2016.
scenario i režija: Derek Cianfrance (prema romanu M.L. Stedmana)
uloge: Michael Fassbender, Alicia Vikander, Rachel Weisz, Florence Clery, Bryan Brown, Leon Ford
Zlatno pravilo melodrame glasi: svaki trenutak sreće za glavne junake znači samo predah od sve gorih i nesreća. Na stranu što je u slučaju ovog partikularnog filma trenutak njihove najveće sreće zapravo kriminalne prirode i duboko nemoralan, što otežava i navijanje za njihovu sreću. Na stranu i kraj koji po hollywoodskom receptu ne može biti logičan i tragičan, već se mora gledaocima stvoriti iluzija da im se “isplati” pratiti muke filmskih junaka.
The Light Between Oceans je, i pored toga, film vredan pažnje. Prvo, za kormilom je Derek Cianfrance, autor koji već sa Blue Valentine (2010) uspeo napraviti potpuno originalan, iskren i ozbiljan ljubavni film koji tematizira neizbežni raspad veze, pa se može očekivati da će i u okvirima kostimirane melodrame pronaći načina da okrene stvari na svoju stranu. Drugo, Cianfrance je bez sumnje reditelj koji vrlo dobro zna sa glumcima, što nije samo dokazao sa Blue Valentine, nego i sa ambiciozno zamišljenim, ali pomalo banalno “hyperlinkanim” The Place Beyond the Pines (2012), a ovde na raspolaganju ima izuzetno atraktivan par, Michaela Fassbendera i Aliciu Vikander koji su, kako se to zna desiti, na snimanju otpočeli svoju hollywoodsku romansu. Naravno, među njima je sve prštalo od hemije.
Problem je, međutim, što Cianfrance kao da ne veruje dovoljno u materijal koji ima pred sobom i u sposobnost glumaca da ga sami iznesu, pa čini sve da gledaocima izazove emocije. Ako treba, i na potpuno veštački način. Tako po pitanju kadriranja često preteruje sa ekstremno krupnim kadrovima usmerenim često na lica glavnih glumaca koje, pak, smenjuje sa lepim i poetičnim pejzažima koji se poigravaju sa prirodnom svetlošću i sve to prati predominantnim, emotivno-manipulativnim soundtrackom u poslednje vreme sveprisutnog Alexandrea Desplata. Kada bi njegovo prisustvo bilo za nijansu ili dve diskretnije, The Light Between Oceans bi bio bolji film, možda čak jedan od modernih romantičnih klasika.
Okvir za tragediju je tu već na početku filma. Tom Sherbourne (Fassbender) je veteran Prvog svetskog rata kojeg more misli o slučajnosti rasporeda života i smrti i koji za svoje psihičko stanje lek traži u samoći i zato se javlja za posao svetioničara na otoku na razmeđi okeana kakvih 100 milja od obale Australije. Njegovi planovi za samoću i kontemplaciju su poremećeni kada upozna Isabel (Vikander), kćerku svog nadređenog, devojku koja je u istom ratu izgubila dvojicu braće.
Uz Tomovo inicijalno opiranje, njih dvoje će započeti vezu, prvo pismima, a onda će se i venčati, a Isabel će se preseliti na otok. Međutim, prvi spontani pobačaj u trudnoći će je uzdrmati, a drugi će je skoro dotući. Tada im se “osmehne sreća” da u čamcu na vesla nađu mrtvog čoveka i još uvek živu bebu. Iako bi po pravilima Tom to morao prijaviti, pa da policija potraži detetovu majku ili neku drugu rodbinu, na Isabelin nagovor njih dvoje zakopavaju čoveka i dete odgajaju kao svoje. Međutim, kada Tom upozna detetovu majku Hannu (Weisz) kao skrhanu udovicu, njegov osećaj moralnosti neće izdržati da joj ne napiše pismo koje će pokrenuti istragu zbog koje će Tomu i Isabel biti oduzeta mala Lucy, raspašće im se veza i pretiće im zatvor zbog otmice deteta, a možda i ubistva koje će im biti prikačeno.
Problem je makar delom i u izvornom materijalu odnosno slučajnosti sa kojom se događaji ređaju i povezuju. Razumljivo, želja za nečim što ne možemo imati je jaka toliko da ćemo u određenoj prilici zaboraviti na svoja etička načela. Druge stvari, one koje su toj situaciji prethodile i one koje su iz nje proizašle, su, međutim, suviše proizvoljne. Šta otac sa bebom radi van kuće po noći da bi ih napale siledžije, poterale u barku i barkom na more? Zašto bi siledžije napale bebu ako imaju problema sa ocem? Kako to da uticajni deda koji nije hteo ništa imati ni sa kćerkom, ni sa zetom, ni sa unučetom, odjednom finansira istragu? Kako to da Isabel nije drugu trudnoću pokušala isterati u civilizaciji, sa doktorom u blizini, umesto na svetioniku usred mora? Nije li dete koje su dobili preveliko da bi prošlo kao ranije rođeno? I kako to da se u relativno malom gradu Hannah i Isabel nisu srele ranije kada već idu u istu (jedinu?) crkvu, na isto groblje i po istim društvenim događajima?
Cianfrance je svestan materijala i činjenice da ne sme petljati s njim previše, pa se zato fokusira na druge aspekte. Period je pogođen sjajno, vizuali su impozantni, a glumci u vrlo dobrom izdanju. Fassbender je predivno utišan, Alicia Vikander ekspresivna, a iz Rachel Weisz je izvučen maksimum. Takođe, Bryan Brown kao njen otac i Leon Ford kao njen pokojni muž prisutan u ukusno raspoređenim flashback momentima uspevaju da odigraju pamtljive epizode. O rediteljevom sjajnom radu sa glumcima svedoči i to da je četvorogodišnja Florence Clery koja igra devojčicu Grace, odnosno Lucy, ujedno i simpatična i pršti od talenta i ne odlazi u krajnosti po pitanju afektiranja, što inače deca-glumci imaju običaj.
To je dovoljno da The Light Between Oceans bude film sa naznakom veličine i iskrenih emocija koja se skrivaju ispod slojeva melodrame i ponekad širokopoteznih, a ponekad preterano pipavih intervencija. Za instant-klasik ili remek-delo savremenog ljubavnog filma ipak nije bilo realne šanse. Ni uz sav trud, reditelj Cianfrance, Fassbender i ostatak glumačke ekipe nisu uspeli da se dovoljno izdignu iz okvira predloška.