2017.
scenario i režija: Shu Lea Cheang
uloge: ensemble cast
Shu Lea Cheang nije nepoznato ime u svetu multimedijalne umetnosti. Njen pristup je interdisciplinaran, njen medij je film i video, a njene teme su identitetske – etnički stereotipi, rodnost i polnost, odnos moći i zloupotreba iste na različitim nivoima. Može se reći da je lagano šokirala svet filma kada je njen SF-pornić koji vuče inspiraciju od Blade Runnera pod imenom I.K.U. (2000) uvršten u program Sundancea. To je bila tema debate jedno vreme, je li uopšte pornografiji mesto na filmskom festivalu, a Shu Lea Cheang je na svoj sledeći film čekala 17 godina.
Fluid0je snimljen bez potpore bilo koje zvanične institucije, gerilski, sa entuzijastičnim i neplaćenim glumcima uglavnom pokupljenim sa berlinske queer i alt-porn scene, dok je veći deo budžeta potrošen na “green screen”. Rezultat je, u najmanju ruku, vrlo čudno filmsko iskustvo namenjeno specifičnoj publici koja se može naći na marginama žanrovskih i queer festivala.
Autorica ističe da je inspiracija potekla od I.K.U. i da je razvoj projekta započela još onda. U pitanju je opet SF-pornografska priča čija je premisa da je u svetu budućnosti AIDS istrebljen, ali da se usled mutiranog virusa pojavila nemoralna “nulta generacija” koja ne samo da se ne želi sparivati u zajednice dvoje ljudi i prokreirati, nego i fluidi njenih jedinki sadrže halucinogene tvari od kojih se u laboratorijama sintetizira droga novog doba. S tim u vezi, proglašen je novi rat protiv droge, a na njih su poslati androidski super-agenti. Priča se dalje grana na nekoliko strana, a pripadnici “nulte generacije” postaju žrtvama seksualne industrije, vladinih represalija i pohlepnih dilera...
Ma koliko Shu Lea Chang vešto baratala parolama i vizualnim izražajnim sredstvima na tragu i nivou performansa, Fluid0 pada kao narativni film. Autorica je zainteresiranija za eksplicitnost, propagandu seksualne raznolikosti i nabijanje poente (kakve već) prostim ponavljanjem scena i kadrova. Čini se da priča u početku ide na sto strana, odnosno ne ide nikuda. Stvari se popravljaju negde od sredine, autorica kao da uspeva da pohvata konce priče i pusti je u pogon. Ali, budimo iskreni, u ovakvim filmovima priča je samo kostur, ovde čak prilično blesav i neozbiljan, na koji se kači gomila nestandardnog seksa, telesnih fluida i začudnosti koja je sama sebi cilj.
Opet, ima to neku svoju draž i skoro grešnu privlačnost, makar negde na marginama. Recimo u lošoj glumi koja izgleda kao namerni trash. U nabijajućoj elktronskoj muzici. U savršeno sterilnim ili preterano prljavim scenama. U lošim grafikama.
Na koncu, ako ništa drugo, Fluid0 može poslužiti kao primer šta se sve filmom smatra i čemu sve veliki festivali poput Berlinala poklanjaju pažnju. Ne govorimo tu u kategorijama dobrog i lošeg, pravo je pitanje je li uopšte. Za pred-film, kratki animirani Venus – The Little Lesbian Fairy se po formatu makar znalo šta je.