2016.
režija: Homero Olivetto
scenario: Homero Olivetto, Patricia Andrade, Newton Cannito
uloge: Caua Reymond, Humberto Martins, Sophie Charlotte, Silvia Buarque, Jesuita Barbosa, Nanego Lira
Pustinja, motori, jurnjava, sektaši, mafija, obračuni, religija, sujeverje, folk horor, post-apokalipsa, akcija, spaghetti, revizionistički i acid western. Holy Biker, prvenac brazilskog Homera Olivetta je sve to i još ponešto. To je brazilski žanrovski film koji čini svoje rane, ali svejedno hrabre korake, to su posvete autorima koji su na Olivetta uticali i to je posezanje duboko u ličnu prošlost i uspomene na jedno nesvakidašnje mesto kao što su to ruralni delovi pokrajine Pernambuco.
Olivetto je vrlo dobro znao šta radi, šta sve spaja i kakav amalgam pravi i to je jasno od samog početka. Uvodnu scenu na tragu početka nekakvog slashera u kojem suvozačica izaziva vozačicu da na praznoj cesti učini nešto neodgovorno i opasno vrlo brzo pretvara u vizualno zadivljujuću jurnjavu kada se njih dve ni krive ni dužne nađu u centru jurnjave između bande na motorima i policije. Ali Olivetto nas još malo zeza: iza toga sledi flashback koji postavlja “setting” priče i objašnjava otkud motoristi i policija na pustoj cesti.
Jer motoristi nisu obični motoristi, oni su više nalik religijskom kultu kojim upravlja Pai Nosso (“Naš Otac” u doslovnom prevodu). Oni su upravo maznuli čudotvornu statuu od mafijaša Tenoria (Martins) koji je naplaćivao vernicima seanse s njom sa namerom da je postave na odgovarajući, originalni oltar za koji samo veštac zna gde je. Na taj način će oni svom sušnom predelu doneti toliko očekivanu kišu, ili su barem u to tvrdo uvereni. Otac gine u prvom obračunu i njegov najverniji ili makar najdominantniji sledbenik Ara (Reymond) preuzima bandu. Statuu imaju, ali im je za vratom Tenorio koji voli da direktne poruke šalje na čudan način, preko odsečene glave u balonu, a da bi vešcu ponudili žrtvu, treba im devica. I otud jedna devojka iz onog ludila na cesti, ona preživela, Tereza (Buarque) u celoj toj gunguli...
Ako vam priča deluje konfuzno, nije samo do mene. Priča je u suštini jednostavna i linearna, ali Olivetto voli da je malo izokrene, seče sa flashback momentima u kojima daje pred-istoriju događaja, skače s jedne na drugu liniju radnje i slično. Je li tu reč o iskreno maničnom pričanju priče ili reditelj samo maskira relativno tanak scenario i tipske likove u zapravo tipskim situacijama za žanr, koje glumci interpretiraju koloritno i na taj način ih dopisuju, prosudite sami. Kao dobra distrakcija dolazi i odlična vizualizacija, za očito skroman budžet zadivljujući efekti i sjajno oko za detalje. Štos sa glavama je genijalan, upotreba lokalnog folklora takođe, citati Georgea Millera, Sama Peckinpaha i Alejandra Jodorowskog uglavnom rade posao dok se s njima ne pretera.
Baš tu dolazimo do problemčića: Olivetto ume da pretera, što i čini sa religijskim momentom, nabacanom simbolikom i kriptičnim replikama. To postaje paradigmatično za film: u želji da izgleda, zvuči i bude cool, Holy Biker može delovati pomalo pretenciozno, a glavni faktor na toj klackalici je raspoloženje u kojem ga gledate. Logično, za autora je to dugometražni prvenac, za državu odakle dolazi jedan od retkih visokoprofiliranih žanrovskih filmova, pa je logično da će se naći poneki nedostatak. Ali da je zabavno – zabavno je. Izuzetno.