Hell or High Water

2016.

režija: David Mackenzie

scenario: Taylor Sheridan

uloge: Chris Pine, Ben Foster, Jeff Bridges, Gil Birmingham, Malin Ireland

Na papiru sve deluje genijalno: scenario potpisuje Taylor Sheridan (Sicario), za režiju je zadužen David Mackenzie (Starred Up), Peter Berg (Lone Survivor) je otpao iz kombinacije za režiju, ali je ostao kao producent, muziku su izabrali / napisali Nick Cave i Warren Ellis, a glumačku postavu sačinjavaju mlađi glumci Chris Pine i Ben Foster, pojačani živom legendom Jeffom Bridgesom. Tema braće koji pljačkaju banke je u suštini žanrovska, ali i potencijalno angažirana u svetlu političke i socijalno-ekonomske situacije, lokacije ruralnog Teksasa atraktivne i višeznačne, a očekivana doza samosvesnog humora bi svakako malo začinila stvari. Prema svim najavama, ovo bi mogao biti No Country for Old Men post-krizne Amerike i Mackenzie i Sheridan se očajnički trude da to bude tako.

Sheridanu se mora priznati da ume postaviti priču, razjasniti okolnosti i pohvatati sve konce na logičan i uverljiv način, te da svoje likove hrani urnebesno humornim replikama koje su u potpunosti “in character” za njih. Priča o dva brata, nesrećnom introvertu Tobyju (Pine) i sociopatskom bivšem robijašu Tanneru (Foster) koji nakon majčine smrti pljačkaju banke kako bi sačuvali porodični ranč mogla je otići i u pravcu pritupastog B filma, ali ovde to naprosto nije slučaj. Njihova motivacija je besprekorna, postupak i logika pregledni do tančina, a ideja da opljačkanim novcem plaćaju dugove istoj banci je snažna politička izjava. To da su im za petama džangrizavi, stari “ranger” pred penzijom Marcus (Bridges) i njegov partner polu-Indijanac, polu-Meksikanac Alberto (Birmingham) kojeg Marcus konstantno izbacuje iz takta rasističkim humorom je odličan i oproban filmski štos koji osigurava gledanje sa punom pažnjom.

Mackenzie tu dodaje izuzetno oko za detalj, toliko da je svaka scena vrhunska minijatura u kojoj je humor sjajno tempiran, ritam je uspostavljen i ne narušava se, pa sve logično teče. Još više od toga, Mackenzie je izuzetno pozoran na situacione scene koje bi u drugim filmovima poslužile samo kao intermezzo. Ovde su to prelepe vožnje kamerom (fotografiju potpisuje Giles Nuttgens) koje hvataju stanje duha u gradićima i na farmama pored puta u teksaškoj nedođiji, sa grafitima i reklamama koje govore više od 1000 reči, praćene melanholičnim country melodijama na violini. Izuzetno je sa kojom preciznošću i sa kojim osećajem jedan stranac, Britanac, koji je u Americi provodio samo kratke vremenske periode, secira stanje duha nacije u osetljivom političkom, možda čak i istorijskom trenutku.

Glumci su takođe izvrsni. Chris Pine i Ben Foster su precizno vođeni i njihovi potencijali su iskorišteni do maksimuma, a njihova bratska dinamika je apsolutno uverljiva. Sa druge strane, Jeff Bridges izvodi svoju improvizaciju koja nesumnjivo podseća na ulogu Roostera Cogburna kod braće Coen u filmu True Grit (kada zamenite automobile konjima, ruralni triler postaje western), a Gil Birmingham ga u tome sjajno prati. Svaka scena ponaosob nam uz njih četvoricu donosi i po nekoliko izuzetno pamtljivih epizoda: lajave ili prestrašene bankarske službenice, uslužne ili besne konobarice, kauboje bez konja, ali sa pištoljima i Indijance u kazinu.

Da nije jednog jedinog problema, Hell or High Water bi bio u vrhu filmova snimljenih ove godine. Da ne okolišam, u pitanju je svejedno vraški zabavan i napet film na koji svakako valja potrošiti vreme. Međutim, taj jedan problem u potpunosti ruši njegov kredibilitet. Reč je o tonalnoj nekonzistentnosti koja ga sprečava da bude bilo nepretenciozni, citatni zabavni triler, bilo snažna izjava o stanju u društvu. Naprosto, komični momenti narušavaju ozbiljnost izjave, a ozbiljne opservacije sa odgovarajućom akcentuacijom u potpunosti ubijaju polet onih komičnih, pa film ostaje rastrzan između ta dva pola.

  Onaj nalepljeni Albertov monolog o tome da se belcima sada događa ono što se događalo njegovim precima, samo bez direktnog mešanja vojske (dalo bi se raspravljati i o tome), pomoću banaka, pa nemaju koga da krive, jednostavno deluje bedasto i pretenciozno u oba konteksta i služi kao potvrda onoga čega smo se pribojavali od recimo treće pljačke i hora staraca u kafani koji opravdavaju postupke braće. Taylor Sheridan “igra za raju”, navija za malog čoveka i to ne može da sakrije ili makar podvede pod nekakvu pristojnost. On sa svojim scenariom ima naivne ambicije da bude narodni tribun, a Mackenzie mu tu svesrdno pomaže sa svojim ne tako diskretno izrečenim opservacijama, svodeći film na laganu zabavu s jedne i teškorukašku parolu s druge strane.

Postoje filmovi koji uspevaju da nasmeju, zaintrigiraju i prenesu poentu ili stav. Postoje filmovi koji ako već ne mogu da promene društvo, barem mogu da objave njegovu smrt i da trulež nazovu pravim imenom. Jedan od njih je i nedvojbeni uzor za Hell on High Water, pomenuti No Country for Old Men. Ali iza njega stoje braća Coen i u pitanju je žestoka adaptacija Cormaca McCarthyja, njegovih elaboriranih razmišljanja, osebujnog, ali glomaznog diskursa i estetike ne-događajnosti koja se teško prebacuje na filmsko platno. Hell or High Water nije to, iako se vraški trudi, ili čak baš zato što se toliko trudi. To je prilično dobar i zabavan film, “movie”, ali nije filmsko remek-delo, “a piece of cinema” što želi biti.