2016.
režija: Hans Petter Moland
scenario: Nikolaj Arcel (prema konceptu Mikkela Norgaarda i romanu Jussija Adler-Olsena)
uloge: Nikolaj Lie Kaas, Fares Fares, Pal Sverre Hagen, Amanda Collin, Soren Pilmark, Jakob Oftebro, Johanne Louise Schmidt
Dobro su se skandinavski trileri i ovoliko održali na filmu: zov televizije je sve primamljiviji kako vreme prolazi, a i nekako je televizija pogodnija za ekranizaciju književnog štanca prisutnog već nekoliko decenija. Vreme je ipak prošlo, filmska publika je zahtevnija od televizijske i “anything goes” nije opcija. Poslednji pokušaji postaju sve beskrvniji, štedljivi u ideji više nego u produkcionim vrednostima. Dok trileri i njihovi autori traže uhlebljenje na televiziji, novi žanrovi poput filmova katastrofe i horora se javljaju kao bioskopska opcija.
Pokušaj da se ta televizijska logika ograničenih produkcionih vrednosti uz koncept prebaci na film u obliku danskog serijala o Odeljenju Q koje se bavi nerešenim slučajevima iz prošlosti delimično je uspela. Prve dve ekranizacije romana Jussija Adler-Olsena finansijski su prošle savršeno, a Fasandraeberne je čak generalno gledano sasvim dobar film. Ulozi za treći nastavak Flaskepost fra Psu čak podignuti: budžet od oko 5 miliona dolara, raširen koprodukcioni potencijal i tržište, novi reditelj, norvežanin Hans Petter Moland odgovoran za jedan od poslednjih bljeskova skandinavskog trilera sa crnohumornim Kraftidioten i Pal Sverre Hagen (Kon-Tiki) kao izbor za negativca uz već uhodanu ekipu policajaca. I pored toga, Flaskepost fra P je korak unazad.
Jedan od razloga je štancerska i petparačka (i to ne u smislu kulta) priroda knjige u kojoj je ono neverovatno važnije od motivacije, pa čak po cenu da to ispadne smešno. Ne samo da scenario (koji potpisuje regularni scenarista Nikolaj Arcel) ne radi, nego ne radi skoro ništa. Dinamika među likovima je nikakva (manjkava je i u najsvetlijim trenucima franšize) a Morck (Lie Kaas) je ovde doveden na rub karikature, ponekad i prebačen preko. Njegova interakcija sa šefom Marcusom (Pilmark) i kolegama je mumljava, dok se sa partnerom Saidom (Fares) kontinualno raspravlja o (be)smislu vere.
Postavka sa starim slučajevima otmice dece u čiji se modus sadašnja operacija suviše zgodno uklapa je blesava i naivna i očito namenjena gledaocima sa poremećajem pažnje kojima će jedino psihopata koji ubija decu jedini pritegnuti pažnju. Priča nerazrađena, psihopatina motivacija upitna (ne zbog toga što je psihopata, već zbog toga što se za to traži opravdanje u traumama iz detinjstva), postupci slučajni, toliko da blesavi ispadaju i panduri i on, a naročito glumac Pal Sverre Hagen koji ga igra kako zna i ume, najčešće u čudu. Krajnji rezultat je bliži razvučenoj epizodi neke američke mutave serije tipa Criminal Minds, nego filmu o serijskom ubici, pa makar televizijskom.
Imajući priču i scenario kakav već ima, Moland pokušava da se pokrije čistom kinetičnošću i oslanjanjem na akciju. To ima smisla u nekim razduženim sekvencama gde reditelj vešto gradi napetost, ali se u većini slučajeva svodi na po nekoliko atraktivnih kadrova, recimo iz helikoptera, nek’ se vidi raskoš, pre nego što se vrati na tragove školskog, korektnog, ali neimpozantnog odšljakavanja posla.
Fanovi serijala će Flaskepost fra P pogledati i bez moje preporuke, tako da s te strane nemam brige. Oni koji se nisu do sada uključili, iskreno govoreći, zapravo i ne moraju, naročito na trećem i svakako ne najboljem nastavku. Dodatni razlog za oklevanje je i to da je po prvi put jedna od ekranizacija knjiga o Q Odeljenju podbacila u zaradi na domaćem tržištu, pa se za nastavak ne zna ni ko će ga raditi, ni kada, pa ni to hoće li ga uopšte biti.