2015.
scenario i režija: Eva Husson
uloge: Daisy Broom, Marilyn Lima, Finnegan Oldfield, Fred Hotier, Lorenzo Lefebvre
Kad nemaju šta pametnije da rade, tinejdžeri se odaju porocima, lakomislenom ponašanju, “casual” nasilju ili seksu. Kids. Doom Generation. Klip. Milion drugih naslova. Može se tu iščitati ili učitati neka socijalna komponenta ili sve svesti na poslovično dekadentna moderna vremena, jer su stara vremena uvek bila bolja, poštenija i moralnija. Ali ostaje fakat da mularija radi takve stvari nevezano za vreme, društvenu klimu ili materijalno stanje.
Recimo, likovi dugometražnog prvenca Eve Husson su regularni omladinci iz Biaritza, svetski poznate šminkersko-snobovske destinacije. Besperspektivni su koliko i svi njihovi vršnjaci, ne znaju gde im je dupe, a gde glava. George (Lima) je školska droljasta lepotica. Laetitia (Broom) je njena naizgled stidljiva najbolja drugarica. Alex (Oldfield) je infantilni sportista i serijski zavodnik sa praznom kućom. Nikita (Hotier) je njegov buđavi ortak sa kojim stalno visi. Njih četvoro će sa ostatkom “NPC-jeva” iz škole započeti seanse sa cuganjem, drogiranjem, karanjem i snimanjem.
U njima ne učestvuje jedino Laetitijin povučeni sused Gabriel (Lefebvre), a ona i George žele da ga po svaku cenu uključe. Međutim, ma kako u teoriji sve bila zabava bez obaveza, emocije se pojavljuju automatski. Prijateljstva će se raspadati, sujete će biti povređene, a klinci će iz toga izlaziti povređeni na više od jednog načina.
Koliko sve to ima smisla 50 godina nakon seksualne revolucije koja je ipak rušila neke ukorenjene autoritete i 20 godina posle Kids, filma koji je briljantno demonstrirao ispraznost takvog modela ponašanja kada iza njega ne stoji nekakva poruka? Eva Husson nije ni sama sigurna. Sa jedne strane, čini se da ona priča nekakvu veliku priču i pokušava da istera na površinu velike istine o besciljnim tinejdžerima. Sa druge, kao da je svesna koliko je sve to prolazno, besmisleno i “casual”, pa se tako i sama odnosi do njih. U pozadini imamo početak leta, dokolicu, vesti o železničkim nesrećama, njihove ne baš srećne, ali ne niti užasno nesrećne familije, jednom rečju normalan život.
Koliko se tematski oslanja na Larryja Clarka / Harmony Korinea i svoju snagu šoka vuče odatle, toliko poetika deluje kao da je preuzeta od Sofije Coppole. Nekoliko dugih vožnji kamerom po kući, vrlo pažljivo postavljeni glavni i sporedni likovi, muzika u pratnji, slika i prilika ispraznog hedonizma. U tom ključu je Bang Gang(neinventivno nazvan prema igri koju njegovi protagonisti igraju) sasvim pristojan, iako nerevolucionaran primer dramice o omladini, možda nedovoljno razrađenog scenarija, ali režiran sa stilom i fino odglumljen.
Problem je, međutim, kraj koji umesto bilo kakvog šoka i uboda nudi ničim izazvanu i opravdanu ljubavnu priču u klasičnom smislu. To deluje kao kukavičluk i izbegavanje bilo kakve osude ili čak stava u bilo kom smislu prema likovima. Drugi deo naslova možda dobija smisao koji nije nužno ironičan, ali nisam siguran koliko je to dobro rešenje. Konačni utisak je da Eva Husson možda zna nešto trikova po pitanju režije u tehničkom smislu, ali bi morala poraditi na razvoju i pričanju priče.