Americi. Sve u svemu, nikako loš uspeh za skoro pa studentski film koji sa svojih 75 minuta trajanja jedva prolazi kvalifikaciju za dugometražni. I tema je, hajdemo reći, intrigantna.

Parabellumje komorna, svedena studija postapokalipse. Za uvod u priču će poslužiti Hernan (Seijo), običan gradski bankarski službenik. On će obaviti svoj poslednji dan na poslu, rešiti stvari iz svog usamljeničkog života i sesti na autobus prema močvarama na reci Tigre. Ovaj kraj Argentine je zanimljiv zbog svojeg kontrasta. Bliži delovi su praktično vikend-naselja za stanovnike Buenos Airesa, a iza toga nastupa “backwoods” zona kakvu smo mogli da vidimo u nedavnom filmu Everybody Has a Plan sa Viggom Mortensenom. U najdubljoj džungli Hernan će započeti svoj survivalistički trening sa vežbama kondicije, borbe i kamuflaže i predavanjima iz agrikulture, političkih veština i pravljenja eksploziva. Tamo će se filmu priključiti još dvoje likova, Juan i Celina, sličnih pozadina kao i Hernan.

Ako je verovati Rinneru, “prepperska”, survivalistička kultura je uzela maha u Argentini i scene koje vidimo u kampu su mrtve ozbiljne, skoro dokumentarne. Autor kaže da je samo fiksirao kameru, postavio glumce u neugodnu situaciju i pustio instruktore da obave svoje. Nama je to možda bizarno, ali neko zaista veruje u apokalipsu. Biblijska proročanstva, rakete ili komete, princip je isti, sve su ostalo nijanse. Društvo će se urušiti, sledi anarhija i za nju se valja dobro pripremiti. I naši junaci će to učiniti vraški dobro, možda čak i predobro, uzevđi u obzir da su u pitanju škembasti, sredovečni ljudi.

Rinner se vodi devizom “manje je više” i oslanja se na duge i statične kadrove. Oni su na momente atraktivni, ali u njima se oseća svojevrsna artificijelnost. Rinner je primer dobrog studenta, u njegovom filmu je moguće osetiti hladnoću novog austrijskog filma, odjeke novog grčkog bizarnog vala, ali i elemente latino-američkog art-filma, recimo Carlosa Reygadasa i Lisandra Alonsa. Ti elementi se možda sklapaju u jasnu celinu u glavi autora, ali na van sve to deluje lažno i iskontruisano, kao primer za hipotetičku knjigu “Uvod u art-film”.

Jedna druga hipotetička knjiga je jedna od potpornih tačaka filma čija poglavlja počinju sa citatima iz nje na jarko-crvenom ekranu. Ta “Knjiga katastrofa” sa pametnim savetima je primer svega što ne valja u filmu. To je taj vrišteći stav, poza intelektualnosti i larpurlartizma. Problem sa svim tim, od pseudo-dokumentarizma u kampu, preko generalnog sivila likova do šokova u pokušaju na kraju filma je što ih je lako prozreti kao blef i kao trik, što na treniranijeg i iskusnijeg gledaoca ne ostavljaju ama baš nikakav utisak.

Kada smo kod vrištećeg stava, još uvek pokušavam da otkrijem Rinnerovo iskreno stajalište. Je li u pitanju komentar i amoralnosti srednje i više-srednje klase koja je svesna šta joj se sprema, pa se zato priprema na katastrofu? Ako je tako, nisu li revolucije i katastrofe prirodno pogodovale nižim slojevima, prirodno žilavijim i čvršćim? Kako se postaje instruktor za katastrofu? Treba je preživeti ili šta? Ko ima novca i motivacije za takve kampove? Je li sve to samo šarlatanstvo ili ipak nešto osmišljenije i samim tim opasnije?

Rinner kroz svoju konstrukciju od filma možda pokušava da odgovori na neka od ovih pitanja, ali ili ne uspeva da se izrazi ili jednostavno ne zna o čemu govori. Parabellum postaje težak za praćenje i uključivanje. Mi osećamo tu neiskrenost i zapravo nas više i nije briga ni za Rinnera, ni za Parabellum, ni za likove i sudbine. I to je malo porazno.

2014.

režija. Mikkel Norgaard

scenario: Nikolaj Arcel, Rasmus Heisterberg (po romanu Jussi Adler-Olsena)

uloge: Nikolaj Lie Kaas, Fares Fares, Danica Ćurčić, Pilou Asbaek, David Denick, Soren Pilmark, Johanne Louise Schmidt

Retko kad se dogodi da nastavak bude bolji od prvog filma u nizu. U svojoj kritici za Kvinden i buret, prvi film u serijalu snimljen po motivima romana o Q-odeljenju danske policije za stare slučajeve, naveo sam da je bio suhi prosek i da su autori propustili neke od važnih mogućnosti koje su bile predviđene izvornim romanom, poput karakterizacije likova, naročito glavnih, te razvoja njihovog odnosa. Zapravo, ceo utisak je bio onako više televizijski nego filmski, što se uklapalo u biografije kako autorske ekipe, tako i glumaca.

