kritika originalno objavljena na DOP-u:
![]()
![]()
![]()
![]()
Neko drugo vreme i neko drugo mesto. Santa Barbara, 1979. godine. Boemski ostaci hippie pokreta, punk kao drmusanje učmale stvarnosti pre nego nekakva artikulirana pop-kulturna revolucija, smena generacija u feminističkoj misli, nagoveštaj solipsističnih vremena koja dolaze. Jedan zbunjeni momčić koji odrasta misleći da sve može sam i tri žene koje presudno utiču na njega u formativnim godinama. Žene dvadesetog stoleća u tri generacije, različitih psiholoških profila i pogleda na život.
Momčić u pitanju je petnaestogodišnji Jamie (Lucas Jade Zumann) koji otkriva novu ekstremnu zabavu zvanu skateboard, rekreativno onesvešćivanje i punk muziku od “art pederčina” Talking Heads preko The Raincoats do hardcore varijante Black Flag. On je ne tako tajno zaljubljen u svoju dve godine stariju najbolju prijateljicu Julie (Elle Fanning), manično-depresivnu devojku sklonu promiskuitetu koja mu se noću uvlači u krevet kako bi vodili intimne razgovore. Druga značajna žena u njegovom životu je Abbie (Greta Gerwig), devojka od dvadeset i nešto godina koja se oporavlja od operacije kojom joj je odstranjen rak grlića maternice, koja fotografira skoro svaki momenat svog života i koja Jamieja izlaže novoj muzici i radikalno-feminističkoj literaturi.
Treća i najznačajnija je njegova majka Dorothea (Annette Bening u jednoj od svojih najboljih uloga) koja se trudi da zaista razume vreme u kojem egzistira i nove generacije koje je ono stvorilo, ali joj ne ide najbolje. U želji da sa svojim sinom prokomunicira iskreno i da ga usmeri da ne zastrani (jer samohranoj, zaposlenoj majci to nije baš najlakše ostvariti), ona će zatražiti pomoć od druge dve žene.
U njihovom domu postoji i muškarac, William (Billy Crudup), ostareli i pomalo izgubljeni hipik, majstor opšte prakse koji popravlja / krpi aute i Dorotheinu kuću koja je u permanentnom stanju renoviranja dok se usput bavi grnčarijom i priča o energijama i Majci Zemlji. Logično bi bilo da on, kao muškarac, odnosno makar muška figura u kući, posluži kao uzor Jamieju, samo je problem što njih dvojica (generacijski i drugačije) nemaju ništa zajedničko. Ništa, onda na scenu moraju stupiti žene...
Od Linklaterovog Boyhooda naovamo nismo imali film koji se tako otvoreno bavi životom i odrastanjem kao takvim, obično-neobičnim, gorko-slatkim, i smešno-dramatičnim spletom okolnosti koji na njega utiču. Iako je tema dovoljno ozbiljna da bi se mogla pretvoriti u seriju gromoglasnih izjava, ovde to nije slučaj. Ovde imamo i dvoje naratora koji se smenjuju, Jamieja u vremenu sadašnjem i Dorotheu u vremnu budućem, i montažne sekvence koje oslikavaju Veliku depresiju koja je obeležila Dorotheino odrastanje, Drugi svetski rat, Vijetnam, hippie pokret, kontrakulturu, budućnost 80-ih i 90-ih, pa i jednu vešto umetnutu montažu Carterovog političko-filozofskog govora o “krizi poverenja”. Ali 20thCentury Women je film sačinjen pre svega od malih, intimnih, a tako značajnih momenata u “casual” atmosferi doma, prenatrpanog dvorišta, na plaži u bojama kao sa razglednice, sa svirki po rupama od klubova, gde autor u scenariju poseže za dijalozima koji se “altmanovski” preklapaju, a u režiji za sporim približavanjem i udaljavanjem kamere, što dodaje na memoarski ugođaj.
Autobiografska nota ne treba da čudi, to je nekako stalna stvar u Millsovomopusu. Njegov prethodni film Beginners koji je glumcu Christopheru Plummeru doneo Oscara za najbolju sporednu ulogu bavio se autorovim odnosom s ocem, čovekom koji se u poznoj životnoj dobi deklarirao kao gay. Ovde se Mills bavi odnosom sa svojom majkom, atipičnom, snažnom i pronicljivom ženom čiji su život izgradile cigareta kao simbol slobode i nonšalantnosti, “cosmo” feminizam starog kova po kojem žena mora biti sve, i lepotica i dama i majka i stručnjakinja i njen pokušaj da shvati trendove novog vremena. U savršenoj interpretaciji Annette Bening, Dorothea je jedan od najživahnijih filmskih likova u poslednje vreme. Takođe, lik Abbie je modeliran prema autorovoj sestri, a Greta Gerwigizlazi iz svog maničnog “typecasta” i kanalizira anksiozu na jedan topao način u maniri kraljice anksioze, Kristen Stewart.
Elle Fanning ostaje na tragu svojih uloga problematičnih tinejdžerki ili tinejdžerki u problemu, Billy Crudup je model za ležernog hipika, a i mladi Lucas Jade Zumann uspeva da bude uverljiv kao momčić koji hrli u život kao grlom u jagode. Interakcija među svim likovima je divna i emotivna, a kao scene za pamćenje treba izdvojiti Jamiejevu tuču sa drugom oko teorije o ženskom orgazmu, sekvencu kada Jamie i Julie pokušavaju da izvedu planirani “beg od svega” na plažu, kao i plesnu scenu u kojoj Dorothea i William krišom proučavaju razlike između različitih pravaca na punk sceni.
Iako je Annette Bening potpuno neobjašnjivo ostala bez nominacije za Oscara, Mike Mills je uspeo da dobije svoju za originalni scenario, ali bez kipića ovaj put. Mills je svakako nadolazeća snaga indie kinematografije, vrlo promišljen autor koji nije kalkulant i foler. On ne samo da otvara svoju dušu i uspeva da dosegne nivo univerzalnosti sa 20thCentury Women, nego filmu dozvoljava da iskoči iz svih klišea, da bude neuredan i nepredvidljiv baš kao život i odrastanje.