2016.
scenario i režija: Anna Biller
uloge: Samantha Robinson, Gian Keys, Laura Waddell, Jeffrey Vincent Parise, Jared Sanford, Robert Seeley, Jennifer Ingrum
Ženska jednakost ili superiornost je cilj, a feminizam je borba, odnosno put do tog cilja. Jako pojednostavljeno rečeno, ali neka bude tako. Materijala na tu temu ne manjka, od biografskih i istorijskih drama, preko brošura, pamfleta i izjava, pa do modernih studija skrivene nejednakosti, njenih uzroka i posledica. Sve vreme, naravno, govorim o filmskoj umetnosti. Probajmo to obrnuti, ali ne preko šovinizma kao očite, ali ne baš pametne kontre koja je, doduše, iščezla u svom nepatvorenom obliku, ali se sačuvala u onom kriptičnom. Uzmimo, dakle, feminizam i njegove metode, pa čak i radikalnu ideju o ženskoj nadmoći i upregnimo ga ka cilju koji se nalazi na drugom polu spektra. I dobićemo The Love Witch, sadržajno i stilski izuzetno zanimljiv film čiji scenario, režiju, produkciju, montažu, scenu i kostim potpisuje Anna Biller.
Naslovna junakinja Elaine (igra je aristokratski prelepa Samantha Robinson) je nekada u prošlosti bila ostavljena, što pripisuje svojem nekadašnjem izgledu i manirima, pa je rešila da započne novi život sa novim prioritetima. Kao već “diplomirana” veštica, ona ne želi zavladati svetom ili makar samo muškarcima (što joj i ne bi bilo teško, imajući u vidu njenu figuru), već čeka famoznog princa na belom konju kojeg će usrećiti kako najbolje zna i ume: svojom uređenošću, uređenošću prostora, kuhinjom, striptizom pa i seksom. Ali nije zgoreg i potencijalnu žrtvu pomalo napiti ljubavnim napitkom. Sve osim poslednjeg dela će zdušno ispričati svojoj novoj stanodavki (Waddell) i to, gle čuda, pre nego što njen muž uđe u žensku viktorijansku čajdžinicu gde njih dve razgovaraju. Jadnik i ne sluti koliko može da se uplete...
Začkoljica je, međutim, u tome što muškarac mora biti onaj pravi, a ne neki pizdun koji će se “navući od jednog fiksa”, pa onda cmoljiti i plakati za još sve dok ne padne u depresiju i crkne. Depresije i crkavanja će našu vešticu dovesti pod lupu policije i naročito detektiva (Keys), komično četvrtaste vilice koja ide uz ne tako komičnu nedotupavnost i ničim opravdani frajerski stav. Možda je on baš onaj pravi...
Naravno, glavni zaplet će se preplitati sa pozadinskim u kojem upoznajemo kult čiji je Elaine član, a tim kultom, gle čuda, upravlja muškarac (Sanford) verovatno sa zadnjim namerama. Poruka je prilično jasna: kada je reč o jednakosti i borbi za istu, stvari nisu crno-bele i nije lako odmah razlučiti pristalice i protivnike. Siva zona između, taj neki feminizam pod muškom kontrolom i ženskom auto-cenzurom, retko je predmet filmova, a zapažanja Anne Biller usled mentalne gimnastike oko postavke priče su ingeniozna, pronicljiva i sveža.
Zaplet i ideje kojima se Anna Biller u filmu bavi svoju punu snagu dobijaju tek kada ih se amplificira stilom koji evocira period kontra-kulturnih filmova iz druge polovine 60-ih, sa sve namernim greškama u kontinuitetu i šlampavom pozadinskom projekcijom. Žanrovski, tu ima i melodrame i horora i komedije i fantazije (uostalom Elaine je muška fantazija, toliko je nestvarna), i trilera i trasha i okultizma i aktivizma i burleske i lake erotike, dakle svega čudnog i kultnog, od Rogera Cormana do Russa Meyera. Sve to je snimljeno u paleti živih, visoko saturiranih boja i raskadrirano na statične ili blago pomične kadrove koji se ritmično smenjuju.
Da godina proizvodnje nije navedena u naslovu i da autorica ne ostavlja namerno neke štrčeće detalje sadašnjeg vremena (recimo savremene automobile) u drugim-trećim planovima kadrova u eksterijeru, The Love Witch bi mogao proći kao jedna od onih izgubljenih pa pronađenih filmskih relikvija. Ovako više deluje kao elaborirani fetiš na tragu “50’s household” u koji su likovi nekako usisani. To u suštini ne treba da čudi imajući u vidu da je tokom cele svoje stvaralačke karijere kao kompletna autorica (ili nešto najbliže tome u današnjoj kinematografiji) Anna Biller imala fiksaciju upravo na period. Njen dugometražni prvenac Viva(2007) svojom se tematikom otkrivanja boemije, slobodne ljubavi i svingeraja u vreme vrhunca hippie pokreta još više slaže sa stilom, ali The Love Witch stavom podiže uloge. Filmu se može zameriti da je za nijansu predug i da neke od scena ne udaraju onoliko jako koliko bi morale, ali radi se tu o jednom vrlo smišljenom i dorađenom umetničkom delu.