2015.
scenario i režija: Jia Zhangke
uloge: Zhao Tao, Zhang Yi, Liang Jing Dong, Dong Zijilan, Sylvia Chang
Jia Zhangke je jedan od retkih disonantnih tonova u kineskom društvu, oprezni skeptik nimalo oduševljen vrlim novim svetom kineskog kapitalizma i konzumerizma. Na tome je izgradio festivalsku karijeru, a kod kuće nije proskribiran ili potpuno skrajnut utoliko što je oštar kritičar Zapada barem koliko i kineske imitacije istog. Njegove priče su razrađene i socijalne, pritom po pravilu ne popuje i skloniji je pokazivanju nego kazivanju.
Nakon prilično efektne, mada stranom gledaocu pomalo zbunjujuće ekskurzije u “crnu hroniku” sa A Touch of Sin, Jia se sa Mountains May Depart istovremeno vraća na poznat teren i odlazi na potpuno novu i neistraženu teritoriju. Teren je poznat u smislu da se vraća na poznatu geografsku lokaciju, njegov rodni grad Fenyang na severu Kine i na svoju standardnu temu kako čovek, pojedinac, uvek kaska za vremenom koje se užurbano menja u pravcu kapitalizma. Novina je da sada imamo triptih koji se događa u prošlosti i sadašnjosti, a projecira i budućnost (ili je, po jednoj teoriji, sanja), da su različite vremenske linije snimane različitim formatima slike, te da je fokus ovde na ličnom, a ne širem društvenom planu.
Prva, uvodna priča smeštena je u 1999. godinu kada se kopnena Kina, na putu da postane ekonomska velesila, i teritorijalno zaokružila vrativši Macao. U trijumfalnom ozračju i očekujući nove pobede akcentirane hitom Go West sastava Pet Shop Boys, polako tinja ljubavni trougao. Tao, koju igra rediteljeva supruga i muza Zhao Tao, je žena iz ondašnje kineske srednje klase čija je pažnja podeljena na dva muškarca. Jedan je iskreni i dobrohotni radnik Liangzi (Liang Jing Dong), a drugi je nametljivi novobogataš Zhang (Zhang Yi) koji je osvaja novcem. Pogađajte kako će se to završiti posle sveg dvoumljenja.
Druga priča prati počinje sa ponovnim susretom između Tao i Liangzija. Ona je sada poslovno uspešna u svom gradu, ali razvedena i usamljena pošto je sin Daole ostao da živi sa ocem u Shanghaiu. Liangzi je, pak, srećno oženjen, ali teško bolestan usled teškog života rudara-migranta. Kod Tao se u manjoj meri javlja nostalgija za prošlim vremenima, a u većoj refleksija o promašenom životu koja kulminira susretom sa sinom sa kojim se više temeljno ne razume. Treća priča je smeštena u budućnost, u Australiju, gde je Daole, prekršten u Dollar (Dong Zijilan), propali student koji je izgubio svaki kontakt sa svojom kulturom toliko da sa ocem komunicira preko Google Translate, dok mu se interes ne vrati kada upozna i zaljubi se u svoju profesoricu (Sylvia Chang), takođe migrantkinju i nesrećnu ženu.
Je li to kompenzacija za odsustvo majke ili neuspeli pokušaj šoka publike? Govori li to u prilog teoriji da je treća priča majčin san? To bi bilo zgodno i legitimno objašnjenje s obzirom da je ova priča najslabije razrađena i gotovo generička lamentacija nad tim famoznim gubitkom (nacionalnog) identiteta u globalnom svetu. Jia na tom mestu pokazuje svoju tešku ruku i popuje, ne propuštajući priliku da proda jednu od anegdota koju je usput pokupio (onu o Google Translate komunikaciji) kao simbol i pokazatelj stanja stvari.
Štos sa različitim formatima slike, 4:3 na skoro pa kućnoj kameri za 1999, 16:9 za 2014, widescreen formata za 2025. godinu, nije u potpunosti uspeo, iako je delimično efektan način da se odvoje priče. Jia tim postupkom aludira na napredak tehnologije, od starih televizora, preko novih do skoro bioskopske slike u budućnosti, ali istu poentu prenosi mnogo suptilnije na par mesta posmatrajući grad kako se menja i to diskretno beležeći: automobili i taksiji tamo gde ih nije bilo i slične stvari.
Istini za volju, upitno je koliko ćemo iz melodrame klasičnog tipa, sa ženidbama i razvodima, posvađanim roditeljima i decom, uspeti da izvučemo paralelu sa gubljenjem ličnosti u kapitalizmu. Međutim, pojedini detalji u odnosima među likovima, njihova lutanja, spoznaje i neizrečena patnja na tom planu uspevaju ne samo da prodube opštu priču u široj slici, nego postaju izuzetno značajni za ceo film. U tim sitnim detaljima vidimo svu snagu stvaralaštva Jia Zhangkea, njegovu viziju i iskrenu brigu za svoje likove.
Na tom planu, očekivano, najviše posla ima Zhao Tao i ona tu apsolutno briljira. Istina, njen lik je najrazrađeniji i najprodubljeniji, pa njeni partneri mogu samo manje ili više uspešno pratiti njen takt. Liang Jing Dong tu bolje prolazi kao “strong and silent” šljaker nego Zhang Yi kao skoro karikaturalno gizdavi bogataš sa lagano psihopatskim tendencijama. U trećoj priči se njeno odsustvo oseća, Sylvia Chang sa svoje strane čini sve što je moguće da popuni ulogu žene sa integritetom, ali cela priča je suviše slaba da bi glumica u tome uspela, naročito uzevši u obzir prilično rudimentarni dijalog na engleskom jeziku koji autoru ne leži.
Svim nedostacima uprkos, Mountains May Depart je film vredan pažnje. Jia Zhangke se upušta u eksperiment bez zadrške i poentira, ponekad blatantno, ponekad suptilnije. A kada je u elementu, to naprosto izgleda i zvuči sjajno. U svakom slučaju, ovo je interesantan dodatak njegovoj karijeri i, najvažnije, može ga pomalo pomeriti od ispričanih socijalnih priča prema nečemu univerzalnijem.