2013.
režija: David Frankel
scenario: Justin Zackham
uloge: James Corden, Alexandra Roach, Julie Walters, Colm Meaney, Mackenzie Crook
Ako se ne sećate imena i prezimena Paul Potts, ne brinite. On je bio vest iz rubrike “zanimljivosti” i youtube senzacija pre sedam godina. To je onaj priprosti, krezubi Velšanin koji je pevao operu u britanskom Idolu (ili nečemu takvom) i pobedio. Posle je napravio osrednju karijeru muzičke zvezdice, dovoljno da se ne mora vratiti na posao u prodavnici mobilnih telefona, nedovoljno da bi ga ljudi masovno sećali sedam godina kasnije.
Ovo je film o njemu i po svim pravilima mora da bude ljudski, inspirativan i jednostavan, a naš junak nam mora biti simpatičan. On mora biti okružen sa nerazumevanjem okoline (check, velški radnički milje možda voli šlagere Toma Jonesa, ali su operske arije opasno preko granice pederluka), pa čak i svoje porodice (otac je tipična radničina kojoj sinovljevo prenemaganje, urlanje, debljina i generalno čudnost nisu najmanje simpatični), mora imati arhi-neprijatelja (check, ima frajera koji ga proganja i muči još od osnovne škole), mora imati dobru, lokalnu devojku, i mora imati jednog čudnog, ali vernog drugara. I neka počne opera njegovog života.
Ko se priseti bajatih vesti, film će mu biti spoiler od početka do kraja. Pobogu, kulminaciju filma smo već videli na internetu. A to do toga je došlo onim putem kojim se stalno ide: upornim radom, povremenom depresijom, borbom sa nerazumevanjem okoline uz pomoć najbližih. Da je socijalno orjentiran ili komičan film, onda bi imao šmek onih britanskih komedija o gubitnicima koji nađu smisao života u nečemu čudnom i neplaniranom. Ovako imamo skoro pa tipičnu dramicu o uspehu, ne mnogo različitu od sportskih dramuljina. Uostalom, nije li današnji svet sportski ustrojen gde svi ganjaju neke bodove popularnosti?
Zapravo, jedino što će vas navesti na krivi trag je naslov, sročen tako da bi odgovarao društvenoj mantri o jednoj šansi za uspeh i sleđenju svoga sna. Mantra je glupost, šansi je, naravno, više od jedne, a snovi se menjaju kroz život. Paul nije imao jednu šansu, imao je barem dve. Prvu je propustio jer ga je u ključnom momentu, na audiciji za masterclass kod Pavarottija, drugu je prihvatio gotovo nevoljno.
Film gledljivim čine glumci. James Corden je zaista simpatičan kao Paul Potts, Alexandra Roach kao njegova žena Julz. Mackenzie Crook je idealan kao “comic relief”, kada već svaki junak mora da ima blesavog drugara. Njegove eskapade su klišeizirane, ali dovoljno blesave da povremeno razbiju ozbiljan ton filma. Scenario Justina Zackmana je predvidljiv, a režija Davida Frankela školska i neprimetna. Fotografija fino hvata lokacije, bilo da je to memljivi velški gradić, bilo da je to glamurozna Venecija.
One Chance nije ništa posebno. Ne može se reći da je loš film, ne može se reći ni da je dobar. Jednostavno je školski, jedan od onih za gledanje na televiziji. Na stranu što je Paul Potts sada uglavnom zaboravljena senzacija, što odmah na početku stičemo utisak “aha, TAJ tip...” i što nam je priča poznata, a pozadinski detalji nebitni, One Chance jednostavno ničim ne istupa iz mora sličnih filmova.