2016.
režija: David F. Sandberg
scenario: Eric Heisserer (prema istoimenom kratkom filmu Davida F. Sandberga)
uloge: Teresa Palmer, Maria Bello, Gabriel Bateman, Alexander DiPersia, Billy Burke
Horor je žanr straha, a strah od mraka je jedan od najlegitimnijih, najučestalijih i najzgodnijih za razna tumačenja. Toliko da nam dođe da se zapitamo koliko se horora time zapravo bavi u prvom planu. Valjda zbog straha od etikete blatantnosti i banalnosti, taj strah često biva preformuliran u nešto drugo. Sa te strane, Lights Out je osvežavajuće direktan i neuvijen: opasnost zaista vreba iz mraka kao takvog.
Zapravo, istoimeni trominutni film istog autora je u tom smislu apsolutno direktan, osim straha od mraka tu nema ničeg drugog, ni razvoja likova, ni pred-istorija, čak ni dijaloga. Drugo je pitanje može li se tako nešto genijalno jednostavno i bazično razvući na dugi metar. Lights Out se tu nije naročito dobro pokazao, ne toliko zbog problema šta ćemo samo sa mrakom i uplašenima, koliko zbog poštapalica iz drugih filmova: nadnaravnih entiteta, šablonske razrade i retrogradnog konteksta.
Prvi kliše je dete u nevolji. On je Martin (Bateman), otac (Burke) mu je poginuo, a majka Sophie (Bello) je u depresiji i komunicira sa prijateljicom Dianom koju mali nikad nije video, ali zbog koje ne može da spava. Zato se Martin obraća za pomoć svojoj polu-sestri Rebecci (Palmer) čija je prva ideja da ga makne iz lude kuće. Kako to nije moguće iz legalnih razloga, Rebecca odlučuje da uz pomoć svog dečka (DiPersia) obračuna sa Dianom koja je obeležila i njenu prošlost i koja nije samo košmarni san.
Sa pozitivne strane, Lights Out uspeva ono što retko kojem hororu polazi za rukom: da bude strašan oslanjajući se skoro isključivo na “jump scare” momente. Razlog za to je poprilično bistra ideja da se monstrum plaši svetla kojim mu je moguće i nauditi kada ga se zarobi, te da se kreće po senkama i mračnim ćoškovima kojih je kuća puna. Na stranu tupa pozadinska priča snimljena uz obavezno kliktanje projektora sa kojeg se vrti super-8 film, Diana je prilično “scary” monstrum već time što nas može u svakom trenutku iznenaditi.
Lagani problem je što su svi likovi osim nje koju u ljudskom obliku i ne vidimo na ekranu zapravo tanki i prozirni kao celofan. Pa sad, radilo se tu o uplašenom klincu, dečku-mamlazu koji je spreman na sve kako bi isterao nešto svoje, depresivnoj i stoga beskorisnoj majci ili devojci koja je probleme ranije rešavala bežanjem. To glumce ostavlja u nezavidnom položaju, što se najbolje oseća u slučaju inače karakterne glumice Marie Bello koja je imala u svojoj karijeri nekoliko pamtljivih uloga, ali i u slučaju Terese Palmer koja je sposobna za bolje, ali ovu prelomnu fazu karijere provodi u svaštarenju.
Mnogo veći problem je kontekst. Čak i ako pustimo da prođe ideja da je malo alternativniji stil života, poput oblačenja u crno, slušanja žestoke muzike i furanja na pseudo-umetnost propraćen strahom od vezivanja nešto strašno i kao takvo verovatno izraz duboke traume, problem ostaje tretman depresije i monstruozno ponuđeno rešenje za taj problem. Kontekst postaje problematičniji kada se u obzir uzmu brojke: Lights Out nije neki opskurni filmčić, nego hollywoodski horor koji je zaradio ozbiljne pare, nekih 18 puta veće od svog budžeta.