2017.
režija: Luca Guadagnino
scenario: Luca Guadagnino, James Ivory, Walter Fasano (po romanu Andréa Acimana)
uloge: Timothée Chalamet, Armie Hammer,Michael Stuhlbarg, Amira Casar, Esther Garrel
Luca Guadagnino svesno ne igra puno na domaćem terenu. Italija je za njega više kao nekakva kulisa u kojoj snima internacionalne filmove sa zvučnim imenima u glumačkoj postavi, po pravilu smeštene u buržoaski milje i u kojima razgovor ponekad teče na više jezika istovremeno. Njegovo godišnje doba je leto, njegove boje su žive i njegova preokupacija je uglavnom ljubav ili treperava iluzija iste. Call Me by Your Nametu ne predstavlja neki naročiti izuzetak.
Međutim, često kad kažemo “ljubav” u glavi imamo sliku heteroseksualne veze. Ili striktno gay veze uz spektar problema vezanih za društvenu prihvaćenost takvog odnosa. Međutim, zašto ljubav ne bi podrazumevala istraživanje i eksperiment, posebno u tinejdžerskim godinama u kojima tek počinjemo samostalno formirati svoj identitet, seksualni i uopšte? Zaljubljivanje u osobu, a ne u pol možda zvuči kao floskula, ali ne treba potcenjivati snagu seksualne konfuzije koja, ako se ne razreši, usled potiskivanja počinje izazivati frustraciju.
Premisa tinejdžera koji nije još svestan svoje prave seksualne orijentacije, pa istovremeno pokušava da prijateljstvo sa jednom devojkom podigne na viši, emotivni i seksualni nivo, dok se sa druge strane do ušiju zaljubljuje u nešto starijeg momka koji iz vedra neba dolazi u njegovu kuću je sasvim nova i osvežavajuće iskrena. To naročito važi u kombinaciji sa vremenom i mestom radnje, severnom Italijom ranih 80-ih, te sa internacionalnim miljeom likova, putujućih profesora, studenata na praksi, vikendaša i turista koji dolaze u svoje vile ili u posete prijateljima iz velikih gradova, od Pariza do New Yorka.
Tinejdžer u konfuziji je Elio (Chalamet), sin cenjenog profesora arheologije Perlmana (Stuhlbarg). Gospodin profesor svakog leta uzima po jednog studenta na praksu, a te godine je u pitanju Oliver (Hammer), surferskog tela i onako pomalo napadnog američkog duha. Isprva stidljivi i povučeni Elio čeka da prođu i to prokleto leto i taj uljez koji je već šarmirao ceo grad, ali njihovo druženje, isprva nevoljko, prerasta u nešto više od toga.
Tenzija je prisutna gotovo od samog početka, ali obojica momaka imaju gard, pre svega zato što su obojica dvostruki stranci (turisti, pa još i Jevreji) u sredini koju ne poznaju do detalja i koja možda nije preterano tolerantna. Naravno, tu su cure, sportske aktivnosti, uranjanje u posao, kupanje, blejanje, diskoteke sa pripadajućim hitovima perioda, ignoriranje i lagano zavođenje, uz odsustvo ikakve sumnje od strane roditelja, kućne pomoćnicei meštana, ili možda uz njihovu prećutnu podršku.
Štos je upravo u Eliovoj konfuziji i Oliverovoj samouverenosti starijeg i verziranosti u seksualnom buđenju i skrivanju. Elio nije suočen sa nekom velikom spoznajom o sebi i svojoj seksualnosti, već sa prvim iskustvom one strastvene, “letnje” ljubavi koja traje ograničeno vremena u čemu se i krije tajna njene draži. To bi mogla biti prijateljica koja svake godine dolazi iz Pariza, Marzia (Garrel), Elio bi možda čak i voleo da to bude ona, bilo bi jednostavnije i prihvaćenije, ali naprosto nije. Zapravo je i nebitno hoće li se Elio orijentirati kao gay, bi, panseksualac, ni on nema preterano vremena da o tome razmišlja.
Tenzija je, dakle, tu, u svakom kadru uhvaćenom kamerom tajlandskog direktora fotografije Sayombhua Mukdeeproma, u suncem okupanim dvorištima, u rečnim plažama i usijanim trgovima gradića, u večerama uz “čašicu razgovora”, u podrumu i na tavanu stare kuće. I ta tenzija ne sluti na negativno, koliko na nepoznato. Tenzije ima i u muzici, klasici koju Elio svira na klaviru varirajući uticaje mlađih kompozitora na starija dela, pa i u zavodljivim hitovima ranih 80-ih koji se čuju u pozadini.
Problem nastaje u tempu filma i logici italijanskog fudbalskog stratega kojom se Guadagnino vodi: jednom kada nas je zakačio i ubedio da se u njegovom filmu radi o nečemu neobično važnom i iskrenom, on “umrtvljuje igru” i razvlači priču do granice da postane dosadna. Jasno, fokus je na atmosferi lenjih, dugih letnjih dana i noći i situaciji u kojoj se mlada i neiskusna osoba ne snalazi, ali nije bilo potrebno toliko usporiti tempo. Inteligentni i sadržajni dijalozi u scenariju koji Guadagnino potpisuje zajedno sa svojim stalnim saradnikom, montažerom i ko-scenaristom Walterom Fasanom i američkim veteranom Jamesom Ivoryjem pomažu koliko se da, ali ne mogu napraviti čudo. Guadagninu je poigravanje sa sporim tempom i nizanjem naizgled za radnju manje bitnih događaja bolje uspelo u prethodnom filmu A Bigger Splash, ali tu se mogao pozvati na intrigu i misteriju koju je polako “ljuštio”, dok u ljubavnoj priči takvog izlaza nema. U takvom tempu gledaocu vrlo lako mogu pobeći značajni i bogati detalji poput ozbiljnih razgovora sa ocem koji filmu daju dodatnu dubinu.
Guadagnino je ipak na svom terenu što se tiče rada sa glumcima. Timothée Chalamet vešto kanalizira tinejdžersku konfuziju maskiranu u lažni bravado ili lagano podjebavanje. Surferska figura Armieja Hammera nikada nije bila bolje iskorištena. Esther Garrel poseduje svu zamamnost cure koja se razvija i postaje svesna sebe. Amira Casar briljantno igra eteričnu dobrotu majke koja je svesna da na sina ne valja vršitit pritisak, dok je Michael Stuhlbarg apsolutno sjajan kao zabrinuti, pomalo netaktični otac i zaneseni profesor sa tendencijom da smori svojim učenjačkim humorom. Odlična gluma u kombinaciji sa iskrenom i interesantnom postavkom priče, bogatom scenografijom, opojnom atmosferom i divnom fotografijom su dovoljni da ovaj žestoko nesavršen film i pored pada u tempu bude itekako vredan pažnje.