2016.
režija: Ang Lee
scenario: Jean-Cristoph Castelli (prema romanu Bena Fountaina)
uloge: Joe Alwyn, Garrett Hedlund, Vin Diesel, Steve Martin, Chris Tucker, Kristen Stewart, Makenzie Leigh, Ben Platt, Tim Blake Nelson
Počnimo sa tehnikalijama i podacima u brojkama: 120 slika u sekundi (pet puta više od normalnog tempa), 4K rezolucija (dva puta veća od normalne) i 3D. Nazovite me neo-luditom, iako sam daleko od toga, i nostalgičarem, iako to kao pasionirani gledalac nisam, ali po mom mišljenju taj nivo tehničkog cinculiranja retko kad ima smisla i film pretvara u vašar slike i zvuka. Novi film Anga Leeja, Billy Lynn’s Long Halftime Walk, možda jednog dana uđe u enciklopedije kao u nečemu prvi (nazovimo to hiper-realizmom, za sada) i kao prekretnica u kinematografiji, ali do tada to nešto mora da uhvati korene, što teže ide ako je samo sebi smisao.
Ang Lee u poslednje vreme voli da petlja sa tim tehničkim eksperimentima i trendovima, primer za to može biti i The Life of Pi, film koji mu je doneo drugog Oscara za režiju, sa svojim 3D-om i kompjuterskom animacijom, pa čak i žanrovski wuxia film Crouching Tiger, Hidden Dragon (1999) sa svojim kompleksnim kaskaderskim radom i koreografijom. Ali takođe nije na odmet setiti se da je Lee u suštini klasičar u svom pristupu, autor koji voli da klasične priče ispriča na klasičan način. I u srazu između autorovog senzibiliteta i tehničkog siljenja, Billy Lynn’s Long Halftime Walk pada kao žrtva i pored Leejeve iskrene i plemenite namere da tehnički napredak upotrebi kako bi realnije i detaljnije dočarao držanje i osećanja naslovnog junaka u jednom za njega i za naciju vrlo specifičnom trenutku.
(Na stranu koliko će ljudi to uopšte moći videti u formatu u kojem je autor to predvideo, poznajući nivo prikazivačke opreme u velikoj većini svetskih kino-dvorana i kako će im to zapravo izgledati. Film nije blockbuster i tematski je prikladniji za festivale i revije odakle se pušta u normalnom digitalnom formatu, kao i svaki drugi film.)
Naslovni junak (Alwyn) je postao heroj nacije kada se pojavio video njega kako spasava svog narednika (Diesel) u Iraku. To je rezultiralo time da on i ekipa njegovih saboraca dobiju nagradno odsustvo iz borbe i proputuju Amerikom kako bi se kao junaci predstavili naciji i podigli moral kod kuće. Finale njihove turneje biće utakmica američkog fudbala, baš na Dan Zahvalnosti i baš u Dallasu (iz čije je dalje okolice i Billy), gde će se u poluvremenu pojaviti na bini u pozadini nastupa sastava Destiny’s Child.
Godina je 2004, Bush je upravo pobedio Carryja na predsedničkim izborima, Amerikancima očito nije dosta ratovanja, ali prema onima koji su zapravo u rovovima gaje patronizirajući odnos, podržavajući ih na rečima, ali retko na delu i u suštini gradeći neki novi, hibridni nacionalni identitet zasnovan na nacionalizmu i ničim potkrepljenom osećaju posebnosti, začinjen nasiljem, religioznim tlapnjama i mekom “cocktease” pornografijom, te uokviren u kičastu koreografiju. Vojnici će upoznati svoju zemlju, upitati se za šta se bore (jer tu nekih ideala nema, stvar je profesionalizma, preživljavanja, vernosti sistemu i u najboljem slučaju odanosti drugovima) dok im agent (Tucker) koji ih kao mečke voda naokolo pokušava isposlovati ugovor za film sa vlasnikom fudbalskog kluba (Martin). Billy pritom mora u svojoj glavi povezati nekoliko stvari (u suštini, osim utakmice u realnom vremenu, sve ostalo su njegova sećanja iz relativno bliske prošlosti), te shvatiti kako to da je on slavljen na osnovu refleksnog ponašanja najgoreg dana u svom životu.
Kroz interakciju sa drugovima i sa celim spektaklom, kao i sa sestrom (Stewart) kao jedinim politički i humanistički iole osveštenim likom, te sa prigodnom devojkom – navijačicom (Leigh) zaljubljenom u svoju viziju njega kao nacionalnog heroja, polako ćemo uviđati šta se Billyju mota po glavi i šta temeljno ne štima sa američkim angažmanom na Bliskom Istoku. Film ima nekoliko svojih momenata u kojima kapitalizira na sudaru višestrukih realnosti i zaista koristi potencijale glumaca kako bi amplificirao satiru i što vernije preslikao roman. Međutim, prvi i osnovni problem je razlika u dva medija: unutarnja duševna stanja i opservacije o čoveku i društvu se mnogo lakše slikaju rečima, nego filmskim izražajnim sredstvima, pa se čini da je Leejev film u večitom zaostatku za Fountainovim romanom (i to ne samo zbog vremenskog odmaka, premda se 2004. godine i tadašnjih događaja u Ratu protiv terorizma sećamo kroz maglu iz današnje, još složenije perspektive), pa čak i kroz najbitnije poente samo protrčava.
Drugi problem je čisto filmske, odnosno produkcijske prirode. Koliki god bio budžet, on je uvek ograničen. Billy Lynn’s Long Halftime Walk za jedan ozbiljan film namenjen ozbiljnoj publici i lovu na nagrade budžetski stoji skoro impozantno, na cifri od 40 miliona dolara. Pitanje svih pitanja je – kako se to troši? I to nas vraća na tehnikalije s početka teksta koje su “pojele” lavovski deo budžeta. Apsurd u celoj priči je da je ovaj hollywoodski filmski produkt koji, između ostalog, navodno govori o klasnoj segregaciji, zapravo propagator iste jer će autorovu viziju videti samo probrana elita u New Yorku, Los Angelesu i možda još par gradova sveta, dok ćemo mi koji “imamo jeftinija sedišta” gledati običnu verziju (ne bunim se) i sa zaprepaštenjem shvatiti da se štedelo na autorskim pravima i na imitatoricama Destiny’s Child, pa nesrećne statistice koje igraju pevački trio vidimo samo iz daljine ili s leđa kao u lošem vicu. I mi se, kao i naslovni junak, možemo samo pomiriti sa konstatacijom da je nekome dano, a nekome ne.