2016.
autor: Jim Jarmusch
Gimme Danger počinje izjavom Jima Jarmuscha, inače pasioniranog audiofila i, uporedo sa rediteljskim poslom, muzičara i kompozitora, kako su The Stooges najbolji sastav ikada. Izjave tog tipa su po poravilu klinačke i neozbiljne, ali determinacija iza njih, naročito kad ih izgovori odrastao i ozbiljan čovek, govore ponešto o muzici narečenog sastava: stvar je takva kakva je, uzmi ili ostavi. Uostalom, to je stav koji su The Stooges demonstrirali u svojoj muzici, a Jarmusch u svojim filmovima.
Ujedno, to je i jedina Jarmuschovo direktna izjava u filmu pre nego što prepusti reč svom glavnom sagovorniku i prijatelju Jimu Osterbergu poznatijem kao Iggy Pop. Iggy je, pak, magnetičan kao i njegova scenska persona, detinje iskren (kada govori o svojim tinejdžerskim godinama i nimalo rokerski savršenom odnosu sa roditeljima sa kojima je živeo u prikolici ili kada se pozove na svoje pop-kulturne uzore, dečiji televizijski program, oštar humor i hollywoodske trash spektakle), elokventan (uprkos zamuckivanju), lucidan i apsolutno sposoban da ispriča priču o The Stooges. Naravno, pridružiće mu se i kolege i prijatelji, braća Asheton i James Williamson, menadžer Danny Fields koji je otkrio njihov potencijal i nekoliko muzičara koji su prodefilovali kroz grupu i kroz “komunu”, kako kaže Iggy.
Biće tu reči o korenima u tinejdžerskim sastavima Ann Arbora u državi Michigan, o razlozima za uvrnuto i ponekad provokativno oblačenje (Ron Asheton se često kitio nacističkom memorabilijom koju mu je otac, vojni veteran, donosio sa putovanja i kaže da to nema veze sa politikom), o apolitičnom komunizmu koji su Iggy i društvo prakticirali deleći novac, alkohol i drogu, o uzorima na crnačkoj, čikaškoj blues sceni, o kreativnim savetima i bodrenju od strane Nico (Velvet Underground), o scenskom nastupu, plesu i izumu “stage divinga” i, pre svega, o muzici i unutarnjoj dinamici u grupi i na sceni. Jarmusch to ilustrira pomalo očitim arhivskim materijalom koji se smenjuje sa “talking heads” osnovom filma, karticama teksta sa prilično cool grafikom i detinjastim animacijama, što Gimme Dangerčini elementarno interesantnim filmom.
Ono što će promaći početnicima, pravi fanovi, pa čak i regularni poznavaoci će osetiti: u filmu se vrlo malo govori o ekscesnosti The Stooges i ona se svodi ili na improvizaciju i provokaciju ili na uticaj droge. Za kritički i komercijalni neuspeh tri objavljena albuma objašnjenje se nudi u činjenici da su The Stooges bili prilično avangardni i da je malo ko to razumeo na pravi način, te da su bili nespremni na kompromise. Iggy će mudro oćutati svoju solo-karijeru koja mu je donela komercijalnu dobit i u kojoj je bilo i kompromisa sa željama publike, tržišta i producenata, ali će zato insistirati na tome da su hippie 60-te sa svim svojim odjecima bile predvidljivo režirani industrijski proizvod.
Međutim, u oči upada koliko je Gimme Danger u suštini predvidljiv, skoro pa mainstream dokumentarac pogodan čak i za televiziju. Naravno, pregledan je, što mu je kvalitet, ali od prilično filozofski nastrojenog i kompromisu nesklonog reditelja, pritom i fana određene muzike, očekivao se luđi, uvrnutiji, maničniji film o sastavu koji je po svom ludilu, maničnoj energiji i nepredvidljivosti bio poznat. Ali, nije li to takođe poigravanje sa našim očekivanjima ili čak subverzija: “straight” dokumentarac nismo očekivali ni od autora ni od subjekta.