2016.
režija: Juan Antonio Bayona
scenario: Patrick Ness (prema svom romanu)
uloge: Lewis McDougall, Felicity Jones, Sigourney Weaver, Toby Kebbell, Liam Neeson (glas), Geraldine Chaplin
Iako se teško može nazvati osobito originalnim autorom i vizionarom, Juan Antonio Bayona je izuzetno zanimljiva pojava na evropskoj filmskoj sceni. Vešt je zanatlija i dovoljno pametan autor da emulira originalnije od sebe i, kako god okrenemo, nema lošeg filma u karijeri, iako takođe nema ni remek-dela. Pa opet, njegovi filmovi redom imaju ono nešto što spaja američki žanrovski pristup i preglednost i evropsku artističnost. Takođe, Bayona zna da se lepo proda i A Monster Calls mu je ulaznica za visoke budžete.
U pitanju je priča o detetu, naprasnom odrastanju, mašti i suočavanju sa svetom odraslih koji podrazumeva sive zone, bele laži i crne dane obeležene gubitkom i tugom. Mali Connor (McDougall) u školi sanjari, pa je na meti nasilnika, ali njegov pravi problem je kod kuće. Majka (Jones) mu je teško bolesna i jedva sakriva da je na samrti, odsutni otac (Kebbell) dolazi u posetu iako ne može ništa rešiti, a i preti mu nastavak života sa strogom bakom (Weaver) sa kojom se ne slaže. Povrh toga, često sanja jedan te isti san u kojem ispušta majku nad provalijom na lokalnom groblju.
Da bi bilo zanimljivije, u san mu dolazi i naslovni monstrum, dendroid (Neeson), zastrašujuća figura koja će dečaku ispričati tri pri priče, da bi ovaj zauzvrat ispričao jednu, obavezno istinitu. Connor ne vidi smisao u “drvetovim” pričama, barem ne u početku. Iako počinju bajkovito, krajevi su neočekivani i poučni mnogo dalje od šablona kojima inače štitimo decu od realnosti. Ali dečak polako počinje da shvata i da se nosi sa neizbežnošću situacije...
Osim britanskog folklora, što je i poreklo romana i lokacija za snimanje filma, u samoj osnovi priče (dendroidi i generalno magična moć drveća), u filmu se daju iščitati i drugi, čisto filmski uticaji. Ponovo u miljeu filma o deci, ali ne nužno dečijeg filma nakon vrlo dobrog debija, natprirodnog horora El orfanato, Bayona se ovde u suštini poziva na Spielberga, odnosno na njegove dečije filmove, na “trope” o dobrohotnom monstrumu koji je možda zastrašujuće pojave, ali čija je mudrost zlata vredna. Ima to svoju računicu, Bayona se, već sa iskustvom filma katastrofe iza sebe (The Impossible), sprema da režira novi film iz Jurassicfranšize, ali čisto sumnjam da je ona tu presudna.
Iako je Bayonina upotreba efekata, kako kompjuterskih, tako i praktičnih, za svaku pohvalu, najimpresivnije su animirane sekvence iz monstrumovih priča koje ne deluju ni šablonski ni dečije naivno, već spajaju mračno, strašno i lepo na unikatan način. Iako se može postaviti legitimno pitanje zašto celi film onda nije animiran, odluka da se nivoi priče tako odvoje je ne samo ispravna, nego i hvale vredna zbog svoje jednostavnosti. U suštini, i to okretanje svetu mašte u teškim životnim okolnostima je svojevrsni “trope”, ali se Bayona ovde poziva na Del Torrov Pan’s Labyrinth, vešto ga citirajući i kroz priču i kroz estetiku.
Kao dečiji film plemenite namere i koliko se da pažljive izvedbe, A Monster Calls bi morao da se nađe u lektiri starijih osnovaca koji se polako spremaju za svet odraslih. Zapravo, malo je takvih filmova koji razumeju svoju ciljnu grupu i ne gađaju je sa šablonskim parolama. Takođe, i odrasli bi mogli naći ponešto u filmu, makar poneki pedagoški trik za tu zapletenu prelaznu fazu između malog deteta i malog čoveka. Opet, nema tu govora o savršenom filmu, ograničenja koja se nameću samim žanrom su ipak prejaka. Paradigmatično za Bayonu, opet je uspeo da u okvirima ubaci ponešto svojih detalja, a da okvir ne pomeri ili čak ni ne ispita. Napravio je, dakle, dobar, ne i odličan film.