2016.
scenario i režija: Matthew Ross
uloge: Michael Shannon, Imogen Poots, Michael Nyqvist, Emmanuelle Devos, Justin Long, Rosanna Arquette
Frank (Shannon) je kuvar koji još uvek radi po tuđim restoranima. Lola (Poots) je friško završila školu za modne dizajnere, ali ima nesreću da su u njenom gradu pojam mode štikle za striptizete i kostimi Elvisa. Njih dvoje su u turbulentnoj vezi. Mesto radnje je, pogađate, Las Vegas, ali Frank & Lola nije modernizacija Leaving Las Vegas, priča o ljubavi i beznađu u prekarnim uslovima, već psiho-seksualni neo noir u kojem pratimo igrice između lakoničnog, stoički nastrojenog muškarca i femme fatale u vidu temeljno sjebane devojke.
Priča će nas vozikati od Las Vegasa do Pariza i nazad, jer je Pariz mesto u kojem su naši protagonisti obitavali, svako svojim poslom, pre nego što su se upoznali. Frank se tamo školovao u praksi, ali to malo znači u svetu u kojem su ljudi “zaboravili da jedu, pa stalno izvoljevaju neke salate bez glutena”. Lola je tamo živela sa svojom hiper-seksualiziranom majkom (Arquette) i njenim ljubavnikom (Nyqvist) i kasnije studirala, a iz tog perioda vuče određene traume, stvarne ili izmišljene.
U suštini, njihova veza je toksična i nema svetlu budućnost, ali je Frank toliko ograničen svojim macho kodeksom da ne shvata odakle mu preti opasnost, trenirajući stav prvo na Lolinom novom ljigavom šefu (Long), a zatim planirajući osvetu ostarelom ljubavniku. Lola je privlačna, ali sluti na nevolju. Ili je to možda dovoljno da bi muškarci gubili glavu za njom? Ni ime nije izabrano slučajno, a ako nam je promaklo – neko od jednokratnih epizodista će je nazvati Lolitom, pa film možemo posmatrati u nekom kubrickovskom ključu, naročito uz poveznice pojedinih pasaža sa Eyes Wide Shut.
Sad, inicijalna priča je dovoljno intrigantna, a scenaristička razrada je svakako pomalo amaterska, ali je nekadašnji novinar i veteran kratkometražnih filmova Matthew Ross vispren makar toliko da se od dve varijante odluči za sigurniju i koristi se klišeima i trikovima, ma koliko oni oprobani bili. Obrata je malo previše i izvijaju logiku do neprepoznatljivosti, ali makar čuvaju tempo i podižu napetost, i to u sasvim zgodnom formatu od 87 minuta. Režija je takođe solidna i proračunata, Ross se oslanja na atraktivnu fotografiju, asocijativnu montažu i vrhunsku glumu kako glavnog para, tako i nadahnutih epizodista. Nyqvist je zaista mračno prisustvo, Long ljigav i šmokljav u isto vreme, Rosanna Arquette izvlači maksimum iz jedne scene koliko ukupno ima.
Odlični su i Michael Shannon kao čovek od malo reči, ali sa jasnim motivom i Imogen Poots kao sjebana zavodnica. Čak uspevaju nekako da prođu kao par, ne samo kontra svim očekivanjima glede tipologije likova kakve obično igraju, već i uprkos izlizanosti romanse između sredovečnih muškaraca i dvadesetak godina mlađih cura. Na tome ne treba čestitati samo njima, glumci su, to im je posao, a oni su svakako u tome dobri, već i reditelju koji je sa tim izborom rizikovao i pogodio u centar.
Međutim, problem koji obara ceo film i šalje ga u smeru interesantnog promašaja su sami Frank i Lola, odnosno likovi. Ne samo da im fali suvisle motivacije za takvo prkošenje logici, Ross se tu uvek može izvući na nepisana pravila noira koja nisu uvek u skladu sa istom, nego su nekako hladni, distantni i uvereni u to da su cool da ih je teško kupiti svakog ponaosob, pa onda i njihov odnos. U suštini, nije nas briga za njih, hoće li opstati ili će se usput spotaknuti. O nekoj identifikaciji i navijanju ne treba ni trošiti reči.
Ross se batrga i hvata psihoanalize sažvakane da svakom idiotu bude jasno (eksplicitno) ili ostavlja praznine koje valja popuniti jedinim mogućim učitavanjem tog istog (“implicitno”), sve se nadajući da se film neće raspasti njemu u rukama, a nama pred očima. Slaba vajda. Frank & Lola u svojoj emulaciji Kubricka pogađa ono najslabije, pop-psihologiju i atmosferu koja ipak nije dovoljna da zameni pripovedanje, a ne dostiže zanatsku ispoliranost i inovativnost tog nivoa. Zapravo, šteta priče i šteta glumaca.