2016.
režija: Tamara Drakulić
scenario: Ana Rodić
uloge: Tamara Stajić, Eroll Bilibani, Darko Kastratović, Tamara Pjević
Leto, pesak, sunce i more. Hoteli sa mermernim pločicama ili improvizacije splavova i bungalova bez struje i tekuće vode. Luksuzna ili hippie varijanta, kako kome odgovara, svaka roba i svaka iluzija nađu svog kupca. Vetar, treći filmski uradak i prvi potpuno igrani film Tamare Drakulić, bavi se letovanjem, njegovom opojnom atmosferom i emocijama koje se kuvaju ispod površine.
Mina (Stajić) je srednjoškolka koja je pala na popravni ispit iz filozofije, ali svejedno letuje sa svojim ocem Andrejem (Bilibani) na Adi Bojani na samom jugu Crne Gore. Andrej je stari hipik koji uživa u spartanskom smeštaju i netaknutoj prirodi. Mina je površna i materijalistički nastrojena cura ili se makar pravi da je takva. Njihova komunikacija se svodi na verbalni ping-pong i zajedničku ljubav prema marihuani.
Leto može biti leto kao i svako drugo, a može biti i nešto posebno, ono čuveno leto koje će promeniti sve. Razlog za to je Saša (Kastratović), Andrejev drug sa kojim pušta zmajeve, ljubitelj prirode i sportova na vodi. Štos je u tome da Saša ne odgovara “tipu” koji je Mina sebi zacrtala kao idealan, a pritom ima i devojku Sonju (Pjević), ali privlačnost nije nešto sa čime se može upravljati.
Tamara Drakulić je navikla da radi svedene filmove sa malo sredstava i da usled toga razvija takvu no budget estetiku i nedogađajnost. Njeni raniji radovi su više bili na tragu dokumentarne forme nego li igrane, ali su se više bavili raspoloženjem i atmosferom nego nekom fiksnom temom ili događajem. To se prenosi i na vetar kojem je atmosfera jača strana, često oslikana svedenim statičnim kadrovima prirodnih boja u kojima se uglavnom ništa ne dešava osim prirodnih fenomena.
Zvuči pretenciozno, ali to je leto, to su lenji dani na plaži, i ma koliko ljudi maštali o letnjim romansama, njihova čar je upravo u toj zagonetnosti, sporosti i lenjosti. Istina, likovi bi mogli biti izgrađeniji, kao i odnosi među njima koji se zasnivaju na dramaturškim “štakama” i klišeima, što u nezgodnu situaciju dovodi više glumice nego glumce koji isijavaju nekom nehajnom opuštenošću, ali autorica uspeva u svojoj osnovnoj nameri da napravi film koji podražava leto kao takvo.
Na koncu, valja primetiti i jedan trend. Vetar je jedan od dva art-filma snimljenih prošle godine na delti Bojane, čiji jedinstveni eko-sistem tako dolazi u fokus ne samo filmskih stvaralaca i eko-aktivista, nego i šire javnosti. Hoće li to polučiti rezultate u vidu zaštite životne sredine ili obnove ulcinjske solane, videćemo. Za sada možemo samo primetiti da Ada Bojana postaje trend na koji se polako kači i populistička kinematografija. Medijska izloženost nije loša, ali nemojmo se zavaravati da trend neće proći jednog dana, kako je i došao, samo brže...