2016.
režija: Kiyoshi Kurosawa
scenario: Kiyoshi Kurosawa, Chihiro Ikeda (prema romanu Yutake Maekawe)
uloge: Hidetoshi Nishijima, Yuko Takeuchi, Teruyuki Kagawa, Masahiro Higashide, Haruna Kawaguchi, Ryoko Fujino
Društvo ucepljuje strah od nepoznatog iz milion i jednog razloga, ali glavni je to da su jedinke koje obitavaju u grupicama, uskoj lokalnoj sredini i familijama predvidljivije i docilnije. I to važi bez izuzetka za svako društvo. U anglofonom svetu postoji rimovana mantra “stranger danger”, jer zlikovac nikad nije neko od naših, nego slučajni prolaznik, retardirani nadničar ili onaj sumnjivi u kišnom mantilu. E, pa, krivo, zlikovac je retko preplašeni imigrant ili tip koji je došao na kvantaš da proda paprike, nego je to upravo neko iz familije, komšiluka, s posla ili iz crkve, neko koga poznajemo, kome verujemo, ko se čini ili potpuno normalnim ili makar bezopasnim, neko ko se drži po strani ili po svaku cenu hoće da nam se svidi. I to je jezivo. Creepy.
Tu lekciju će na teži način naučiti bivši policijski profajler i profesor kriminalističke psihologije Takakura (Nishijima). A verovatno je imao prilike i ranije, ali je bio uveren u svoju nepogrešivost. Nakon incidenta u policiji usled njegove loše procene, Takakura je ranjen, pa nakon oporavka menja i karijeru i mesto boravka. Sa ženom Yasuko (Takeuchi) se seli u predgrađe i prihvata poziciju na univerzitetu.
Ali čak i kad policajac izađe iz policije, neće policijski posao iz policajca, pa će oberučke prihvatiti ponudu mlađeg bivšeg kolege da se pozabavi slučajem od pre nekoliko godina kada je troje članova jedne familije nestalo bez traga, a jedina preostala kćer, sada već odrasla Saki (Kawaguchi) nema nikakva sećanja šta se dogodilo. I dok se Takakura opsesira oko slučaja, njegova žena po svaku cenu pokušava da se sprijatelji sa komšijom Nishinom (Kagawa) koji već na prvi pogled deluje čudno. Drži se po strani, ali za to ima opravdanje: brine se o bolesnoj ženi i o kćeri (Fujino) školske dobi. Međutim, stvari postaju alarmantne kada se kćer poveri Takakuri da Nishino nije njen otac... Kako to obično u trileru biva, dve radnje će se naći negde...
Iako vas naslov može navesti na krivi trag, Creepy nije horor, iako ima horor-elemenata, naročito kada se u potpunosti otkrije Nishinov psihološki profil. I u tom segmentu je Kurosawin film izuzetno efektan jer nas pušta da uživamo u jezi i grozi, a ne seče nas besmislenim “jump scare” momentima. Takođe, Nishino je sjajan negativac, jedan od boljih i detaljnije urađenih u poslednje vreme, a Teruyuki Kagawa ga igra sa guštom.
Nažalost, baš kada počinje horor, tako se triler izmiče kontroli, postaje prigodan, slučajan i rupičast, što u principu ne valja. Ali treba razumeti Kurosawu (nema veze sa velikim Akirom), njegovu poetiku i ambicije. On je možda samo na početku čisto žanrovski autor, da bi najkasnije od The Cure (1997) spajao žanrovski i arthouse izraz, ubacujući čak elemente festivalskih drama. I to često radi posao i na tom planu se Creepy solidno drži.
Ključ za razumevanje treba tražiti i u Kurosawinom filmu Tokyo Sonata(2008) sa kojim deli tematsku preokupaciju razgradnje porodice i zajednice. Dok je u prethodnom filmu u kojem upravo Kagawa igra glavnu ulogu “pater familiasa” kriza porodice posledica krize naširem društvenom nivou, ovde su razlozi potpuno interni. Kagawin Nishino je porodični čovek, čak i na silu, malevolentni autoritet i kao takav, dok je Takakura toliko opsednut sobom i svojim uspehom, pa mu i rešenje beži isped nosa i ne primećuje patnju svoje skoro pa utamničene žene.
Kada ga provučemo kroz taj filter, Creepy je sasvim solidna fuzija žanrovskog filma i ozbiljne, slojevite drame o potencijalno važnim temama. I naslov ne laže, dovoljno je jeziv.