Before I Fall

2017.

režija: Ry Russo-Young

scenario: Maria Maggenti (prema romanu Lauren Oliver)

uloge: Zoey Deutch, Halston Sage, Cynthy Wu, Medalion Rahimi, Logan Miller, Kyan Lawley, Elena Kampouris, Jennifer Beals, Erica Tremblay

Groundhog Day je toliko legendaran film da je njegov naslov postao žargonski idiom. Premisa i struktura koja iz nje proizilazi su genijalne: nadrkani voditelj vremenske prognoze ponavlja jedan te isti dan dok ne nauči kako da bude bolja osoba. Ideja da neko stalno preživljava isti dan je korištena i nebrojeno puta posle toga na filmu i na televiziji, o kompjuterskim igricama za koje je dušu dala da i ne govorimo, najzabavnije u SF-akcionom ključu u filmovima Source Code i Edge of Tomorrow koji, istina, jako podsećaju na igrice i u kojima nije toliko cilj postati bolja osoba nego obaviti misiju.

Šta nam onda donosi Before I Fall? U suštini, povratak korenima, samo što umesto sredovečnog drkoša imamo srednjoškolsku kučku koja mora otkriti kako postati bolja osoba. Ton je takođe drastično drugačiji, pa umesto komičnog imamo nasmrt ozbiljni kako i priliči “young adult” romanima. E, da, i njoj je to poslednji dan života, ona gine. Nije spoiler jer ne gine na kraju (mislim, gine, ali to nije sad bitno), već to saznajemo u uvodnom monologu.

Ona je Samantha (Deutch) i poslednji dan njenog života je tzv. Cupid Day, okrutni srednjoškolski običaj merenja “u koga je veći”, odnosno ko je popularniji tako što se simpatijama poklanjaju ruže sa pratećim karticama. Samantha nema zašto da brine, ona je deo popularne klike zajedno sa alfa-kučkom Lindsay (Sage), te dronovima Ally (Wu) i Elodie (Rahimi). One uživaju u vršnjačkom nasilju nad razrednom lezbejkom i naročito nad čudakinjom Juliet (Kampouris) za koju otkrivamo da ima artističkih sklonosti. Štreber Kent (Miller) je već duže vremena ne tako tajno zaljubljen u Samanthu i organizuje žurku u svojoj vili na kojoj ona planira da izgubi nevinost sa svojim plitkoumnim, popularnim dečkom Robom (Lawley). Na žurku će banuti i luda Juliet, napraviti scenu kučkama, a potom će se odvesti i na putu kući doživeti saobraćajku. Samantha će se probuditi u istom danu i proživeti ga ponovo...

Prvotnu nevericu će zameniti frustracija i ljutnja, da bi potom naša junakinja pokušala da promeni poneki detalj u tom danu, bez uspeha. Znači, i kad zajebe žurku (ili čak i školu), pa preživi, ona će se sutradan probuditi u istom danu. Nije štos ni da svima kaže šta im sleduje, niti da se prepusti hedonizmu ili porodičnim vrednostima, pa ni da zameni tupsona za štrebera. Nekako nam je jasno da je ključ Juliet i odnos bičarki do nje, a jedini put je onaj neo-kvekerski: širimo mir i dobro i sva ta sranja.

Struktura je takva kakva je, znamo pravila igre, ali problem nastaje u tome što postoji samo jedan ishod i mi ga znamo od početka. Naravno, ozbiljan ton i u suštini potpuno bespredmetna pitanja (jednom kad izađete iz srednje škole, to jest) nekako dolaze sa teritorijom “young adult” romana, kao i tipski likovi. Pozitivno je što film izbacuje odrasle, Samanthina majka (Beals) je jedini lik koji u pojedinim “loopovima” ima nekakvu funkciju, otac je pasivan, a profesor istorije koji predaje mit o Sizifu je nešto između neuspele šale i nacrtane simbolike za debile.

Ali zašto alfa-kučka ima skrivenih privatnih problema, a beta-kučke je samo prate kroz film bez i najmanje indicije ličnosti? Zašto originalni dečko mora da bude glup kao noć? Zašto je štreber toliko smotan? Zašto ludači piše na čelu da je neshvaćena i povređena? I zašto su svi, uključujući i našu Samanthu tako jebeno dvodimenzionalni likovi? Na ta pitanja nećemo dobiti odgovor dalje od “pravila žanra”. Glumci se sa svoje strane trude da to ispeglaju, Zoey Deutch je prilično uverljiva u ispitivanju svoje duše, Logan Miller uspeva da uspostavi odnos sa svojim likom, a Halston Sage uspeva da makar nominalno ostavi utisak sa lažno mesnatim likom koji igra, ali ni to nije dovoljno da prevlada tipskost.

Pravi problemi nastupaju tek na tehničkom polju. Čak i kad nesuptilnost scenariju i režiji svalimo na izvorni roman (intuicija mi govori da nećemo pogrešiti), neki drugi propusti su kardinalni. Fotografija uglavnom u kišno-plavkastim tonovima je neinventivna, a brdovite lokacije Britanske Kolumbije koja glumi severno-pacifičku regiju SAD uglavnom neiskorištene osim za par panorama bez značaja za priču koja se isto tako mogla odvijati u bilo kom predgrađu nastanjenom prebogatim klincima i klinkama koje ne muče druge brige osim kučketanja. Najslabiji aspekt je, ipak, ton: dokle će više muzika “diktirati emocije” na taj način da se ne čuje navodno bitan dijalog ispod nje?