2016.
režija: Jim O’Hanlon
scenario: Leon Butler
uloge: Idris Elba, Gemma Arterton, Tom Cullen, Ken Scott, Franz Drameh, Charlie Creed-Miles, Kierston Wareing
Hyperlink priče su vrhunac svoje popularnosti i priznanja doživele početkom novog milenijuma sa Inarrituovom “trilogijom triptiha” i Oscarom za Haggisov Crash. Od tog trenutka, štosu o povezivanju nekoliko kratkih filmova navodnom tematskom ili lokacijskom bliskošću i montiranjem istih u jedan dugometražni polako ističe rok trajanja, ali zapravo nikako da istekne. Nije tu problem u strukturi, hyperlink se može maestralno iskoristiti, koliko u tome da ona privlači pretenciozne pacere i diletante koji bi voleli da njihova “fortune cookie” filozofija odjekne glasno.
100 Streets po scenariju debitantna u svetu dugometražnih filmova Leona Butlera i u režiji TV veterana Jima O’Hanlona primer je tog pretencioznog diletantizma koji meša nemaštovitu postavku u milje triju klasa južnog Londona, generalno neinventivnu tehniku u snimanju i režiji sa prenaglašenom melodramom iskazanom kroz šmirantsku glumu i tugaljivi soundtrack sačinjen od preglasnih klavirskih “loopova”. Međutim, koliko je to njihova krivica, toliko se može zameriti i Idrisu Elbi, inače dobrom i pouzdanom glumcu, koji se ovakvog nečeg prihvatio ne samo igrajući glavnu ulogu već i kao producent i (naročito) muzički supervizor.
Priča koja dobiva najveću minutažu prati ružnu rastavu između nekadašnjeg reprezentativnog ragbi kapitena Maxa (Elba) i njegove supruge glumice Emily (Arterton). Dok se on napija, drogira i ganja ženske, ona svoju tugu utapa u shopping terapiji u koju vuče i decu i sa jednim postojanim ljubavnikom (Cullen). Ali sportska sirovina ne ume da sportski prizna poraz, pa naizmenično cvili, preti i mulja kako bi se pomirio sa ženom, što će kulminirati incidentom.
Druga priča se tiče taksiste Georgea (Creed-Miles) i njegove žene Kathy (Wareing) koji, navodno, naporno rade i skladno žive, ali im samo fali dete, što će rešiti usvajanjem. George je zapravo brljiv do granice budalaštva, a Kathy čas deluje kao da bi ga zatukla tavom, a čas kao da je potpuno nemoćna pred njim. Njihove šanse za usvajanje će pasti na nulu kad George slučajno pregazi i ubije pešakinju, a oboje će se morati suočiti sa posledicama.
Poslednja priča ne odlazi dalje od srednjoškolskog nivoa naklapanja o opasnostima kriminala. Kingsley (Franz Drameh koji se trudi da njegov lik deluje uverljivo makar na sekund) je dilerčić koji posle jedva izbegnutog zatvora i slučajnog upoznavanja sa glumcem Terrenceom (Scott) reši da promeni ploču, pa se umesto kriminalom bavi umetnošću. Međutim, kad njegovi nekadašnji ortaci prebiju i ubiju njegovog novog mentora, Kinsley neće imati izbora nego da im se osveti, što ga opet vraća na stare staze.
Koliko je cela priča pseudo-pametno artificijelna, toliko je, što posebno nervira, arbitrarna u izboru likova i situacija. U 100 ulica južnog ili celog Londona svakako je bilo moguće naći i druge priče i likove: karakterističnije, neobičnije, tipičnije, povezanije nečim značajnim, a ne pukim slučajnostima. To bi možda, na dugi rok i uz puno rada od legitimne ideje portreta života u nekada sirotinjskom južnom delu grada koji se rapidno menja, napravilo film vredan pažnje. Ali 100 Streets je teška tupljavina koja se davi u klišeima.