Churchill

2017.

režija: Jonathan Teplitzky

scenario: Alex von Tunzelmann

uloge: Brian Cox, Miranda Richardson, John Slattery, Julian Wadham, Richard Durden, James Purefoy, Danny Webb, Ella Purnell

Sir Winston Churchill je uglavnom vodio život kakav je hteo, zaliven viskijem i nadimljen cigarama, vodio partiju do svoje 80. godine, pisao memoare za koje je dobio Nobelovu nagradu, napisao i održao neke od najsnažnijih govora u istoriji, bavio se ključnim političkim pitanjima i vodio zemlju u najtežim trenucima Drugog svetskog rata. Osim najvećeg sukoba u istoriji čovečanstva, Churchill je svedočio i drugim ratovima i iz njih (valjda) izvukao pouku. Pitanje glasi: može li se suština takve ogromne istorijske ličnosti stisnuti u samo tri dana života, možda krucijalan, ali svejedno uzak vremenski okvir?

Reditelj Jonathan Teplitzky (The Railway Man) i scenarista, inače istoričar po struci, Alex von Tunzelmann to svakako pokušavaju. Reč je tu o tri dana početkom juna 1944. godine, neposredno pred pokretanje operacije Overlord, odnosno iskrcavanja u Normandiji. Churchill (Cox) se takvom tipu invazije protivi, smatrajući je rizičnom, poučen iskustvima iz Prvog svetskog rata i katastrofe na Galipolju za koju sam snosi odgovornost. Međutim, vremena su se promenila, tehnologija je uznapredovala, teritorija se više ne može braniti rovovima, a to su shvatili vođe operacije, general Eisenhower (Slattery) i feldmaršal Montgomery (Wadham), ali ne i “buldog” britanske političke scene koji se u toj situaciji oseća odbačenim i pada u depresiju.

Iz nje je ne može izvući ni žena Clementine (Richardson), iako pokušava iz sve snage, ni prijatelj, nekadašnji ratni protivnik, južnoaftički premijer Smuts (Durden), pa čak ni kralj George VI (Purefoy). Churchill bi rado zaustavio operaciju, smislio alternativu, makar je odložio, a ako ni to ne uspe, makar bio na licu mesta umesto da sedi u Londonu i piše govore, što bi mu zapravo bio i posao. Zato će očajavati, vikati na sekretaricu (Purnell) koju je pre toga najtoplije moguće pozdravio, biti pijan u vreme doručka i kršiti sve sa stola kada ga izda snaga u rukama. Je li to pokušaj revizije naše percepcije o jednom velikanu ili je to možda uvid u onu drugu, skrivenu, tako ljudski slabu stranu ličnosti, onu koju nagriza klinička depresija, starost, nemoć i sujeta?

Posao filmaša, kao ni kritičara, nije posao istoričara ili geografa koji proverava činjenice, pa tako nije neki problem što je film sniman u Škotskoj umesto u Engleskoj i što je ono malo Londona što vidimo zapravo ne baš kvalitetno ušminkani Edinbourgh. Isto tako je moguće realno vreme sabiti u filmsko od tri dana do operacije radi povećanja napetosti ili kraljevo pismo ili dva pretvoriti u emotivan govor. Problem je, međutim, što se narušavanjem tih istorijskih činjenica narušava kredibilitet ličnosti koju se portretira, pa film postaje i ostaje lažnjak. Jer koliko god da je tvrdoglav i sujetan bio i koliko god se protivio operaciji koji mesec ili godinu ranije, Winston Churchill nije bio glupak da operaciju o čijem uspehu ovisi budućnost sveta ruši kada je sve već isplanirano, tri dana ranije, samo zato što vuče traume iz prethodnog rata ili zato što nije bio uključen u planiranje.

Za pohvalu je, međutim, kako naslovnog junaka igra Brian Cox, kompletno ulazeći u ulogu i “skidajući” i karakterističan stav i hod i deklamatorni ton glasa, a opet ostavljajući prostora i za sujetu, ranjivost i staračku ćudljivost. U zajedničkim scenama mu sjajno pariraju velika glumica Miranda Richardson u jednoj od svojih boljih uloga u karijeri, James Purefoy kao u poslednje vreme često portretirani kralj George VI i Richard Durden kao onaj jedan jedini čovek koji sujetnom lideru sme otvoreno prigovoriti. U tom odnosu snaga nisu dovoljno iskorišteni Julian Wadham i John Slattery kao Montgomery i Eisenhower koji su svedeni na vojničke stereotipe, malo preke naravi i puno arogancije prema “senilnom starcu”.

Čini se ipak da je i pored svega ključan promašaj onaj vezan za format. Razumljivo, u pitanju je relativno skromna produkcija, bez masovki i prepoznatljivih istorijskih lokacija (ali svejedno sa par upečatljivih, ukusnih pejzaža), pa se prosede uglavnom svodi na razgovore između likova u enterijerima. Problem je što bi to bolje izgledalo u teatru nego na filmu. Teatralnost u govoru i naročito napisanim replikama bi došla kao prirodna stvar i nivo iluzije bi bio veći tako da vremenski okvir i njegovo pozicioniranje ne bi bili od presudnog značaja. Dodatno, mogle bi se mirne duše izbeći okvirne, snolike scene koje se ne uklapaju sa ostatkom filma, kao i intervencije u tekstu namenjene uglavnom plasiranju belodanih istorijskih činjenica, a i kliše po kojem će velikoj istorijskoj ličnosti u ključnom trenutku oči otvoriti neko sasvim običan, u ovom slučaju sekretarica, možda ne bi bio toliko providan.

Ovako, Churchill ostaje osrednji film razapet između do pola ispunjene ambicije da se na ratnog premijera baci novi svetlo koje neće biti na liniji epskih hvalospeva i još ređe uspelih intervencija i manipulacija standardnih za žanr biografskog filma.