Drugi film, Fasandraeberne, je bolji. Daleko bolji. Prvi od razloga dolazi iz same knjige: priča je filmičnija, iako ne potpuno i potrebno misteriozna, i samim tim ima više mogućnosti za napinjanje atmosfere. Drugi razlog je to što smo se koliko-toliko već upoznali sa glavnim likovima i njihovom dinamikom, pa nam nedostaci u njihovoj pozadinskoj priči ne smetaju. Autori su se, međutim, potrudili, pa sad imamo bolje, izgrađenije i uverljivije negativce, ma koliko oni i dalje bili tipski likovi. Treći razlog je format filma od skoro dva sata koji je omogućio reditelju da se “razmaše”, napusti televizijski pristup i ubaci nekoliko filmskih, kontekstualnih i liričnih momenata.

Fasandraeberne je pritom primetno oštriji i brutalniji od prethodnog filma, namenjen ozbiljnijoj i filmskijoj publici. Računica im se isplatila: Kvinden i buret je te 2013. godine bio neprikosnoveni hit u danskim bioskopima i pritom prodao više karata nego festivalski o “oscarovski” ambiciozni Jagten, Fasandraeberne je finansijski uspeh podigao na novi nivo i postao najgledaniji film u Danskoj ikada.

Dakle, opet imamo Q-odeljenje, izmišljeno kao zanimacija za istraumatiziranog, pijanog inspektora “na svoju ruku” Morcka (Kaas) i ovog puta opasnost preti od ukidanja jer se Morck bavi istraživanjem starih, zatvorenih slučajeva umesto proverom papirologije i kvaliteta dokaza. Tu je opet i čovečni, empatični, mudri Arapin Assad (Fares). Tu je i šef Marcus (Pilbaek), a i nova sekretarica Rose (Schmidt). Ovog puta ih sa slučajem upoznaje ucveljeni otac dvoje ubijenih blizanaca, pijanac koji im šalje pisma. Za njega se ispostavlja da je policajac i nakon susreta sa Morckom ga sutradan pronalaze presečenih vena u kupatilu, što Morcku daje moralnu obavezu da se uhvati tog slučaja pre svih ostalih.

Slučaj ih vodi u privatnu školu internatskog tipa, nekih 20 godina unazad. Za ta dva ubistva je odležao lokalni momak, kazna je bila mizerna, a olakšavajuće okolnosti neuračunljivost, droga i alkohol. Ono što je zanimljivo je činjenica da je jedan takav zgubidan imao poznatog bogataškog advokata za svog branioca. Svi dokazi ukazuju na dvojicu uticajnih ljudi koji su u to doba išli u tu školu, Ditleva Prama (Asbaek) i Urlika Dybbola (Denick), a ključna figura i karika koja nedostaje je Kirsten Lassen zvana Kimmie (Ćurčić) koja je jednog dana samo nestala, verovatno nakon što je prethodno pozvala policiju i rekla nešto.

Istraga kao istraga, kad su pod njenom lupom bogataši, za očekivati je da će se mešati u nju, špijunirati i voditi svoju. Štos je, međutim, u tome da su ovde te tipske stvari kakvih ima u svakom kriminalističkom filmu ovde izvedene dobro. Za početak, autorska i tehnička ekipa je uigrana. Isti utisak uigranosti ostavljaju i glumci u ulogama policajaca. Pozitivno iznenađenje ćemo dobiti od negativaca, likovi su donekle razrađeni, ali su za njih izabrani veoma poznati i sposobni danski glumci sa iskustvom u žanrovskom filmu.

Pilou Asbaek (Karpingen) se već dokazao kao glumac, a u ulozi magnata Ditleva Parma je apsolutno briljantan u iskazivanju hinjene srdačnosti i pasivne agresivnosti koja neretko postaje otvorena. Švedski glumac David Denick (Tinker, Tailor, Soldier, Spy) je u poslednje vreme izuzetno aktivan po celoj Evropi i u Americi. Ovde je sjajan kao sekundant Asbaeku. Otkrovenje filma je, međutim, danska glumica srpskog porekla Danica Ćurčić, prvakinja nacionalnog teatra koja se polako probija i na filmu, u ulozi Kimmie. Ovu tešku i nezahvalnu ulogu nije bilo lako odigrati, zamka karikaturalnosti je vrebala na svakom koraku, ali Danica je svoj posao odradila bez ijedne greške.

Ako sam Kvinden i buret proglasio prosečnim trilerom koji će biti zanimljiv samo žanrovskim kolekcionarima, Fasandraeberneje daleko više od toga. U pitanju je, i pored svih svojih ograničenja i tipskosti, dobar i funkcionalan triler, daleko iznad nivoa gledljivog. Naravno, nije to nikakav žanrovski vrhunac u skandinavskom kontekstu, ali je profesionalno urađen, zabavan i napet. Treći nastavak je već najavljen i baviće se trećim romanom u serijalu. U rediteljsku fotelju dolazi norveški reditelj Hans Peter Morland (Kraftidioten). Po nekim napisima, možda to bude poslednji film po motivima romana. Nisam siguran je li to dobra ili loša vest. Sa jedne strane, nema ugodnijeg iskustva od solidnog trilera, a sa druge Adler-Olsen je podigao ritam pisanja na štancerski i pitanje je hoće li to samo po sebi biti dovoljno solidno da se odatle izvuče film.

The Hunger Games: Mockingjay Part 1

Horrible Bosses 2

The Girl Is in Trouble

It Follows

Vie sauvage / Wild Life

Chrieg

Welp / Cub

The Better Angels

Blackhat

The Harvest

Kosac / The Reaper

Cut Bank

Stonehearst Asylum / Elisa Graves

Kill Me Three Times

Marfa Girl

The Water Diviner

Faults

Kidnapping Mr. Heineken

Parabellum

Fasandraeberne / The Absent One