2017.
režija: Lais Bodanzky
scenario: Lais Bodanzky, Luiz Bolognesi
uloge: Maria Ribeiro, Clarisse Abujamra, Paulo Vilhena, Felipe Rocha, Jorge Mautner
Dok se u životu porodični ručkovi ne moraju nužno završiti opštom svađom, na filmu je lonac na štednjaku jedan od sigurnih pokazatelja pičvajza. Sadržina lonca će, kakve li simbolike, iskipeti vani, a odgovorna osoba, najčešće “mater familias” će morati potražiti žrtvu ili makar zgodnu distrakciju. U latino-američkim i mediteranskim kulturama, ta neslavna rola neće pripasti ni sinovima ni zetovima, jer muškarca, bio on vezana vreća ili potencijalni preljubnik i parazit, ne valja opterećivati takvim trivijalijama. Zato se kola svaljuju na snahama i kćerima. Mesto radnje: Sao Paolo, Brazil. Vreme: sadašnje. Tema: dilema jedne žene kako da ne postane poput svojih roditelja.
Žena je Rosa (Ribeiro), stešnjena između dominantne i zajedljive majke Clarice (Abujamra), uglavnom odsutnog i možda nevernog muža, ekološkog aktiviste Dada (Vilhena), dve kćeri osnovnoškolske dobi i posla koji ne voli, ali pomoću plaća račune. U jednom trenutku njen sigurni, a svejedno ne baš prijatni svet počinje da se raspada. Prvo će primiti dve iznenađujuće vesti, da joj majka umire od raka, doduše potpuno pod svojim uslovima, te da njen otac kojeg obožava, umetnički tip, zabavni i ne naročito uspešni lutkar Homero (Mautner) uopšte nije njen otac. Rosa će u tom trenutku pomisliti da je rešila misteriju zašto je oduvek bila manje omiljena od svog brata, mislila je da je to samo zato što je žensko, ali stvari nisu tako jednostavne.
Rosa dobija otkaz i ima dovoljno vremena da se pozabavi svojom egzistencijom, identitetom, sumnjama i težnjama. Na stranu jedan od roditelja u školi njenih kćeri sa kojim joj se pruža šansa za strastvenu aferu, dnevne i ine obaveze prema starijim i mlađim generacijama, brak u krizi, otac i polusestra na grbači između dva sponzora i potraga za biološkim ocem, Rosa je oduvek želela pisati drame i trenutna opsesija joj je Ibsenova Nora za koju piše rekontekstualizirani “update” koristeći elemente svog života. Otud simbolika sa lutkama i otud pitanje svih pitanja: koliko se toga zaista promenilo za ženu u smislu društvenog položaja i očekivanja od kraja XIX stoleća do početka XXI? Pojavno skoro sve, a suštinski skoro ništa. Ako već ponavljamo društvene obrasce, kako nećemo one koje nosimo direktno iz kuće?
U umerenom tempu, strpljivo i pozorno na detalje, brazilska autorica Lais Bodanzky polako gradi priču oko svoje junakinje na putu spoznaje i možda oslobođenja od društvenih i porodičnih konvencija. To radi sa puno takta i osećaja za svoje likove koji su detaljno i prilično realistično napisani. Od toga najviše profitira Maria Ribeiro (Tropa de Elite, oba filma) koja ima najkompleksniji i najdetaljnije napisan lik kao polaznu osnovu, pa zato “grize” do koske, ulazi u lik i ostvaruje ulogu za pamćenje. “Dobre karte” je dobila i Clarisse Abujamra, njen lik je zdravo ekscentričan i za sebe ima sve one zicere od fora, fazona i “one-linera” za smeh, razbibrigu i malo životne mudrosti, i to je sasvim solidno iskoristila. Ostali pošteno sekundiraju, imaju poneki svoj momenat za pokazivanje talenta i to ne propuštaju.
Koliko god scenario koji potpisuju Lais Bodanzky i njen poslovni i životni partner Luiz Bolognesi vredeo zbog detaljne i iskrene obrade sijaset važnih životnih pitanja, zbog kompleksnosti likova i poštovanja za njihova osećanja, problem je što, držeći se događaja ne baš visokog intenziteta oko naše junakinje, otvara više pod-zapleta nego što ih može na zadovoljavajući način rešiti. Ali, ako ćemo pravo, Just Like Our Parentsje i u tome dosledan: život ne nudi konkluzivne odgovore na sva naša pitanja, naprotiv, na nama je da se snađemo sa svime što nam on baci u lice.