The Circle

Otkad je demokratije, debatiramo koliko ćemo se od apsoluta slobode odreći u korist autoriteta ne bi li se osećali sigurnima u svojoj zajednici. Sa pojavom Međumrežja to se pitanje dodatno usložnilo: koja je idealna mera između komfora i umreženosti s jedne strane (ne bi li bilo fantastično da imamo sve na jednom mestu: druženje, obaveze, finansije, političku i društvenu aktivnost) i privatnosti s druge strane (jer se neke stvari, recimo telesne funkcije, ne pokazuju javno).

Takođe, otkad je Internet postao delom našeg života, na filmu se poteže pitanje zloupotreba ili makar monetizacije poverljivih ličnih podataka i totalitarnih tendencija pojedinih kompanija / institucija nastalih na Mreži, kao i mogućnosti potpune ovisnosti o komadu tehnologije i pretnje dehumanizacije usled te ovisnosti, još od The Net, pa do Disconnect i dalje. Komedije akcenat stavljaju na generacijske razlike između starijih koji ne kuže i mlađih koji kuže sve te touch-screen ekrančiće. Trileri nabijaju paranoju od sistema ili odmetnika koji nam uz pomoć tehnologije mogu nauditi. Drame, pak, postavljaju filozofska i pseudo-filozofska pitanja o privatnosti, ovisnosti, otuđenosti, komunikaciji i svemu što već vezujemo za taj kvantni skok u tehnologiji. The Circle u tom pogledu samo nastavlja trend pokušavajući da uhvati sva tri žanrovska pristupa.

Premisa je zapravo inteligentna: naslovna kompanija koja je kombinacija radne / životne etike i sveobuhvatnosti Google-a i ozbiljnosti u držanju / verodostojnosti ličnih podataka kakvu gaji Facebook pokušava da ovlada svim sferama javnog i privatnog života. Super je što nečija tehnologija pomaže policiji da lovi zločince, doktorima da prate stanje pacijenta u realnom vremenu, a službama za pomoć da tačno znaju ko je i gde u nevolji, ali tu se postavlja pitanje privatnosti i prava na izbor hoćemo li u tome učestvovati. Kao i uvek, kada mnogo toga ovisi o ljudskom faktoru i niskim strastima, utopija dostupnosti saznanja o svemu vrlo se lako pretvara u distopiju proganjanja i osuđivanja.

Šteta je, međutim, što The Circle na polje rasprave ne donosi neke naročito nove ideje niti one koje ima razrađuje na uverljiv i mislećem biću ugodan način. Umesto toga, imamo film koji teško uhvatiti za glavu i za rep, žanrovski svrstati ili uzeti ozbiljno u bilo kom pogledu, kojem je moguće naći na tone zamerki čak i kad niste dežurno zakeralo ili filmski kritičar, čija mehanika ni u jednom trenutku ne radi i koji, sve u svemu, često deluje zbrzano i proizvoljno, pa postaje najveća noćna mora svoje junakinje: nerealizirani potencijal.

O radnji ne valja tupiti, dosta toga je zbrkano na malo prostora, pa je opasnost od spoilera ogromna. Valja reći samo da je naša protagonistkinja Mae Holland koju igra Emma Watson nova zaposlenica kompanije koja sticajem okolnosti kreće stazom vrtoglavog uspona da bi spoznala da nije sve onako divno i krasno kako osnivač i guru kompanije Eamon Bailey (Tom Hanks u varijaciji na temu Stevea Jobsa) tvrdi. Obrada inače standardne priče je takva da se provlači kroz različite žanrovske ključeve koji nikada u potpunosti ne rade, pa sve deluje krajnje nespretno i nesretno. U domenu komedije, dolazimo do “deadpan” apsurda često bez humorne poante, za triler nema dovoljno napetosti jer sve deluje naivno, blesavo i smešno, a za dramu nema dovoljno dubine ni u razmatranju teme, ni u karakterizaciji likova, a ni u njihovim međusobnim odnosima.

Prvi i osnovni problem može biti dosta grub transfer iz forme romana na tragu Orwellove 1984. prilagođene novom vremenu u formu filma. Iz toga slede i određeni zakoni ekonomike u prikazivanju, pa se u transferu romana od 500-ak strana na film pristojnog trajanja od 110 minuta gubi i kompleksnost ideja, kao i likova i njihove motivacije.

To u nezgodan položaj dovodi glumce. Emma Watson se iz petnih žila trudi da deluje čas mesijanski nadahnuto, čas zabrinuto bez neke realne osnove. Tom Hanks koristi svoj šarm da ispliva iz lika koji je bazično napisan kao imitacija, a komičar Oswalt Pattonje zarobljen sa likom su-osnivača i gospodara iz senke, pa je, umesto da bude strašan, više smešan kao recimo Bujanec. U celoj podeli uloga najgore je prošao Ellar Coltrane koji je pred našim očima odrastao u Boyhoodukao Emmicin karikaturalno tehnofobni bivši dečko. Neku težinu, međutim, unosi Bill Paxton u svojoj poslednjoj filmskoj ulozi kao njen bolesni otac.

Ključ problema se možda skriva i u izboru reditelja. James Ponsoldtje svoje ime izgradio kao autor diskretnih indie drama: sa Smashedje pogodio kolotečinu ovisnosti u centar, sa The Spectacular Nowje isto učinio sa tinejdžerskim pogledom na svet, dok The End of the Tour graniči sa remek-delom. On je uvek znao da izabere, prilagodi ili napiše scenario koji će sa lakoćom režirati, kao i da privuče glumce koji najviše odgovaraju likovima, bilo to očekivano ili ne. Ovde mu ne leži niti ton “priče veće od života”, niti žanrovski okviri, niti scenario koji pati od viška ega romanopisca Davea Eggersa koji i pored iskustva na filmu šlepa izuzetno teatralne replike u dijalozima. Je li to Ponsoldtodradio režiju za honorar, sprema li transfer u višu, hollywoodsku ligu ili je ovo kraj jedne časne karijere – vreme će pokazati. Možda već kod narednog filma. Naravno, ukoliko korporacija Facebook-Google dotle ne uspostavi monopol i na tom planu ljudske delatnosti.