2014.
režija: Jason Reitman
scenario: Jason Reitman, Erin Cressida Wilson (po romanu Chada Kultgena)
uloge: Adam Sandler, Rosemarie DeWitt, Jennifer Garner, Judy Greer, Dean Norris, J. K. Simmons, Travis Tope, Kaitlyn Dever, Olivia Crocicchia, Ansel Elgort, Elena Kampouris, Will Peltz, Emma Thompson (narator)
Postoje dve stvari koje su apsolutna konstanta na ovom svetu: promena (svaki napredak je pre svega promena) i strah od promene. Ne mora značiti da su promene uvek i isključivo dobra stvar, posebno ako se uzmu u obzir sve nuspojave tih promena. Međutim, one su u tom ili drugačijem obliku neminovne. Evo par primera kroz istoriju. Direktna demokratija je postala nemoguća kada se okvir povećao od nivoa grčkog polisa. Robovlasništvo i feudalizam kao njegov derivat su se pokazali kao neisplativi u uslovima industrijalizacije. Konzervativni javni moral se pokazao nespojivim sa udobnošću konzumerizma, pa su seksualna revolucija, ljudska prava i mirovni pokreti postali standard posle Drugog svetskog rata. Sa druge strane, te promene, kakve god bile, nisu bile dočekivane raširenih ruku, nego im je pružan otpor na ovaj ili onaj način. Ludisti su uništavali mašine misleći da će im one oduzeti posao. Građanski rat u Americi se u određenoj meri vodio za ili protiv robovlasničkog sistema. Društvene promene koje su se dešavale 60-ih nisu prošle bez otpora određenih struktura i taj otpor i dalje traje, u različitim oblicima i različitim intenzitetom u različitim delovima sveta.
Ono što je danas vrhunska društvena tema je informatička revolucija i promene koje su usledile zahvaljujući njoj, pre svega u svakodnevnom životu. Stara je teza da mi danas primamo neuporedivo više informacija i imamo neuporedivo više izbora (makar to bio besmisleni, virtuelni izbor) nego što su to imali naši roditelji, da ne govorimo o ljudima pre sto i više godina. Vreme provodimo za kompjuterom, na mobilnim telefonima, na internetu, u komunikaciji sa polu-poznatim i nepoznatim ljudima, igrajući virtuelne ratne igre, ganjajući virtuelnu slavu, fantazirajući o virtuelnim osobama... Jedni su, najčešće mlađi, oni koji su u takvom svetu odrasli, prigrlili te silne mogućnosti, možda čak i zamenili realni svet virtuelnim. Drugi se u takvom svetu ne snalaze najbolje, pa se u sve to ne mešaju. Treći to vide kao razlog za moralnu paniku i protiv takvog sveta se aktivno bore.
Men, Women & Children je film koji, u teoriji, promišlja taj naš moderni svet zasićen društvenim mrežama i instantnom, virtuelnom komunikacijom. Kako mu ime govori, film se bavi različitim generacijama ljudi, u pitanju je “hyperlink” film smešten u teksaško predgrađe i prati nekoliko srednjoškolaca i njihovih roditelja kako se suočavaju sa izazovima modernog sveta. Na papiru, posebno ako se uzme u obzir da je reditelj i ko-scenarista Jason Reitman, autor nekoliko vrlo bitnih filmova u poslednjih desetak godina (Juno, Up in the Air), ovo deluje kao potencijalno zanimljiv i relevantan film. Ali, nismo mi te sreće.
