Babai

2015.

scenario i režija: Visar Morina

uloge: Val Maloku, Astrit Kabashi, Adriana Matoshi, Enver Petrovci, Xhevdet Jashari

Nije samo stvar u mojoj prirodnoj radoznalosti i želji da saznam sve više o neposrednoj prošlosti i prilikama u zemljama u okruženju, naročito onima odakle dolaze samo jako filtrirane informacije upakovane u iskrivljene zvanične verzije, kao što je to slučaj sa Kosovom. Kosovska kinematografija me zanima i kao takva: kinematografija jedne mlade (i možda nedovršene) države, posebno zbog konteksta Jugoslavije i jugoslovenske kinematografije. Mislio sam da mi je nakon pretprošlogodišnjeg Motovuna Babai, za sada festivalski najuspešniji kosovski film, pobegao zauvek, ali se šansa ponovila i čak popravila - zbog prisustva redielja Visara Morine - na prošlogodišnjem Crossing Europe festivalu u Linzu.

 Priča je postavljena u 90-te, ali ne u one očekivane u kosovskom kontekstu ratne godine na kraju dekade, već u one relativno mirnodopske, negde oko 1995. Ostali jugoslovenski ratovi su gotovi, na Kosovu je na snazi pojačano prisustvo policije sa dugim cevima koja se iživljava nad lokalnim albanskim stanovništvom, koje opet ne priznaje centralnu vlast Srbije i Slobodana Miloševića.

U tim teškim uslovima odrasta Nori (Maloku), bez majke, sa ocem Gezimom (Kabashi), uličnim prodavcem cigareta. Njih dvojica nemaju svoj stan, već žive u proširenoj familijarnoj zajednici na selu. Zajednicom rukovodi “patrijarh”, stric Adem (Petrovci). Život je težak i otac koji ionako važi za gubitnika, planira da ode u Nemačku, jer tamo ima kakvu-takvu “vezu”, odnosno poznanika i bivšu mušteriju. Plan je da Nori ostane na selu u blizini Peći i da se o njemu, makar u prvo vreme, brine familija.

 Dečak kao dečak, ne može da zamisli život bez oca i zato na sve načine pokušava da bude s njim, najbolje da mu se priključi, a možda i da spreči njegov odlazak. Uostalom, šta dete zna o atmosferi okupacije i policijskog časa, teškim ekonomsko-socijalnim prilikama i pravilima tradicionalne porodične hijerarhije. Snaga Morininog filma je upravo u tome: ovo nije politička, pa čak ni socijalna priča ispričana sa naknadnom pameću iz vizure deteta, već pre svega priča o odrastanju i bezuslovnoj ljubavi koju sin oseća prema ocu i zbog koje će prekršiti sve kodekse i krenuti na put za njim, rizikujući pritom da zbog svoje dečije dobi i naivnosti bude meta prevaranata, nasilnika, trgovaca ljudima i da bude na milost i nemilost ljudima koje jedva poznaje.

U pogledu motivacije likova i slikanja zamršenih rodbinskih i prijateljskih odnosa na Kosovu, Babai je izuzetno uspeo film. Priča se doima ličnom i iskrenom (Morina od rane mladosti živi i stvara u Nemačkoj), iako nije autobiografska, nego se pre može nazvati kompozitom različitih anegdota iz “migrantskog bluesa”. Naći će se tu scena ili dve viška, neki pod-zaplet koji nije bio neophodan, ali i pored gubitka ritma i pada u tempu negde pri sredini, utisak je da Morina zna šta želi da kaže i da je odabrao pravu temu za svoj prvenac.

Babai je mračna i iskreno dirljiva priča koja vrlo lako može skliznuti u toliko puta viđene klišee o “putu nade” u “obećanu zemlju” da bi se tamo naletelo samo na bezlični sistem i hladan prijem. Morina se služi nekim od tih elemenata, ali vrhunsko dostignuće filma je nedostatak sentimentalnosti na kojem insistira. Portret oca kao dobrohotnog, ali ne baš sposobnog čoveka je topao, ali isti taj otac zna izgubiti živce i istući sina za nešto što po njegovom mišljenju prevazilazi granice nestašluka i postaje odraz nepoštovanja kanona patrijarhalnog društva koje Nori ne shvata ili jednostavno ne prihvata.

 Sentimentalnosti nema ni u prikazivanju porodičnih odnosa (Adem nema puno poštovanja za Gezima kojeg je ostavila žena), kao što ga nema ni po pitanju patrijarhalnih mitova o kosovskoj, albanskoj ili uopšte migrantskoj slozi. Ne, to je surov svet u kojem se svako bori za sebe i u kojem često vlada pravilo “prevari ili budi prevaren”. Istina, na par mesta će Morina ubaciti humorne momente koji se mogu učiniti proračunatim barem po dva osnova (oni privremeno rasterećuju inače tešku atmosferu filma i zapadnoj festivalskoj publici će apsurd običaja “pitanja za zdravlje” svakog ponaosob za svakog ponaosob u familiji delovati dosta apsurdnije i smešnije nego ljudima odraslim na Balkanu), ali ne i sentimentalnim. Babai jednostavno ne igra na lake poene i to treba poštovati.

Posebno treba pohvaliti glumce i hemiju među njima. Oni su pažljivo izabrani i glavna zvezda filma je mali Val Maloku koji se sjajno snalazi u društvu starijih i iskusnijih glumaca. Film svojom odmerenom interpretacijom boji i Astrit Kabashi, jedno od većih imena post-jugoslovenskog kosovskog filma, dok je prepoznatljivo prisustvo veterana Envera Petrovcija uvek dobrodošlo. Mnoštvo epizodnih likova u solidnim izvedbama takođe utiče na atmosferu i štimung filma.

 Nažalost, Babaijev festivalski ciklus se bliži kraju i sva je verovatnoća da film neće imati distribuciju, naročito tamo gde bi to bilo potrebno. Da, mislim na Srbiju u kojoj još uvek nema sluha za drugu stranu i gde se disonantni tonovi čak i u kulturi smatraju napadom na nacionalno biće. Babai bi mogao da bude prozor prema toj famoznoj drugoj strani, ako ne iz drugog razloga, onda kao primer kako se određenu temu sa neizbežnim političkim kontekstom tretira na način koji nije ni politički ni politikantski i koji je ponajviše univerzalan.