Una mujer fantastica / A Fantastic Woman

2017.

režija: Sebastian Lelio

scenario: Sebastian Lelio, Gonzalo Maza

uloge: Daniela Vega, Francisco Reyes, Aline Küppenheim, Amparo Noguera, Alejandro Goic, Antonia Zegers

Može se reći da Marina (Vega) živi ugodnim životom. Dnevnu rutinu konobarskog posla razbija pevanjem u noćnom klubu, a njen nešto stariji i izuzetno bogati, sveže razvedeni verenik Orlando (Reyes) joj pruža emotivnu i materijalnu sigurnost. Vidimo ih kako slave godišnjicu i kako se Orlando stresira oko toga gde je zaturio vaučere za zajedničko putovanje. Marinina sreća se menja kad Orlandu preko noći pozli. Iako ga Marina hitno vozi u bolnicu, nema mu spasa. Ispostavlja se da Marina nije ostala samo bez svoje velike ljubavi i finansijske sigurnosti, već je postala predmetom istrage i uplitanja u najintimnije aspekte života, a Orlandova familija jedva čeka da joj oduzme sve što su njih dvoje delili i zabranjuju joj dolazak na sahranu.

 Marina je, naime, transrodna osoba i kao takva je suočena sa predrasudama na svakom koraku. Orlandova familija ne shvata kako je “normalan”, oženjen muškarac i otac dvoje dece preko noći postao frik zaljubljen u “himeru”, kako je oni zovu. Orlandov lekar “sabira dva i dva” tako što njegove modrice usled pada dovodi u vezu sa njenom seksualnom orijentacijom i društvenim statusom. Čak je i policajka koja pokazuje dozu saosećanja podvrgava ponižavajućem pregledu jer takva su pravila.

  Transrodne osobe su navikle na nasilje i Marina je svesna da je njena veza sa Orlandom nalikovala bajci. Nju, međutim, najviše pogađaju dve stvari. Prvo, želi priznanje da je normalna osoba od krvi i mesa kao i svaka druga i da stoga uživa jednaka prava. Iz toga sledi i to da ona traži da joj se prizna belodana činjenica da je ona volela svog verenika, da ga nije zavodila, prisiljavala ili šta sve ne, već da su njih dvoje bili u odnosima svojom voljom, kao dvoje odraslih i slobodnih ljudi.

Pre četiri godine, Sebastian Lelio se pojavio u Berlinu sa ultimativnom feminističkom dramom o ženskoj slobodi i pravu na nju, Gloria, koja je svojoj glavnoj glumici donela Srebrnog Medveda. Lelio ni pre toga nije bio nepoznat na festivalskom ciklusu, njegovi filmovi su igrali u Cannesu, San Sebastianu, Locarnu, Torontu i osvajali poneku nagradu na manjim festivalima. Ma koliko njegova rana, prilično mračna faza bila snažna, ipak mu je Gloria sa svojom nedogađajnošću iz koje se pojavljuje gomila bitnih detalja i posvećenošću temi žene i njenog života donela najveću slavu i globalnu arthouse distribuciju.

Čini se da sa Una mujer fantastica Lelio pokušava da podigne uloge. Kao i u Gloriji, i ovde su izuzetno bitni detalji iz svakodnevnog života, klasne razlike, sitna zadovoljstva i opsesije (recimo ona sa Orlandovim zaboravljenim ključem koja otvara neobičan, iako ne sasvim uspeli hitchcockovski pod-zaplet). Kao i u slučaju Glorije, i Marinine želje su sasvim normalne, ali ih društvo smatra u najmanju ruku ekscentričnim. Gloria se se borila za slobodu da živi kako hoće sa svojih 60-ak godina i da nikome ne polaže račune za to, Marina se bori da prvo bude priznata kao ljudsko biće, onda i kao žena.

Ali izgleda da podizanje uloga ovde nije urodilo plodom. Glorijina priča je profitirala od svakodnevnosti i gotovo nevidljivog luka, sa Marininom to nije slučaj. Lelio sa jedne strane pokušava da naglasi njenu normalnost kroz svakodnevnost, ali ipak ima potrebe dati i jaku, nimalo suptilnu izjavu, što film svodi na nivo tipičnog festivalskog aktivističkog filma za podizanje svesti.

Lelio čak odustaje od svoje potpisne diskrecije u dva ključna momenta i poseže za “on the nose” simbolikom. Prvi je izbor pesme koju Marina peva sama u autu sećajući se Orlanda (čiji se duh takođe pojavljuje na ključnim mestima kao svojevrsni vodič). Druga je jedna kasnija scena sa ogledalom strateški postavljenim preko genitalija u kojem gledamo odraz Marininog lika. Jasno nam je šta nam Lelio želi reći u oba slučaja, šta uostalom govori kroz ceo film, tako da ovo deluje kao “nabijanje”.

 Ono što se, međutim, može ispostaviti kao jača strana filma je apsolutno sjajna, vrlo osećajna uloga Daniele Vege. Lelio je imao hrabrosti da za glavnu ulogu zaista izabere transrodnu osobu, bez ikakvog ranijeg glumačkog iskustva, a Vega se smatra favoritom za nagrade na festivalskom ciklusu od Berlina nadalje. Nju možemo bez problema kupiti kao fantastičnu ženu, iako Una mujer fantasticateško možemo smatrati fantastičnim filmom.