scenario i režija: Fernando Trueba
uloge: Penelope Cruz, Antonio Resines, Jorge Sanz, Rosa Maria Sarda, Santiago Segura, Cary Elwes, Mandy Patinkin, Arturo Ripstein, Clive Revill, J.A. Bayona, Javier Camara, Ana Belen, Aida Folch, Chino Darin
Prilično sam ponosan na svoju izdržljivost i etičku odluku da film, koliko god loš bio, odgledam do kraja. Sa projekcija ne izlazim nikad, osim ako na žurim baš žestoko na sledeću. Radije ću pregristi i izdržati muku (jer svaki film može poslužiti makar kao negativan primer), možda čak i “zakljucati” na po par minuta. Međutim, sa The Queen of Spain sam prekršio svoje svetlo pravilo i izašao na pola filma. Osećaj je bio u neku ruku oslobađajući.
U odbranu profesionalne etike i možda u odbranu filma, treba reći da je festivalski ritam naporan, naročito na velikim festivalima poput Berlinala, a nakon dve jutarnje projekcije, najčešće ništa hrane i previše kofeina i cigareta da zavaraju umor, kola se često slome na trećem ili četvrtom filmu dana, onom rano-popodnevnom ili rano-večernjem, ako dotični nije makar dobar. Za ono za šta bismo progledali kroz prste u nekom drugom slučaju, ovde ćemo shvatiti kako nam je par kobasica sa senfom i rupa od sat vremena za pisanje, surfanje ili dogovaranje sastanaka primamljivija od sedenja u kino-dvorani na lošem ili dosadnom filmu.
The Queen of Spain nije dobar film ni u kom slučaju. Nije čak ni naročito zabavan, ma koliko se Trueba trudio da ga takvim načini. Iskreno, nije čak ni nov, a nije niti baš potreban. Reč je, naime, o nastavku Truebinog filma The Girl of Your Dreams (1998) koji prati špansku filmsku ekipu u nacističkoj Nemačkoj kroz zgode i nezgode zeznute produkcije u kojoj vrlo malo toga ide po planu. Nastavak je na sličnom kursu, samo u Francovoj posleratnoj Španiji, dok je produkcija zapravo sumnjiva hollywoodska.
Reč je tu o uvek istom štosu sa blesavim svetom filmadžija u kojem se pederi i lezbejke međusobno žene da bi jedni drugima služili kao maska, u kojem je američki glumac koji snima u Evropi glup kao noć, a američki reditelj mator kao Biblija, pijan kao majka ili i jedno i drugo, u kojem su lepa glumica koja ima svet pod nogama i asistent režije koji nikada nema sreće u životu zaljubljeni, ali bez šansi da njihova veza uspe. Trueba tu ubacuje i političku liniju kada dotični nesrećni asistent završi posle nacističkog u Francovom radnom logoru. Naravno, tu su i bezobrazni tehničari, alavi i mutni producenti, površni glumci i statisti koji su možda čak i retardirani.
Lako za reference, ko ih pohvata – pohvata. Nije ih ni tako teško pohvatati, naročito one koje se tiču onog dela istorije filma koji važi za opšte obrazovanje jednog filmofila. Sa onim drugima, striktno vezanim na The Girl of Your Dreams, stvari ipak stoje drugačije. Budimo pošteni i recimo da ova korektna komedijica nije bila remek-delo ni onda, pa je malo verovatno da je se neko danas još seća i da mu reference na nju u njenom ne baš bistrom nastavku baš mnogo znače. Čak ni domaća publika nije progutala udicu, pa je zapravo čudno kako je jedan ovakav nepotreban nastavak završio u specijalnom programu Berlinala.
Ono što se ističe kao pozitivna strana filma je uvodna montažna sekvenca u stilu Forresta Gumpa, jednako inspirativna i simpatična kao i montaže u Zemeckisovom filmu, ali jednom kad tih pet minuta prođu, film gotovo sigurno neće uhvatiti isti momentum. Takođe, gluma je lepršava i puna improvizacije, odnosno varijacije na temu starih likova i njihovih ranijih pizdarija, pa koliko upali – upali, a ne upali uvek zbog dosta nespretno složenog zapleta i situacija koje graniče sa bizarnima, ali na neprijatan način. Dakle, samo za fanove, ako ih je još ostalo.