Don Truby (Sandler) i njegova žena Helen (DeWitt) su zapeli u dosadnom braku. Ona to rešava postavljenjem profila na site za upoznavanje, a on najpre pornografijom, pa traženjem utehe kod online prostitutki. Njihov sin Chris (Tope) je toliko “predrkao” da ga više ne uzbuđuju normalne seksualne situacije. Chrisova “devojka” Hannah (Crocicchia) više nego išta želi da postane “celebrity” i u tu svrhu održava web site sa škakljivim materijalom u sekciji za članove. Ona se upravo javila na konkurs za nekakav reality show u nadi da će joj to biti karta do zvezda, vila na Beverly Hillsu, skupih automobila i poznatih muževa. Njen menadžer je njena majka (Greer) koja je morala da odustane od “celebrity” karijere kad ju je rodila. Ona se sada petlja sa sveže razvedenim susedom Kentom (Norris) čiji je sin Tim (Elgort) ovisnik o video-igricama toliko da je batalio sport i novi fan egzistencijalističke filozofije i dokumentaraca o svemiru koji govore kako smo mi, ljudi, u principu nebitni. Tim je počeo da se petlja sa školskom alternativkom Brandy (Dever), i njihova veza bi bila slatka i prava tinejdžerska kada njena majka (Garner) ne bi pomno pratila svaki njen korak na internetu, svaki post na Facebooku, svaki mail i svaku poruku na mobilnom telefonu. Pored toga, ona drži neka ubibože dosadna predavanja o bezbednosti na internetu. Pored njih tu je još i anoreksična Allie (Kampouris) koja visi po pro-anoreksičnim chatovima i nada se da će privući pažnju jednog par godina starijeg momka (Peltz) kojeg uglavnom nije briga za nju. Sve to iz “kosmičke” perspektive posmatra Emma Thompson kao narator koji nas vodi kroz priču.
Problem je u tome što Men, Women & Childrenne donosi ništa novo, realno, životno i na bilo koji način angažirajuće. Sve što možemo videti su uopštene priče i popovanje nalik na udženike o sigurnosti u virtuelnom svetu. Mi smo u svoje vreme imali ubibože dosadna predavanja o štetnosti droge, alkohola, seksa i opasnosti o verskih sekti. Današnji klinci su verovatno prinuđeni da slušaju sranja o bezbednosti na internetu. Ako imaju malo mozga, zaboraviće sve što čuju tamo i o svemu se informirati sami. A posebno će preskočiti ovakve popujuće filmove u kojima čak i balansirana perspektiva (neo-ludistkinja će biti prikazana jednako antipatično kao i pornofil) deluje lažno i namešteno. Svemirske slike i narator su tu samo da podvuku utisak pretencioznosti i ispraznosti ovakvog filma. Na kraju, film ima čisto dramaturških problema: dijalog je drven i izveštačen, a likovi tanki kao papir, nesimpatični (što nije toliki problem) i dosadni (što je pogubno).
Glumci malo ublažavaju užasan utisak o filmu. Adam Sandler je najveće iznenađenje i zapravo je podnošljiv u svedenoj dramskoj ulozi bez glupiranja i kreveljenja. J. K. Simmons je osveženje u obe scene u kojoj se pojavljuje. Ostali odrasli su solidni i podnošljivi sa izuzetkom Jennifer Garner koja je iritantna kao uvek. Što se mladih glumaca tiče, u Men, Women & Childrense pojavljuje prva liga tinejdžerskih glumaca i vidi se neki njihov potencijal. Ansel Elgort i Kaitlyn Dever imaju nešto zajednočke hemije, dok je utisak da Olivia Crocicchia najčešće klizi u neukusno preglumljivanje. Emma Thompson je impozantan narator, ali čemu sve to kada je taj ceo narator samo jeftin trik da se film podvali kao nešto ozbiljno, kao delo koje ima šta da kaže na temu.
Čini se da je Reitmanova karijera u silaznoj putanji. Young Adult je bio pristojan film, ali ni prineti aktuelnosti i duhovitosti Up in the Air. Labor Day je bio promašaj na svim nivoima osim na glumačkom. Men, Women & Children je još ekstremniji primer lošeg filma, prvoloptaškog, zasnovanog na moralnoj panici. Nadajmo se da je to samo faza i da će Reitman pronaći novu inspiraciju i ponovo snimati relevantne filmove. Sa ovakvim filmovima će verovatno ubrzo nestati sa scene.