2016.
režija: Argyris Papadimitropoulos
scenario Argyris Papadimitropoulos, Syllas Tzoumerkas
uloge: Efthymis Papadimitriou, Elli Triggou, Yannis Tsortekis, Pavlos Orkopoulos, Marcus Collen, Dimi Hart, Milou Van Groesen, Hara Kostali, Maria Kallimani, Syllas Tzoumerkas
Nekoliko stvari je preživelo u Grčkoj uprkos aktuelnoj ekonomskoj krizi. Film je čak i uznapredovao uokviren “grčkim bizarnim valom” koji ne jenjava još od Lanthymosovog Dogtootha, a i turizam se kako-tako drži. Sudeći po radnim biografijama autorskog dvojca, Argyrisa Papadimitropoulosa (Wasted Youth, Bank Bang) i Syllasa Tzoumerkasa (A Blast, jedan od retkih grčkih “bizarnih” filmova koji se krizom bavi direktno, i to manje-više kroz žanr trilera), Suntan je film koji budi interes i očekivanja. Nadamo se i ispitivanju krize i turizma kao oblika kolonijalizma, možemo računati na predivne morske pejzaže sa otoka Antiparosa, i na ljubavnu priču kao okidač za ispitivanje moderne sociološke i antropološke dihotomije mladosti i sredovečnosti.
Nadanja su jedno, a realnost nešto sasvim drugačije. Premda, Suntan počinje intrigantno, pozicionirajući svog protagonistu, otočkog doktora Kostisa (Papadimitriou) u milje lokalnih ridikula, pijanaca i moćnika i to usred zime koja za turistička mesta po pravilu znači dosadu na rubu depresije. Međutim, kad ogreje sunce i kada se sjate turisti nekih desetak minuta od početka (prolog je od ostatka filma efektno odvojen špicom), Kostis ne samo da će imati posla preko glave, nego će se njegova debeljuškasta, proćelava sredovečnost naći pred iskušenjem kada mu u ordinaciju uđe banda internacionalnih turista.
“Vođa čopora” Ana (Triggou) koja je povredila nogu i dovela svoju bulumentu da ometa doktora u toku rutinske intervencije će pobuditi interes kod njega, a i pokazati interes za njega. Kostis, “nerdy”, smotan, čak socijalno retardiran nesrećni muškarac, brzo će se uplesti u druženje sa grupom mlađih turista i zameniti panseksualnu energiju njihovih eskapada i žurki sa Aninim iskrenim interesom. Zaljubljena šeprtlja neće samo postati sprdnja svih na otoku, kako turista, tako i domaćih, nego će se odati pravom manijačenju...
Naravno, lepo to izgleda, atraktivno, bilo u gužvovitom gradiću, bilo na plaži, bilo na izletima, bilo na žurkama i po diskotekama kamo se naprasno živnuli Kostis muva. Kamera Christosa Karamanisa sve to lepo hvata, kiteći “lense flare” detaljima i kreirajući atmosferu letnje opojnosti. Zvučna podloga sačinjena od “nabijajućih” tonova raznih sorti muzike, od iritantnih božićnih melodija koje pojačavaju ironiju, preko grčkih narodnjaka do svih sorti “turističke” muzike, od elektronskog popa do prog-rock verzije Bolera takođe privlači i zadržava našu pažnju. Iskreno, ni obilje neusiljene golotinje nije na odmet, a nije ni “out of character”, mladi uživaju...
Problem sa Suntanom nastaje na moralnoj liniji. Generalno, kada se ispituje neka tema, uopšte nije neophodno da se ponude simpatični likovi koji će gledaocima služiti za identifikaciju. Dakle, nije frka što su turisti zapravo nesimpatični u svojoj bahatosti i usiljenoj demonstraciji ničim izazvane sreće, što gradonačelnik misli samo na lovu, a ridikuli na “pičke”, što su meštani nadrkani, pa ni to što je Kostis manijak. Činjenica da ga igra najsimpatičniji u bandi antipatičnih protagonista Chevaliera, jedine do kraja uspele studije muške potrebe za besmislenim nadogornjavanjem, takođe ne igra naročito bitnu ulogu dok se ne zagrebe malo ispod površine.
Pravi problem je u tome što Papadimitropoulos i Tzoumerkas koji čak ima i cameo-ulogu u filmu očekuju da mi kao gledaoci “kupimo” Kostisa i da saosećamo s njim samo zato što je ugrožen i na neki način nasamaren, odnosno mator, smotan i cendrav. To ne ide iz jednog vrlo prostog razloga: on se ponaša kao jebeni manijak i seksualni prestupnik misleći da je pronašao svoju Lolitu sa kojom će ispuniti fantazije. U redu, sjeban je. U redu, protraćio je svoju mladost, pa pokušava da je nadoknadi. U redu, neiskusan je i slučajno je naleteo na žensku izvan svoje lige, pa nije znao kada da stane i preigrao se. Ali to svejedno nije opravdanje ni za njegovo ponašanje, ni za žicanje naših simpatija prema njemu, ma koliko ga Papadimitriou dobro igrao i pokušavao da mu sačuva dostojanstvo čak i kad ga scenario pretvara u karikaturu.
Nesreća sa tim je što se reditelj Papadimitropoulos kroz Suntan možda bavi svojim ličnim problemima i dilemama, pa medij filma koristi kao terapiju i poligon za iživljavanje sredovečnih muških fantazija, treniranje mizoginije i zapravo mizantropije. Jednom kad “žal za mladošću” poprimi razmere patologije, iz filma nestaju svi oni drugi, fini slojevi koji bi ga učinili zanimljivijim i socijalno relevantnijim. Pokušaj da se te teme makar stidljivo vrate u fokus u trenutku Kostisovog pada ne uspeva, već deluje na silu umetnut. I to je šteta jer i pored svog potencijala Suntan ostaje nezrela fantazija sredovečnih muškaraca o jebanju klinki, a možda i fantazija grčkih “galebova” o guženju bezobraznih turistlkinja.